MILOŠ VASIĆ: Deni ili ideološka praznina

30 Mar 2015

Studija slučaja: Povratak u 1848.

Ovo je sada tema malo složenija i nadasve osetljiva. Reč je, naime, o alternativama ovoj politici i ima li ih uopšte, ne samo kod nas, nego i inače u hrišćanluku. Kažem politici u jednini, jer je ista svuda – od Grčke i Španije do severnih hiperborejskih krajeva.

Počelo je tako što sam nedavno do neka nedoba noći sedeo i pričao sa Denijem. Deni je moj drug, inače zet pokojnog Mike Dajmaka, čuvenog kuvara, dečko pametan i obrazovan, lutka jedna. Uzgred, te noći sam primetio da moj inače dosta zarđali španski odlično proradi kad je reč o političkim temama. No, da se vratimo na temu. Počelo je od Grka i od španskog Podemosa. Deni će glasati za njih, kaže: alternative nema za mladog čoveka, oca dvoje sitne dece, koji plaća kredit i radi tri posla da bi ga plaćao. Polako je priča došla na suštinu stvari: šta mi imamo na raspolaganju kao alternativu pljačkaškom razuzdanom kapitalizmu u fazi nove prvobitne akumulacije? Deru nas kao Mujo jarca, a nema nikoga da ustane i podvikne da tako ne može. Mi smo, rekao sam u trenutku užasa, tamo gde je radnička klasa bila 1848, u vreme objavljivanja Komunističkog manifesta. Ah, rekao je Deni, oni su tada imali čemu da se nadaju.

A šta mi imamo; ovde, u Hrvatskoj, u Španiji, u Portugaliji, u Italiji (ostalu fukaru da ne računamo, ionako smo svi isti)? Čemu se mi možemo nadati? Oni su barem imali Prvu Internacionalu, pojavu ozbiljnu. Oni su počeli da grade prave sindikate. A šta su naši sindikati? Sindikati državnih činovnika, skloni korupciji i pomirljivi. Radničkih sindikata nemamo, jer da bi radnički sindikati imali neku moć, mora da postoji industrija koju će štrajk da zaboli jako. Nema industrije, pa se ono malo jada od radničkih sindikata obraća Aleksandru Vučiću, koji ih je uredno navikao da on rešava sve. Moj drug Bogdan Denić, profesor sociologije na ozbiljnim američkim univerzitetima i bivši sindikalni aktivista iz severne Kalifornije, lepo kaže: sindikati se prave krvavom borbom, bejzbol palicom i puškom vinčesterkom; inače ih ne uzimaju ozbiljno. Da bi štrajk zaboleo, treba kapitalista da je na gubitku. Ovde – i u Hrvatskoj, uzgred – kapitaliste svečano zabole ona stvar: uvek imaju rezervnu armiju rada (nezaposlenih), a radništvo nema zaštitu od otpuštanja. Dakle, situacija iz 1848. Održavanje nivoa nezaposlenosti već mi se čini kao planska delatnost: šta bi oni bez nezaposlenih? Mi danas nemamo ni pojavu štrajkbrehera; previše se kapital opametio da bi se tako brukao. Nezaposleni su dovoljni.

Druga stvar: nekada se znalo šta je radnička klasa: po rukama, po odevanju, po određenom ponosu. Danas smo svi – ogromna većina – najamna radna snaga, kao što su i oni bili, ali: tu najamnu radnu snagu čine i korporativni menadžeri u Armanijevim odelima i menadžerke štiklare; ne zna se ko je ambiciozniji i spremniji da bližnjega svoga proda za deset centi eurskih. Oni su stekli ideologiju, veoma jasnu i predvidivu: služi i dobićeš A6. Iz čega da izvučemo klasnu svest, svest da smo eksploatisani – i mi i oni? Lako je nama, fukari; njima se čini da im je lepo, možda i jeste – ali koliko dugo i po koju cenu?

Njihova ideologija, dakle, funkcioniše i efikasna je: zgazi bližnjega svoga, ko ga jebe kad je luzer. Mi ideologiju više nemamo. Komunizam je izumro, izjeden iznutra staljinizmom i Hladnim ratom. Anarhizam zuji kao muva ispod čaše, kao i od početka. Socijaldemokratija – ako tako nešto i dalje postoji, u šta nismo sigurni – prokurvala se i postala nenalažljiva; mnogo im je lepo ovako. „Antiglobalizam“ ima jasno mišljenje samo o McDonald’s restoranima, a i tu greše.

U takvim melanholičnim razmatranjima stigosmo Deni i ja do Sirize i Podemosa. Onaj siromah Cipras bez kravate udario je o ozbiljan zid i počeo da revidira. To mu se ne može zameriti, mnogo je ozbiljna stvar. Španci, to jest Podemos, dobro su krenuli (ušli u lokalnu vlast u Andaluziji), ali šta će dalje? Ovde nema svečano nikoga; možda Zoke Živković i Nova stranka, ali se to još ne vidi. U Hrvatskoj takođe: još nedefinisana nova stranka Orah i onaj mlađani šarlatan Sinčić sa Živim zidom, ali on brani ljude od izbacivanja iz stana, što je za svaku pohvalu, ali nije neka izborna platforma.

Nema ideologije, nema programa, nema akcije, složili smo se Deni i ja u neka doba noći. Ništa ne vredi onom Tomi Piketiju što je napisao popularnu knjigu, kad se na njega svi mršte, mada mi se njegova matematika čini ispravnom. Čovek je nastavio gde je čiča-Marks stao, a bilo je krajnje vreme. Rekao bih čak da je nastavio tamo gde je stao Adam Smit. Može Borisu Begoviću to da se ne sviđa, ali je bazična matematika uverljiva: razlika između bogaćenja i oporezivanja, da sad ne gnjavim. Sukobljeni smo, dakle sa razuzdanom i nezadrživom pohlepom, sa novozavetnom opomenom: ko ima, daće mu se, a ko nema, uzeće mu se i ono što ima. Očekivati da se spekulativni finansijski kapital urazumi i smanji svoje profite iluzorno je: nema šanse, zinulo dupe i kraja nema dok parazit ne pojede domaćina.

Revolucije poznatih tipova ne obećavaju; to smo već probali, a i skupo košta ta preraspodela društvenog bogatstva: u životima i opštoj šteti koja tako nastaje. Ostaju nam naše dične države, ali one ne umeju da izađu na kraj sa oligarhijama. Pre svega su korumpirane tokom mnogih godina; sve i da neki Podemos u Španiji formira vladu, to ne pomaže na odlučujućim srednjim nivoima izvršne vlasti i birokratije.

Nema, dakle, ideologije i programa koji bi obzinuli problem, zaključili smo; potpuna praznina sa ove – da prostite – jebene strane. Ponekad se sa užasom setim Džeka Londona i njegove „Gvozdene pete“ iz početka dvadesetih godina, negativne utopije na koju naš život sve više liči. Teško nama, složili smo se i otišli na spavanje.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!