MILOŠ VASIĆ: Franšiza za veleizdaju

02 Mar 2015

Studija slučaja: Otimanje o Dražu

Pre neki dan smo imali priliku da gledamo spektakl pred Palatom pravde: s jedne strane jedni, s druge drugi i psuju se preko dva kordona policije. Nije bilo nešto, stotinak ukupno, ali svi naizgled jako ljuti. Predmet spora naravno da je ostao po strani, jer nije bio baš televizičan. Taj predmet spora, međutim, veoma je zanimljiv. Evo zašto.

Naime, toga dana sastalo se vanparnično veće Višeg suda u Beogradu da iznova započne raspravu o zahtevu za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića, streljanog 1946. Nova rasprava posledica je izmene sastava veća, što nekim prisutnima nije bilo jasno: očekivali su rešenje, pa kad je sudija rekao da ne može baš odmah, jer treba da se izvedu dokazi iznova, publika je navalila da izlazi. To je izazvalo određene probleme sa sudskom stražom i sudijom: ne izlazi se iz sudnice tek tako, rekao im je, ali nije vredelo, pa je dao pauzu od pet minuta da ti razočarani izađu.

Ono što je započelo kao drama, završava se kao farsa, kao što je poznato. Uzmimo najdrastičniji primer: sud u Šapcu rehabilitovao je ona dva nesrećna žandarma koje su Žikica Jovanović Španac i njegov drugar ubili 7. jula 1941. u Beloj Crkvi kada je „udario Srbin na Srbina“, kako se to danas kaže. To rešenje besmisleno je i apsurdno: ta dva žandarma stradali su u borbenoj akciji, a nisu bili nepravedno osuđeni, pa da imaju pravo na sudsku rehabilitaciju, ali to nije smetalo šabačkom sudu.

Nego, vratimo se mi đeneralu Draži. Ta se priča vuče već nekoliko godina. Prvo ga je Homen kopao, pa ga nije iskopao, i neće. Proglašen je mrtvim, mada ostaci nisu nađeni – niti će biti, ali to nije sporno. Tu se sada treba vratiti u prošlost, a iz perspektive te ponovljene sudske rasprave. Đeneral Draža bio je decenijama vlasništvo Srpskog pokreta obnove, to jest Vuka i naročito Dane Drašković. Kao, uostalom, i čuvene „vračarske babe“ o kojima Milan Božić ima šta da priča. Vračarske babe Vuku su preoteli Voja Koštunica i DSS; a ko mu je preoteo đenerala? Naime, toga dana u Višem sudu nije bilo ni Vuka, ni Dane, niti bilo koga iz SPO, a nešto se i ne čuju u poslednje vreme na tu temu. Čuje se „dedino unuče“ Voja Mihailović, sada u Srpskoj narodnoj partiji, čovek koga je Vuk kandidovao za predsednika SRJ onda 2000. u leto, svim boljim savetima uprkos, pa su tako i prošli. Taj isti Voja Mihailović izdao ga je prvom prilikom, pa se čudim kako to da Nenad Popović nema malo bolju kadrovsku politiku.

U sudnici, dakle, nije bilo Vuka i Dane, Čotrića i Jugovića; nije bilo ni Milana Božića, ali on je opravdano odsutan – prešao je u SNS. Umesto njih u sudnici su se pojavile dve neočekivane osobe: prof. dr Voja Šešelj i Jelisaveta Karađorđević – od svih ljudi. Vratimo li se prvo u bližu, a zatim i u malo dalju prošlost videćemo zašto je njihovo prisustvo iznenađujuće, ako ne čak i neprilično.

Da se podsetimo: kumovi Vuk i Voja zajedno su sa Mirkom Jovićem osnivali Srpski četnički pokret, pa kad to nije prošlo, Srpsku narodnu obnovu, još 1990. Odmah su se posvađali, pa su tako nastali SPO i Srpska radikalna stranka koja je potrajala do nedavno. Vuk je monopolisao „brend“ đenerala Draže, mada je Šešelj stalno nešto drobio o „četnicima“, ali Dražu nije uzimao u usta. Šešelja je pop Đujić proizveo u „vojvodu“, pa mu je posle to zvanje oduzeo, videvši da ga je Voja izradio za pare. To Voji nije smetalo da proizvodi „četničke vojvode“ na pišle, uključujući i izvesnog Nikolić Tomislava iz Bajčetine, trenutno na radnom mestu izvršioca poslova i radnih zadataka predsednika Republike Srbije (vojvodskog se zvanja nije odrekao, a ne čujemo ni da mu ga je Šešelj oduzeo). Odakle Voja Šešelj u toj sudnici, sa sve Oliverom Antićem, savetnikom vojvode Nikolića, kad ga ranije đeneral (kojega demonstrativno zove „general“, da bi se odmakao od Vuka) nije zanimao? Izgleda da je počelo otimanje o „brend“ đenerala Draže, kad je već Vuku i Dani iscurila franšiza, kako se čini. Uzgred, pred Palatom pravde je grupa „ravnogoraca“ tražila od policije da ih razdvoji od grupe radikala, jer da njihova podrška rehabilitaciji nije „politička“. A da kakva je?

Sa gđom Jelisavetom Karađorđević stvar stoji takođe delikatno. Naime, da se nekim čudom (drugačije ne bi išlo) desilo da se njen bliski rođak Petar II Karađorđević sa sve kraljevskom vladom vratio iz londonskog izgnanstva na vlast u Jugoslaviji ili Srbiji, svejedno, đeneral Draža Mihailović loše bi se proveo; možda isto ovako kao i sa komunistima. Problem je u tome što je septembra 1944. đeneral Mihailović otkazao poslušnost svom Suverenu i Vrhovnom Komandantu i odmetnuo se od Kraljevske Vlade u Londonu, izričito odbivši direktno naređenje da se sa svojim trupama stavi na raspolaganje NOV i POJ (to su vam, ako ste zaboravili, Narodnooslobodilačka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije). To se inače zove veleizdaja. Nije, dakle, jasno zašto se istaknuta pripadnica kuće Karađorđevića pojavljuje na jednoj ovakvoj sudskoj raspravi. To je postupak nepromišljen i nepriličan.

Možda se Voji i Saveti učinilo da bi njihovo ukazanje na toj raspravi donelo neku marketinšku korist jednom kompromitovanom pseudo-dvoru i jednoj političkoj stranci na samrti. Dobro: ovo je slobodna zemlja i svako može da se ukazuje gde hoće, šta ja marim. Kad se, međutim, uzme sve zajedno na gomilu, ovakvo kakvo je, a jadno je, ostaje neprijatan ukus.

Čekaćemo do 3. aprila, kad se sud bude konačno razabrao u dokazima i iskazima svedoka i doneo rešenje. Neće im biti lako.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!