MILOŠ VASIĆ: Eto nama veselja – ionako nam ništa drugo nije preostalo

26 Apr 2016

Studija slučaja: Upodobljavanje

Evo su se konačno upodobili u Vojvodini, ali i kod mene, na Zvezdari. Ni jedno ni drugo nisam očekivao. Zvezdara je oduvek bila opoziciona, hoću reći demokratska opština. Sada je šaptom pala. Dobro, barem su sačuvali Stari grad i Vračar, naročito Vračar: čujem da je Vučić nedavno nekome rekao da bi „dao tri grada u Srbiji samo za opštinu Vračar“; razumem ga, ali – eto – ne ide.

Ovi izbori trebalo bi da nas nateraju na razmišljanje do koga neće doći, znajući nas, jebo ti nas. Naime, vremena se menjaju i to je očigledno (The times they are a-changing, kaže pesnik). Ko bi rekao da će Demokratska stranka da izgubi Zvezdaru i Vojvodinu? I to sa onako mizernim rezultatima? Ko bi rekao da će Liga i Čanak jedva da se provuku u Vojvodini i u Republici? Moje privatno mišljenje glasi da bi Čanku bilo pametnije da je išao sam sa Ligom, umesto sa Borisom i Čedom, dokazanim mufljuzima i gubitnicima. Bio bi on išao sa Pajtićem, ama ga Pajtić nije hteo: već godinama odbija da priča s njim. Eto mu ga sad. Sama okolnost da se Čanak jedva provukao u Vojvodini (ako jeste, jer se procene razlikuju!) govori nešto veoma ozbiljno: svi su se kladili na dvocifreni procenat, nešto što je Liga dobijala čak i u najstrašnija Miloševićeva vremena. I šta sad?

Nešto se, dakle, događa. Hajde da pretpostavimo da se politika u Srbiji polako taloži; da su svi imali priliku da se prilagode nakon izvesnog razmišljanja, ali im do razmišljanja nije bilo stalo, što nas ne čudi. Nisu navikli, a i boli kad se misli. Da su Boris i Čeda mislili kad je trebalo, ne bi bili tu gde su; da se Demokratska stranka još 2012. uzela u pamet i sredila se, bolje bi bila prošla. Ovako se dešava nešto novo, od čega su se ovi naši geniji, naš trust pilećih mozgova, bili odvikli i nisu očekivali. Neki Saša Radulović, za koga nisam siguran da je baš sav na okupu (moje privatno mišljenje, molim!) ulazi u parlament posle par godina haotičnih ispada i bez vidljive platforme osim uobičajene „mi ćemo, svi ćemo, mi ćemo, sve ćemo“. Sanda Rašković Ivić diže DSS iz blaženog upokoja i sa dverjanima ulazi u parlament. Voja Šešelj vraća se u velikom stilu (eto nama zabave na drugom programu RTS!).

Dva su tu iznenađenja: pojava Saše Radulovića i umalo pa nestanak Čanka. Za Voju Šešelja nije čudo: njega je haški Tribunal vratio u Skupštinu. Za Vučića smo očekivali više i to je nekima nekakva uteha: zatrčavši se u prevremene izbore izgubio je bar tridesetak poslaničkih mesta, ali je stekao još četiri godine zabave. Možda to vredi tog gubitka. Dakle: Saša Radulović jako se obradovao – s punim pravom; sada još samo da formuliše šta će dalje, a to ćemo istom videti. Čanak se neprijatno iznenadio i nadam se da će se baciti u razmišljanje. Nije trebalo njuškati se sa sumnjivim tipovima; nije trebalo brukati se svojevremeno sa Dulom Mihajlovićem i sličnima; trebalo je držati se svoje socijaldemokratske ideologije – za razliku od ostalih koji nikakvu ideologiju i nemaju, kao što vidimo. Čanka su dvadeset i pet godina na površini držali ideologija i doslednost: pa kad gubim, gubim časno, stojim tu gde jesam i nema mi druge. Umetnost politike je umetnost časnog gubljenja izbora: častan gubitak je investicija u budućnost, dokaz da imam ideju i program i držim ih se – svemu uprkos. To se na kraju isplati: ako ništa drugo, bar čovek mirno spava.

Onoga trenutka kada je Boris Tadić skinuo gaće i izljubio se sa Dačićem u tuzi zbog „gubitaka“ (ovaj izgubio Đinđića, a onaj Slobu), Demokratska stranka bila je osuđena na tih Vučićevih „šest odsto“ – i tako je i bilo. Demokratska stranka sama je pala, sama se ugruvala, bez ičije pomoći i sada će morati sama da liže rane i vidi šta će od sebe. Mi da im pomognemo više ne možemo: probali smo na ovim izborima i gde smo prispeli?

Ovi Vučićevi su se konačno „upodobili“ (gleichschaltet) u Vojvodini, na Zvezdari i na još nekoliko mesta; dobro, „sakali ste – eve vam ga“, što kažu braća Makedonci. Sada, međutim, Aca Vučić ima nešto veći problem u Skupštini nego ranije. Ova mešana salata od stranaka i strančica koje je pripustio u nepromišljenim i brzopletim izborima mogla bi da bude uzrok raznih glavobolja. Biće tu diskretnih pregovora i ucena: e, vi nama ovo i ono, a mi onda glasamo za ovo i ono; to nije ugodno, jer Vučić ima sve više gladnih usta da nahrani; čekaj, bre, Aco, džaba smo li se smrzavali u nedelju? Itd. Ovi Dačićevi prolaze svakako, lako je njima sa desetak odsto (koliko čujem); te njihove kao svađe ionako su bile hinjene za opsenu prostaka.

Ako ima neke koristi od ovih izbora, to je veseliji parlament. Jedva čekam Voju Šešelja, Vjericu Radetu i Zorana Krasića da me obraduju iznova. Mentalno fizički Babić, telepromptovani Gašić i sineopsijski Bečić ne mogu to da nadoknade. Eto nama veselja – ionako nam ništa drugo nije preostalo.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!