MILOŠ VASIĆ: Esesovci i Jevreji za istim stolom

10 Nov 2014

Studija slučaja: Postmoderni mediji i Odbor

Veličanstveni skup u organizaciji Odbora za kulturu i informisanje Narodne skupštine ispao je očekivano: kao tužni postmoderni cirkus nakon kojega nismo nimalo pametniji; naprotiv. Uz dužno poštovanje gospođi Vesni Marjanović (DS), predsednici Odbora, koja je razborita i pristojna žena, sama ideja ovakvog skupa bila je unapred osuđena na propast kojoj smo i svedočili. Videvši kuda to vodi, skrušeno sam otklonio poziv da se tamo ukažem: pismeno sam odgovorio da ne mogu da sedim za istim stolom s ljudima s kojima ne bih u isti tramvaj ušao. Naime, već za prethodni – pa otkazani – sastanak tog Odbora, onaj Vlado Đukanović, znate ga, sa Radio Fokusa i KCN televizije, a sada narodni poslanik SNS, najavio je da će pozvati galeriju likova kojih se pristojan svet kloni već decenijama.

E, sad: kakve to veze ima s postmodernizmom? Itekakve. U našem (i ne samo našem) tumačenju tog sumnjivog pojma, stvar se svodi na uprošćenu i pogrešnu priču da „ideologije više nema“ i da je „istoriji kraj“; da je sve isto i ravnopravno; da sve može i da je sve podjednako legitimno. E, pa nije sve isto i sve svejedno. Da vas podsetim da je iz takvog stava proizašla teorija po kojoj za isti sto mogu da sednu esesovci i Jevreji, pa da se ravnopravno razgovaraju, jer imaju pravo na svoje mišljenje; i jedni i drugi, pa kako se dogovore.

Reč je ovde o eroziji i razvodnjavanju svakog morala i svakog razlikovanja dobra i zla, ispravnog i pogrešnog. To se najbolje vidi iz agresivnog istorijskog revizionizma u nas i u Hrvatskoj, ali i drugde. Ser Oliver Antić bi da četnike ugura u oslobodioce Beograda; Mita Ljotić ispade „moralna vertikala“ Srpstva, a Milan Nedić „srpska majka“; itd. Zašto? Pa bili su antikomunisti, zar to nije dovoljno?

E, isto tako se od mene i meni sličnih očekivalo da sednem za isti sto sa Gradišom Katićem, na primer, ali i sa nizom neslanih budala i običnih pokvarenjaka koji bi za 50 evrića prodali kuma, mamu i – naročito – sestru, kao što su i prodavali. Zašto? Zato što su oni – zamislite, molim vas! – „novinari“, ej! Plaćenici, propagandisti, podguzne muve, lažovi, ološ i šljam – novinari? To ima samo u postmodernizmu, gde su sve mačke crne, a miševe ne love.

Od početka je bilo jasno kuda SNS i Vlado Đukanović smeraju: da naprave svađu i cirkus u kome pobeđuju najglasniji i najbezobrazniji. Vojin Dimitrijević svojevremeno je upozorio da nema i ne može biti „fanatika tolerancije“, jer tolerancija isključuje fanatizam. Fanatični su samo pomahnitali ideološki manijaci i ovejani pokvarenjaci; prvi zato što bezrezervno veruju; drugi zato što bezrezervno brane svoje prihode i status. Sa takvima razgovora nema, jer ne čuju i ne mare. Oni viču i lažu i nisu dostupni nikakvom razlogu – svako iz svoje perspektive i potrebe. Trebalo je da pozovu i Milovana Brkića, pa da svi budu na broju, ali on bi bio problematičan iz poznatih razloga: predugo je u opticaju i sve ih zna.

Svi su bili tu: Nacional, Identitet, Balkan, Kurir, Press, Informer (Cinkaroš), Glas divljine, Vučji urlik, Drekavac; manje-više predstavljeni istim likovima, uz sasluživanje novijih budala i pokvarenjaka iz novokomponovane ekipe zaštitnika Lika i Dela (i Porodice). Sa takvima razgovora nije moglo biti, jer – ponavljam – ne slušaju ništa osim Glasa Gospodara. Tako smo čuli onu gospođu sa Studija B kako je odjednom pronašla da je Peđa Sarapa dolazio na posao „pod dejstvom“, pa ga je zato najurila, a ne zato što je imao „niske rejtinge“ (što je laž); pa neka se opredeli: je li ovo ili je ono ili je oboje? Tu negde, ako ne istoga dana, premijer Vučić obavestio nas je iz dalekog Londona da Peđa Sarapa prelazi na Pink i time je problem rešen. Onaj jedan, koji nije ni novinar, žalio se Đukanoviću da mu „zabranjuju tekstove“, pa je i on bio pozvan; čak je nešto smatrao i ukazivao. U nekim ranijim TV nastupima pričao je o tome kako glavni urednici i urednici medija s njim „sarađuju“ ili „ne sarađuju“; pazite: oni s NJIM sarađuju ili ne sarađuju! Pa kad odbiju da objave neku predugačku budalaštinu, onda mu „zabranjuju“ tekst, jer on je bogomdan izvor svake mudrosti; štogod on napiše uklesano je munjom u kamenu u stotinama hiljada slovnih znakova (s razmacima) i ima da se objavi, inače…

Sve to ukazuje na jednu zabrinjavajuću okolnost: ovom režimu zinulo je dupe na sve, odmah; naročito na medije koje – crk’o puk’o – mora da obzine sve do jednog. To ni Milošević nije radio – sve dok Vučić nije postao ministar informisanja 1998.

Ovo što se radi s medijima sada sve se više čini kao znak panike; kao da oni znaju nešto što mi ne znamo, pa moraju da ućutkaju javnost pre nego što bude kasno, čisto preventivno. Ionako se ponašaju kao onaj što je ušao u skup restoran bez pare u džepu, pa naručuje ostrige tuce po tuce, sve u nadi da će platiti račun onim biserom koji nađe u školjci. Te Beograd na vodi; te voz od 300 km na sat; te Mubadala, te Al Dahra, a tek Rusi.

I onda stigne račun za gas.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!