MILOŠ VASIĆ: Davljenik Beograd

16 Mar 2015

Studija slučaja: Savske magle

Danas je ponedeljak, dan u kome možete da donesete odluku života: od danas, kako čujemo, počinje prodaja stanova u Beogradu na vodi! Ima sve na internetu. Prosečna površina stana je oko 135 metara kvadratnih, prosečna cena oko 400 hiljada evra, prava sitnica. Pogled je savršen, pogotovo ako ste na devedesetom spratu kule usred Save, Burdž Dar uld Džihad, kako bi rekli naši levantinski prijatelji, braća i partneri. Potrebno je samo da zakažete sastanak – i da pripremite pare.

Ko prodaje? Prodaje ugledna i respektabilna kompanija „Eagle Hills“ (Orlovska brda), u vlasništvu g. Mohameda Abara, Indusa muhamedanske veroispovesti, od ranije poznatog istražnim organima više država (Saudijska Arabija, Pakistan, Azerbejdžan, itd). Kompanija je kod naše Agencije za privredne registre – možete proveriti – registrovana u avgustu prošle godine, sa osnovnim kapitalom od sto dinara. Dobro ste pročitali: 100 RSD. Ako mene pitate – to je taman dovoljno; sve više od toga bilo bi bacanje para, a naši levantinski prijetelji poznati su kao štedljiv svet. Zašto bi položili više od sto dinara kad ste vi spremni da uletite sa 400 hiljada po stanu?

Šta vi kupujete za te pare – osim savske martovske magle? Kupujete budućnost koju nam je obećao premijer Vučić. Kula od dvesta metara visine (ako ne lažu, jer se svi parametri Beograda na vodi stalno menjaju); šoping mol dugačak 500 metara; marina, „sadržaji“ (štogod bili, ali „ekskluzivni“); ukratko – luksuz. Već vas vidim kako dolazite tamo negde (vidite na internetu), posle razgovora u vašoj banci ili uvida u vaš sef i u bankovne račune u Švajcarskoj (dobro, na beš tamo, Švajcarska je donekle probušena), na Kajmanima, Devičanskim ostrvima, Sejšelima itd. Na kredit ne računate, razumni ste ljudi, osim ako nemate čoveka gde treba. Tamo vas dočekuje dugonoga plavuša u visokim štiklama, viski na račun kuće. Na stolu je maketa Beograda na vodi, plus arhitektonski planovi stanova koji se nude.

Osnovni kapital eagle hillsIzvinite, a jel’ to uknjiženo, pitate vi, naivni kakvi ste. Biće odmah, kaže plavuša, ali evo našeg menadžera, on bolje zna. A jel’ možemo da vidimo stan koji kupujemo? Čim bude sagrađen, ali verujte nam na reč da izgleda baš ovako kao na papiru. A kad će da bude sagrađen? Jako brzo, kaže menadžer u Armanijevom odelu i sa Rolexom; uostalom, zar vi ne verujete premijeru Vučiću kad vam je lepo objasnio? To uz sumnjičav pogled.

Sad imate izbor: da uplatite avans na 400 hiljada evra, pa ćete ostatak kasnije u ratama dok ne dobijete ključ u ruke (kaže menadžer) – ili da se okrenete i odete bez reči. Ako platite, kandidovali ste se za Darvinovu nagradu; ako odete, to znači da vam je ostalo barem malo zdrave pameti.

Pustimo sad šegu. Beograd na vodi je najobičnija prevara, to je već jasno svakome. Ozbiljni arhitekti i urbanisti rekli su svoje. Ugovora još nema, a već se menjaju zakoni o eksproprijaciji zemljišta, što bi moglo da ima neslućene posledice. Primedbe iz stručnih krugova krajnje su ozbiljne: nema infrastrukture, dakle kanalizaciju, vodu, struju, grejanje treba tek napraviti za toliki broj „budućih korisnika“, što je ogroman problem. Treba osloboditi teren, a niko ne pominje šta će biti sa hotelom Bristol, željezničkom i autobuskom stanicom; toga na slikama i maketama nema. Uzgred, beogradska željeznička stanica spomenik je kulture. Zatim: reč je o terenu s podzemnim vodama i ne baš najčvršćem – da tako kažemo. Koliko će koštati podzemne garaže, ako treba 40 hiljada parking mesta za koje nema prostora? Konačno – ali ne i poslednje – ako posade tu kulu od dvesta metara visine usred reke Save i na podvodnom tlu, koliko će to pomeriti ono što hidrolozi zovu tačka uspora, a što ume mnogo da znači? Kako će rečni brodovi prolaziti ispod onih dražesnih mostića na maketi? Koliko će to sve zajedno koštati u stvari, na kraju; ko će to da plati i zašto bi platio? Da gleda romantične zalaske sunca nad Zemunom?

Prvi kandidat za plaćanje je naš kandidat za Darvinovu nagradu, koji je poverovao Vučiću i Siniši Malom. Neće biti jedini: u nekoliko zemalja neki isti takvi ljudi su već poverovali svojim Vučićima i Mohamedu Abaru, pa se sada žale i hoće pare nazad. E pa nema: pare su nestale u mašini za pranje para, a Abaru mogu da pljunu pod prozor i da se klizaju. Slično smo već videli u slučaju Er Srbije: pusti sad ugovor, vidiš da kompanija zarađuje odlično, itd. Posle je ispalo da Er Srbija radi po poznatom principu Ostapa Ibrahimoviča Bendera, sina turskog podanika i osnivača socijalističkog novinarstva: ideje naše, kerozin i aerodromske usluga na Surčinu vaši.

Postupak je inače poznat kao šibicarenje: ja radim sa tri šibice, a dva ortaka stalno dobijaju – dok se ovce ne navuku i počnu da gube. Sve na prvi budalin pogled izgleda sjajno: dobri ljudi rešili da nam daju tri milijarde dolara i da nam naprave Beograd na vodi, eto tako, vole nas, pa možda nešto i zarade na kraju. Samo vi da raščistite teren o vašem trošku (to je prva faza); pa da kupite stanove unapred, a posle ćete se uknjižiti, čim bude gotovo (druga faza); onda mi nestanemo s vašim parama (treća faza), a vi slobodno uknjižavajte nepostojeće nekretnine po Savamali. To su već doživeli u Pakistanu, Saudijskoj Arabiji, Azerbejdžanu, Indoneziji valjda.

Ali ne: mi smo pametniji, kao i svaka šibicarska ovca od mušterije. Nas naši levantinski prijatelji vole, vodaju nas po šoping molovima u Zalivu, furaju nas u privatnim mlaznjacima i ko zna šta još. To se, mili moji, zove početna investicija. Konačni obračun je drugo.

Samo ne razumem šta su mislili ovi naši geniji kad su naseli na jedan od najstarijih trikova na svetu. Ili su ipak mislili: na to koliko će se ugraditi na kraju krajeva, kad budale počnu da kupuju stanova u budućem Beogradu na vodi, davljeniku.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!