MILOŠ VASIĆ: Javna nabavka mržnje

11 Oct 2016

Studija slučaja: Mržnja kao politička kategorija

Što je više kleveta i laži
Vučić nam je miliji i draži.
(Trenutna verzija tradicionalne srpske narodne pesme)

Sa najviših nadležnih mesta procenjeno je, a nedavno i veoma preciznim rečnikom, da je politički legitimitet (legalitet nije sporan, naprotiv) Aleksandra Vučića i njegove stranke upravno srazmeran količini mržnje koju oni na sebe privlače u javnosti (vidi izjave Vučića i Aleksandra Martinovića ovih dana). Obojica su trijumfalno izjavljivali da što je više iskazane mržnje prema njima, Vučić i stranka SNS sve su jači, pa da oni u tom smislu pozdravljaju sve što nazivaju „mržnjom“ i očekuju još više, na svoju radost i veselje.

To je donekle neuobičajeno u politici: do sada su manjak legitimiteta političari nadoknađivali iz izraza ljubavi, poput Slobodana Miloševića („Volim i ja vas“), spontanih ili organizovano spontanih, svejedno. Izgleda da Aleksandar Vučić i njegova kamarila na vlasti jako teško podnose kritiku, podsmevanje, satiru, karikaturu itd; pogotovo teško podnose stalna propitivanja: te kad ćete ovo; te dokle ono; te hoćete li već jednom ovo ili ono; te dokle ćemo da čekamo objašnjenja; i uopšte gnjavaže tog tipa. Sada je već sasvim jasno da oni u principu ne podnose bilo šta osim izraza bezrezervnog obožavanja; sve drugo je „mržnja“. Kad im neko nešto kaže ili nacrta, oni se žale da im se uskraćuje sloboda reči, pogotovo kad lupetaju budalaštine ili gadosti, pa im se odgovori kako zaslužuju. Eto se Stefanović dr Nebojša požalio ovih dana: „Neka karikaturisti i novinari rade svoj posao. Samo neka nam ostave pravo da i mi njima nešto kažemo. Zašto se ljute kad imate svoje mišljenje?“ Na stranu stilska nezgrapnost, ali ministar dr Stefanović samo ponavlja poruku čuvene izložbe „Necenzurisane laži“: šta hoćete, mogli smo i da vas zabranimo, a mi vas – eto – puštamo da nas mrzite i lažete, od čega nam je Vučić miliji i draži.

Tako smo došli do suštine stvari: mržnja je podignuta na nivo političke kategorije od prvorazrednog značaja, bez koje legitimitet Vučića i njegove vlasti može samo da trpi. Zato se mržnja ne sme prepustiti stihiji: kao prljava i zla strast, mržnja teži da se dosadi ljudima. Ionako je zaludna, štetna i besmislena – osim što je protivna hrišćanskom i opštem moralu. Kako, dakle, obezbediti dovoljnu količinu mržnje, potrebnu za održavanje političke snage i rejtinga vladajuće stranke, premijera i njegove porodice?

Tu treba razmisliti o jednom skromnom predlogu koji skrušeno podastiremo na ovom mestu. Trebalo bi, naime, raspisati tender za javnu nabavku mržnje. Dokle će nama mržnju proizvoditi izdajnici i strani plaćenici, pa makar (kaže Vučić) te Judine škude završavale kroz PDV u budžetu, čemu se premijer raduje? Ako se već veličina i snaga Aleksandra Vučića, njegove porodice i stranke mere količinom iskazane mržnje, treba voditi računa o ponudi, da posle ne bude da se ljudima dosadilo, a da su svetski moćnici shvatili da ne treba investirati u Vučića.

Mržnja je obnovljiv resurs, na svu sreću, mada se oko toga treba i potruditi. Trebalo bi napraviti analizu: koji postupci i izjave ove vlasti su doneli najviše mržnje: sukob sa žandarima, nabusite i bezobrazne pres-konferencije premijera, Beograd na vodi, helikopter, Savamala, Petričić, fekalije Informera i Pinka (sa pratećim sasluživanjem), laži o uspesima, lažne diplome, pljuvanje Zaštitnika građana – da sad ne idemo dalje od prvih asocijacija. Uvek postoji opasnost od zamora mrzitelja, od rezignacije i očajanja koje vodi u unutrašnju emigraciju i pasivnost, pa samim tim ugrožava ugled, rejting i političku snagu premijera i stranke. To se, ponavljamo, ne sme prepustiti stihiji. Čim se, dakle, pokaže da količina mržnje opada, treba preduzeti mere. Prva reakcija bila bi raspisivanje tendera za javnu nabavku mržnje: zašto i naši ljudi ne bi uzeli neku paru da mrze vlast i premijera, a ne samo strani plaćenici? Ionako će sve završiti u budžetu, kroz PDV. Prateća reakcija bila bi da se angažuje dopunska količina kompletnih idiota, iako se nekima čini da su i ovi postojeći dovoljni. Pokazalo se, naime, da su kompletni idioti odlični za izazivanje mržnje prema premijeru, njegovoj porodici i stranci. Odugovlačenje rasvetljavanja raznih krivičnih dela i prekršaja dobro je za mržnju, ali i tu postoji opasnost od zamora, rezignacije i razočarenja, pa treba još krivičnih dela i skandala čije bi rasvetljavanje bilo i dalje odugovlačeno.

Ako ništa od svega toga na duži rok ne uspe, ima još jedan način: da se premijer, stranka i država uljude i upristoje, da počnu da rasvetljavaju skandale i krivična dela, da se prođu sumnjivih investitora sa Levanta, da pokrenu proizvodnju umesto trgovine, izvoz umesto uvoza itd. Dobro, sad: svesni smo da to ne donosi nimalo mržnje – naprotiv, ali ako već mržnja ne funkcioniše više, možda je trenutak da se proba sa ljubavlju? Uz malo napora (dobro, kako za koga…) mogu se zavoleti i Vučić i njegova porodica, dr Stefanović, Siniša Mali i tutti quanti; ali samo ako i oni ulože malo više napora. Ako s mržnjom ne ide, možda s ljubavlju krene.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!