MILOŠ VASIĆ: Gering na čekanju

17 Jan 2017

Studija slučaja: Pomoćna policija

Malo li nam je obične i komunalne policije, samo nam je još i pomoćna falila… Tako su se zamislili pre nekoliko dana promišljeniji i upućeniji u stvari policajne ljudi, čuvši da je Vlada Republike Srbije donela Previšnju Uredbu o ustroju itd. Pomoćne policije. Slegnuli su ramenima (a šta bi drugo?): ova Vlada može sve što joj padne na pamet svakako, pa i to. Već bismo bili zaboravili na tu čudnovatu Uredbu, eto je tamo, kad je na sva usta objavljeno da je Vlada, nekoliko dana kasnije, naprasno i ničim izazvana ukinula tu istu Uredbu – bez objašnjenja. Danas je čak i Službeni glasnik doneo Previšnje Rešenje o tome.

Tu smo se već svi ibretili: otkad ova Vlada bez objašnjenja ukida Uredbe koje je bez objašnjenja i donosila? Dobro: bilo je tu gunđanja oko te ukinute Uredbe: razni neprijateljski elementi odmah su stali na zadnje noge i počeli da popuju na temu „stranačkog zapošljavanja“ i znate već. Neki načitani pametnjaković prisetio se i da je Herman Gering odmah 1933, čim su nacisti uzurpirali vlast, osnovao „Hilfspolizei“, pomoćnu policiju, sa namerom da razvodni i stranački zasiti vajmarski ionako složeni policijski aparat. Oni su imali svoju policijsku braću Marks: Šupo, Kripo, Popo (Schutzpolizei; osnovnu, Hrvati bi rekli temeljnu, policiju); Kriminalističku i Političku, koja će uskoro postati Gestapo (Geheimstaatspolizei, koju znamo), a sva ta panduracija uskoro je ujedinjena unutar RSHA (Reihssiherheitshauptamt, Vrhovni ured državne bezbednosti) pod Himlerom. Sličnu ideju imao je i Slobodan Milošević (onaj ispod lipe, ako se neko seća): od MUP je napravio dva „resora“: Javne i Državne bezbednosti, sa idejom da napravi i Ministarstvo državne bezbednosti u koje bi spadala i Uprava bezbednosti Vojske, ali su ga izvesni generali razuverili, jer im nova Ozna nije trebala nimalo ni tada, kao ni danas. Ideja je inače bila sasvim kasnostaljinska (čitati Solženjicina, tamo sve ima o tome).

Nego, vratimo se mi ovoj našoj nesuđenoj (za sada…) Pomoćnoj policiji. Zakon o policiji, u članu 249. kaže da „ministarstvo može obrazovati pomoćnu policiju za izvršenje policijskih poslova kada treba da se nadoknadi angažovanje većeg broja policajaca“. Odredba nije imperativna; ona samo dopušta mogućnost koja se dade zamisliti: ratno stanje, elementarne nepogode, prekršaji javnog reda i mira većih razmera, vanredno stanje i slične okolnosti. Ova, naprečac ukinuta, Uredba predviđala je da broj pomoćnih policajaca ne prelazi 15% ukupnog broja uniformisanog sastava MUP Srbije, Uprave policije, ustvari; da im plate budu 70% plata aktivnih, redovnih, policajaca (ala bi se usrećili, pogotovo sa dnevnicom od 150 dinara) itd. Najvažnije pitanje – ovlašćenja kao službenog lica i stručno osposobljavanje – ostala su neodgovorena. Uredba je predviđala nošenje oružja, uniforme, legitimacije i značke Pomoćne policije. Dovoljno, hvala.

Da se sada malo podsetimo: rezervna milicija postojala je u SFR Jugoslaviji od – ako se ne varam – sedamdesetih godina prošlog veka, po Saveznom zakonu o unutrašnjim psolovima. Sastav se popunjavao vojnim obveznicima koji su odslužili u Vojnoj policiji, u najvećoj meri; nisam čuo da je neko bez te obuke zapao tamo (možda jeste po partijskoj liniji, ne znam). Rezervna milicija pisala im se kao ratni raspored; ne znam jesu li i koliko vremena trošili na obuku i kurseve; neko valjda zna. Prvi put pojavili su se na ulicama kad je umro Josip Broz Tito, odeveni u avijatičarske plave unifome prostih vojnika, bez oružja, ali sa čuturama i porcijama JNA o pasu. Sve je dobro prošlo – do 1981. i kosovske krize koja je tada počela i kada je rezervna milicija bila selektivno dizana godinama da zameni redovnu miliciju svih republika i pokrajina koja je popunjavala sve brojniji Združeni odred na Kosovu. Tako je to trajalo do devedesetih, a rezervna milicija bila je sve manje angažovana; zašto – to znaju veterani iz MUP, ne bih nagađao.

Tako smo došli do kraja 1990. godine, kada je ustanovu rezervne milicije novoizabrani Tuđmanov režim iskoristio inteligentno i lukavo. Naime, Savezni zakon nije ograničio broj ljudi koje republički SUP-ovi mogu da angažuju u rezervnoj miliciji. Republika Hrvatska odmah je podigla broj rezervnih milicionara na preko 20.000 ljudi, svih po liniji HDZ, naravno. Od te rezervne milicije, kasnije policije, nastaje Zbor narodne garde, maja 1991. Tu je došlo do smešne situacije: Predsedništvo SFRJ donelo je januara 1991. naredbu o raspuštanju ilegalnih paravojnih formacija, ali je ispalo da hrvatska rezervna milicija nije ilegalna, jer je popunjavana po zakonu o unutrašnjim poslovima; ispalo je da su ileganje parapolicijske formacije Srba u Hrvatskoj, one Mile Martića, pa se na tu naredbu odmah zaboravilo.

Pojam rezervne – sada Pomoćne – policije ostao je mrtav do 2005, kada je tim članom 249. Zakona o policiji formalno otvorena mogućnost njenog osnivanja, uz uobičajeni nedostatak potrebnih podzakonskih akata (uredbi i pravilnika).

Kada se desilo to ovih dana, da Vlada ukine upravo donetu Uredbu (trajala je od 29. decembra do 9. januara), ministar unutrašnjih poslova, Stefanović dr Nebojša, zakukao je kao – eto – sada će gomila diplomiranih kadeta Policijsko-kriminalističke akademije ostati bez posla, a on je hteo da ih uhljebi, a mi nezahvalni. Niko mu nije postavio osnovno pitanje: a zašto diplomirane kadete Policijsko-kriminalističke akademije MUP ne zapošljava, kad mu ionako nedostaje popriličan procenat formacijski planiranog sastava? Zar zbog njih, koji su diplomirali na toj – koliko čujemo –  kvalitetnoj školi, treba da pravimo Pomoćnu policiju? Ili je nešto drugo u pitanju: stranačko zapošljavanje (eto nas kod Geringa opet)?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!