MILOŠ VASIĆ: Gumene kosti za narod

15 Feb 2015

Studija slučaja: Inauguracija

Kakva šteta što Miroslav Krleža nije više s nama! Ne samo zbog ovoga što sledi, nego mnogo više zbog mnogih drugih stvari, ali zadržimo se na osnovnom povodu. Danas je održana svečana inauguracija nove hrvatske predsjednice Kolinde Grabar Kitarović; prizor dostojan Krleže.

Isuse i Majko Božja Bistrička! Bilo je tako šesno, herzlich i kak se šika! Da malograđanska beamterska dušica uzleti na krilima domoljubnog i nabožnog zanosa! Sve smo imali: TV ispraćaj sa nekoliko ekipa na terenu, a tek na Markovom trgu! Izabrana predsjednica, u pratnji gospodina supruga, svojeg protokola oličenog u zgodnoj i otresitoj mladoj ženi i svojeg tjelesnog zdruga skrenula je – po strogo utvrđenoj minutaži – iz Ilice u Tomićevu, prema čuvenoj zagrebačkoj uspinjači za Gornji grad, što je bio neočekivan i originalan gest za svaku pohvalu. Pošto se rukovala i ispozdravljala sa prisutnim građanstvom, gđa. Kolinda ušla je na stanicu uspinjače, kupila zajedno sa g. suprugom kartu i – pazite sad! – validirala je. Pratnja se švercovala, ali oni su službena lice, pa se to ne računa.

Pravi spektakl – od kojega se Krleža u grobu okreće jer nije bio tu da ga opiše – nastao je na Markovom trgu. Dobro sad: možda bi Krleža bio razočaran zbog nedostatka Te Deuma i snega u kome bi tokom mise domobranstvo klečalo, ali ne može baš sve. Kardinal i Nadbiskup morao je, naime, u Vatikan važnijim poslom.

Ništa zato. Na Markovom trgu, između Katedrale, Sabora i Vlade, okupili su se uvaženi predstavnici svih Redova i Staleža, Crkve (biskup, vladika, muftija i rabin), Uprave (bivši i ovi sadašnji koji broje sitno), Vojske (aktivne i umirovljene), njih skoro hiljadu na sedećim mestima i još više minores gentium stojeći. Bio je i Tomislav Merčep; falio je samo još Branimir Glavaš, ali je zato bio Marko Perković Thompson (M1A1); na svu sreću i olakšanje nije pevao.

Nad celim tim klajnbirgerskim prezidijalnim K.u.K. cirkusom, dostojnim Krležinog otrovnog pera, lebdeo je duh neumrlog Franje Tuđmana. Krleža bi zamerio nedostatak „olinjalih cilindara od zečje dlake“ i istaknutog ordenja na umoljčanim frakovima subalternih činovnika, ali moda se menja. Zato su se opet pojavili oni ruritanijski gardisti u operetskim uniformama koje je svojevremeno Rikard Gumzej za Tuđmana i uz njegovo mudro rukovodstvo dizajnirao negde 1991-1992, sve uz divljenje lucprdastih TV voditeljki: da kako su „stameni“ i drže „kamena lica“ (što neizbežno navodi na grešne misli, ali iz druge priče). A oni su tek hercegovački grmalji iz „počasno zaštitne bojne“, čije su nas pojave poštedeli Stipe Mesić i Ivo Josipović pri svojim „uguracijama“, kako to deca zovu; prisutni su obojicu izviždali. Kolinda se uredno pozvala na Tuđmana i naglasila njegovu ideju „povijesne pomirbe svih Hrvata“, što već ne sluti na dobro, jer je i inače počinjala rečenice sa „Hrvatice i Hrvati“, uz usputno pominjanje „građanki i građana“.

Bilo je tu i visokih gostiju. Toma Nikolić nije postigao, jer je delio ordenje za Dan državnosti; NGŠ Diković, ali i Noam Čomski, među mnogima drugima. Aca Vučić ukazao se, pustio nekoliko očekivanih protokolarnih zvukova i držao se dostojanstveno. Stigao je i da se narazgovara sa Kolindom, bio je „dobar i učtiv gost“; rezultati su takođe očekivani, dakle protokolarno bledi.

Ostavimo se sada šege. Predsjednica svoj mandat započinje u kohabitaciji sa vladom Zorana Milanovića (SDP), sa čovekom koji joj nikada nije čestitao pobedu na izborima; rukovali su se ipak. Parlamentarni izbori u Hrvatskoj slede na jesen. Ova pobeda na predsedničkim izborima ne sluti na dobro za Milanovića i SDP, ali to je njihov problem za koji su sami krivi. Ponovićemo ovde da nije toliko Kolinda pobedila, koliko je Ivo Josipović izgubio; slično nama: više je Boris Tadić izgubio, nego što je Toma Nikolić pobedio. I jedni i drugi imali su i nož i kolač; nisu umeli da seku kako treba i eto im ga sad; izgubili su sami, bez ičije pomoći. Tu sad u Hrvatskoj nastaje potencijalno zanimljiva situacija: HDZ i Kolinda za sada se drže retorike Tomislava Karamarka, dakle podgrejane tuđmanovštine. Izabrana predstavnica otišla je odmah pod onaj braniteljski šator, gde veterani traže smenu ministra i još nekih, sa sve ustaškim znakovljem i pesmama. Oni taj cirkus drže već preko sto dana, na sve veće nerviranje ne samo vlasti, nego i HDZ – jer je stvar otišla predaleko – ali HDZ ne usuđuje se da ukori svoju ideološku bazu. Ako HDZ pobedi na parlamentarnim izborima, dobiće vruć nacionalistički krompir u ruke da ga hladi; ali, sami su ga grejali, pa neka vide. Hrvatska – kao i Srbija – ima mnogo važnija i pametnija posla da se njima bavi nego što su šovinističke bljezgarije, ali ni jedna ni druga zemlja još nisu skupile snage da se njima pozabave, nego bacaju narodu gumene kosti da glođe: te Kosovo, te branitelji…

Obe države trebalo bi da se zamisle nad ključnom dilemom za budućnost: štednja u korist banaka ili potrošnja u korist daljeg razvoja. To se dade prevesti na običan jezik: hoće li nama i dalje vladati banke i tajkuni ili šta? Dokle ćemo, na primer, puštati da nam krv piju kroz švajcarski franak ljudi koji švajcarski franak u životu nisu imali u ruci? Ova pljačka stanovništva jednostavno je pljačka i ništa drugo, a to postaje ljudima jasno i u Hrvatskoj i u Srbiji. Tu bi neka Siriza dobro došla, da je ima, nego je nema.

(Autonomija, Foto: Davor Puklavec/PIXSELL)

Podelite ovu stranicu!