MILOŠ VASIĆ: Draža i Dan pobede

11 May 2015

Studija slučaja: Ustaško-četnička transverzala

Eto su se svi lepo razveselili u Moskvi, na Crvenom trgu, slaveći Dan pobede nad nacifašizmom (što se sada nekima čini preuranjenim slavljem, da je moglo i bolje, ali polako). Bio Toma (koji se još nije odrekao zvanja „četničkog vojvode“), marširala garda „srpskim strojevim korakom“ i već uobičajeno raspekmezivanje po medijima. Za to vreme događale su se neke druge stvari.

Hajde da vidimo gde smo ustvari prispeli. Kao prvo, naš Dan pobede ne pada devetog, nego petnaestog maja 1945, jer su naše snage do toga dana vodile žestoke borbe sa okupatorom i – naročito – domaćim izdajnicima na austrijskoj granici, oko famoznog Blajburga. Nacifašistički okupator i domaći izdajnici gledali se da se po svaku cenu predaju našim angloameričkim saveznicima u toj zoni dodira, bežeći pred opravdanim narodnim gnevom. Nije im bio neki pametan izbor: Britanci, prvi na liniji dodira, nisu imali razumevanja i vratili su ih našim partizanima, a sovjetske kolaborantske elemente poslali u SSSR, gde su gadno stradali, oni koji su uopšte stigli do tamo, to jest; uglavnom su ih pobili odmah. Ustaški režim izveo je – za sebe – dobar trik: povukli su sa sobom naivne civile iz Zagreba da im budu iza leđa dok oni beže. Mreža koju su oslobodioci tamo razapeli bila je puna velikih rupa, pa su se velike ribe i provukle, a sitne ribe stradale. Provukli su se: Ante Pavelić, Dinko Šakić i supruga, onaj Rojnica, Maks Luburić i poprilična ekipa njegovih zlikovaca; Mita Ljotić, vladika Nikolaj (danas svetac) i deo pratećeg tima; pop Đujić i dobar deo njegovih četnika, kao i gomila saradnika okupatora i drugih domaćih izdajnika. Ukratko: aljkavo obavljeno, drugovi. Pokojni Simo Dubajić pričao mi je još 1969. da on i njegove jedinice duže nekih tridesetak hiljada pobijenih oko Blajburga na tom terenu i to bi otprilike bila realna procena. Danas (od 1990.) neoustaški elementi u Hrvatskoj kukaju nad „stotinama hiljada“ pobijenih, mada na čuvenom blajburškom spomeniku nisu uspeli da nabroje više od 26 imena.

Zanimljivo je da na blajburške komemoracije ratnim zločincima i domaćim izdajnicima nikada nisu otišli ovi naši naslednici „Jugoslovenske vojske u Jugoslaviji“, „ravnogorci“ i ostali četnici-početnici na čelu sa Vukom Draškovićem. To je nepravda: ipak je tamo stradalo nekoliko hiljada četnika različitih pasmina koje su prethodno Pavelićeve ustaške vlasti snabdele urednim papirima i garancijama, salvus conductus, za prolazak kroz ostatak NDH. Dobro, ne moraju tamo oko tog Blajburga da se pojave baš istoga dana sa ovim novim ustašama; mogu koji dan ranije ili kasnije, ali – nema ih. To nije lepo. Evo, hrvatske vlasti, HDZ i SDP podjednako, ukazuju odgovarajuće sramotne počasti na tom Blajburgu ustašama, dok Jasenovac nekako sa zaziranjem odrađuju ritualno.

Tek tamo, oko Blajburga, pokazalo se jasno jednom za svagda da su svi narodni izdajnici, bez obzira na pasminu, bili saveznici. Tako se sa njima i postupilo – osim sa onima koji su umakli pred pravednim narodnim gnevom. Mita Ljitić toliko se žurio da umakne da je stradao u saobraćajnoj nesreći, jer vozač nije uvažio ograničenje brzine i uslove saobraćaja, a vladika Nikolaj očitao mu je opelo posle. Do dana današnjeg istoričarima nije jasno je li Mita Ljotić bio nikolajevac, ili Nikolaj ljotićevac; svejedno je svakako – bili su isti. Nikolaj je danas svetitelj SPC (eto im ga tamo), a Mita umalo da dobije trg u Smederevu; tako je i Marisav Petrović mogao da dobije ulicu u Kragujevcu (to je onaj ljotićevac koji je tokom streljanja izdvajao ko će pred mitraljeze, a ko će da pretekne). Svakome svoja sramota.

Nego, vratimo se na naš, pravi, Dan pobede – 15. maj 1945. NOV i POJ (Narodnooslobodilačka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije) od 9. do 15. maja imali su oko četiri hiljade poginulih u borbama sa odmetnicima, jer je svaki naoružani borac sila Osovine posle devetog maja po međunarodnom pravu bio odmetnik, a ne (po ženevskim pravilima) zaraćena strana sa svim pravima.

Hajde da sada razmotrimo jednu hipotetičku situaciju. Šta bi se bilo desilo da je kojim slučajem 1945. na vlast u Jugoslaviji bila vraćena Jugoslovenska kraljevska vlada iz londonskog izbeglištva, sa sve kraljem Petrom II? Na snazi su bili krivični i vojni zakonici koji propisuju smrtnu kaznu za zločine veleizdaje i saradnje sa okupatorom. Kako bi se proveli Draža Mihailović, Milan Nedić, Mita Ljotić, Kosta Mušicki i ostala banda? Podsećam da je početkom septembra 1944. Nj.V. Kralj Jugoslavije i Vrhovni komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini Petar II Karđorđević izdao naredbu toj vojsci da se ima staviti pod komandu NOV i POJ, što je izazvalo različite reakcije: neki su poslušali (pametan čovek ode u četnike, a vrati se iz partizana), neki nisu, a neki su se od muke ustrelili. Milan Nedić, Aćimoviće, Dragi Jovanović i ostali nisu tu sporni: oni su sarađivali sa okupatorom od početka, kao i Mita Ljotić. Draža Mihailović otkazao je poslušnost svom Vrhovnom Komandantu i Suverenu, kao i mnogi drugi četnici. Kazna je ista, sa mogućim olakšavajućim okolnostima: po Krivičnom zakoniku Kraljevine Jugoslavije iz 1929, član 105, propisana je smrtna kazna ili „večita robija“. Zakoni Kraljevine Srbije bili su još strožiji.

Zamislite sada pokušaj rehabilitacije Draže Mihailovića u slučaju da ga je sud Kraljevine Jugoslavije osudio na smrt i pogubio, sve po važećim pozitivnim zakonima i skroz lege artis. Da li bi se iko usudio da traži rehabilitaciju? Francuzi su tu bili veoma dosledni, da vas podsetim: pobili su što sudskim presudama, što „narodnim odisajem“ hiljade saradnika okupatora, pa se niko nikada nije usudio da traži njihovu rehabilitaciju. Maršal Peten, njihov Nedić, osuđen je na smrt, pa je pošteđen zbog duboke starosti. Italijani nisu bili mnogo milosrdniji, uostalom. Uzgred: Italijani su od 1943. do 1945, imali nekoliko partizanskih pokreta raznih političkih uverenja, ali se nisu tukli između sebe, već su tukli naciste i ostatak Musolinijevih fašista; između sebe su se tu i tamo potkradali, ali to je drugo. Norvežani su takođe bili strogi sa saradnicima okupatora, kao i drugi zaraćeni narodi Evrope.

Danas – na našu žalost i njihovu sramotu – razni istorijski revizionisti pokušavaju da nam objasne da su četnici i ustaše bili pobednici u Drugom svetskom ratu. Zašto? Zato što su bili antikomunisti pre vremena. E, pa čekajte: Drugi svetski rat bio je jedno, a Hladni rat nešto drugo, mada su se preklopili na neko vreme. Iz okolnosti da je Draža bio antikomunista ne može se nikako izvući zaključak da je bio i antifašista. To bi trebalo da bude jasno i tom nesrećnom sudu koji će za neki dan odlučivati o njegovoj rehabilitaciji: da pred Kraljevskim sudom ne bi prošao nimalo bolje.

Ali, to ćemo tek videti. Na naš Dan pobede, 15. maja 2015, čućemo i tu odluku suda, neka nam je Bog u pomoći.

(Autonomija)