MILOŠ VASIĆ: Dan pobede

12 May 2014

Studija slučaja: Mita, Draža, Nedić...

Kakav dan? Koje pobede?

Ma deveti maj, Dan pobede u Drugom svetskom ratu (srpski: VE Day). To je ono kad smo pobedili naciste (fašiste smo još 1943, a Japance malo kasnije, avgusta 1945, pošto smo im pukli dve nuklearne). Čekaj, ko je pobedio? Pa mi. Koji „mi“, to jest koji „vi“? Pa Saveznici: SSSR, Engleska sa kolonijama i dominionima (kojima se, naročito Australiji, Kanadi i Novom Zelandu, ovde posebno zahvaljujemo), Francuska, Jugoslavija i još neki manji saveznici koji nisu ušli u sastav okupacionih snaga na teritoriji Nemačke, za razliku od nas. Tog Devetog maja 1945, ako niste znali (a sve manje vas zna) Treći rajh je potpisao kapitulaciju kojom je Drugi svetski rat zvanično okončan u Evropi. Osim na severu Balkana, gde se više neformalno vukao još nekoliko dana. Piše li to u dečjim udžbenicima istorije? Možda, ali neće dugo.

Dan pobede proslavili smo mirno i dostojanstveno u petak, uz pasulj i sočivo (sa slaninom i suvim mesom, molim; ipak sam ja neki Banaćanin), u bašti kod druga Pere, u društvu lepih žena, časnih ljudi, slatke dece i mačaka. Dan pre toga proslavili smo 8. maj, Dan oslobođenja Zagreba koji slučajno pada baš nekako na Tanjin rođendan, opet sa lepim ženama, dobrim ljudima i sa čuvenim rokenrol bendom „Džasmin & haubice“; do tri ujutro, koliko da znate. Jasno vam je, dakle, da smo mi (ti „mi“ s početka teksta) antifašisti: sviralo se i u glas pevalo „Bandiera rossa“ i „Bella ciao“, bez brige. A zašto mi to radimo?

Pa zato što smo antifašisti; što je senka fašizma duža, sve više smo antifašisti. To sve više nervira anti-antifašiste, koje ćemo iz razloga logike i gramatike od sada zvati fašistima; ajde – neofašistima, što je isto, samo još tužnije. Neofašisti postoje – imate oči i uši – ali ne postoje „neoantifašisti“, jer su antifašisti, jadni, od početka isti i nisu se menjali od nastanka fašizma, ako se ne varam. Oni su uvek na istoj strani: tamo gde su sve lepe žene i svi časni ljudi; tamo gde su hrabri i pošteni.

Pa dobro, kazaće neko, a što ste zapeli s tim, kad je to po sebi jasno? Biti antifašista je među pristojnim svetom nešto što se podrazumeva samo po sebi; što ste navalili?

Navalili smo zato što danas nije više jasno da ko je pobedio u Drugom svetskom ratu. Prvo ustaše, a onda i četinici izjednačeni su u formalnim pravima i privilegijama sa partizanima. Partizanima su u Hrvatskoj smanjili penzije, a ustašama ih dodelili. Četnike smo ovde izradili, jer nisu doneta podzakonska akta oko tih penzija. Tako im i treba kad septembra 1944. nisu poslušali kralja Petra i vladu u Londonu, inače bi – kao svi pametni ljudi – bili otišli u četnike, a vratili se iz partizana. U Hrvata je Franjo Tuđman oktroisao verziju istorije po kojoj su ustaše ustvari (ali mi to ne razumemo) bili na strani pobednika, ama im je krivo krenulo… Mnogo jak bio taj Rajh. Ovde, u Srba, dobili smo „prvog gerilca Evrope“, tj. Dražu i četnike kao borce protiv nacizma, glete kurca. Kao prvo, prvi gerilac u Evropi bio je onaj jedan poljski major koji je u šumu bio otišao odmah 1939, kad su Nemci i Sovjeti složno napali i podelili Poljsku. Jedva su ga uhvatili i ukantali. Osim toga, poljska Amija krajova (zemaljska) bila je – posle naših partizana – najjača gerilska antinacistička formacija. Italijanski partizani („O bella ciao“…) dolaze odmah za njima, a francuski maquis (pokret otpora) za njima. E, sad: ni poljska AK, ni većina italijanskih i francuskih partizana nisu bili komunisti. Praviti od četnika „borce protiv nacizma“ samo zato što nisu bili komunisti običan je bezobrazluk. Bili su domaći izdajnici i kvislinzi i tačka.

Ima i gore: nenarodni režim Koštunice dr Vojislava, njegovi fašistički pomagači i kamarila domaćih izdajnika bili su zapeli da od Mite Ljotića, notornog kvislinga, naprave „moralnu vertikalu“ (Koštunica). Valjda tu spada i onaj Marisav Petrović iz Kragujevca koji je odvajao ljude za streljanje oktobra 1941, ljotićevac od glave do pete i od početka. Bežeći glavom bez obzira od pravednog narodnog gneva, baš nekako oko ovog našeg Dana pobede, Mita Ljotić poginuo je u saobraćajnoj nesreći (brzina neprilagođena uslovima saobraćaja, toliko se žurio) negde u Sloveniji, pre Blajburga. Opelo je služio onaj Nikolaj Velimirović, sada svetitelj sa dva zapovedna dana u kalendaru, ukrasivši obred svojim desetercima u slavu pokojnika Mite; neću vam ih navoditi, sramota me je. Posle se nekako provlačilo među neofašistima da je Nikolaj ustvari legitimisao Mitu, a pošto je Nikolaj svetitelj, onda se i Mita Ljotić tu provlači. Pokojni patrijarh Gavrilo Dožić, ubeđeni antifašista inače, rekao je da nije Nikolaj bio ljotićevac, nego Ljotić nikolajevac. Eto nama sada „moralnih vertikala“.

Ceo se taj tužni cirkus događa, dakle, tu negde oko ovog našeg Dana pobede uglavnom u Sloveniji, tj. oko tromeđe Jugoslavija-Italija-Austrija. Rat je, dakle, zvanično završen 9. maja 1945; ko se od trupa bivših Sila Osovine od tada na dalje nije predao, imao se po međunarodnom ratnom pravu smatrati odmetnikom, banditom. Tu, na tom terenu, našla se zanimljiva grupacija svih mogućih koji nisu hteli da polože oružje: slovenački belogardejci, sovjetski vlasovci i Čerkezi, ustaše, ali i četnici i ljotićevci i nedićevci, plus gomila nevinog i naivnog sveta koji je Pavelić povukao za sobom da mu čuvaju leđa dok beži. Ideja ustaša, četnika i ljotićevaca bila je da se ponude kao oružana sila zapadnim Saveznicima u nekom budućem ratu protiv komunista, pa su takve ponude i uputili Englezima i Amerikancima. Ovi su ih hladno ignorisali i o ponudama izvestili partizane i Sovjete. Borbe su trajale do 15. maja, koji se kod nas računao kao Dan pobede do pre neki dan.

Hrvatski su nacionalisti pod Tuđmanom i kasnije od tog nesretnog Blajburga napravili mit bezočnih razmera: te pogibe ih od zlikovačke srbokomunističke ruke barem trista hiljada, te ovo, te ono. Bio je to – i ostao – bedni i sramni pokušaj da se Jasenovac prebriše Blajburgom, pak smo kao kvit. Taktički gledano, međutim, Blajburg (tj. cela ta gužva tamo) bio je obavljen dosta traljavo: kroz šake su im promakli glavni – Pavelić, Luburić, Šakić i gomila njih, ali i pop Đujić, Mita Ljotić i još mnogi takvi. Draža i Nedić nisu stigli. Loše izvedena operacija, drugovi partizani.

Danas, međutim, više ne znamo ko je zapravo pobedio u Drugom svetskom ratu; tako nam govore neofašisti. Dobro, jesu Saveznici i SSSR, to se još niko ne usuđuje da podvrgne reviziji – suviše je, brate, očigledno. Ali kod nas? I Hrvati i Srbi hteli bi da svi budu na obe strane, a na štetu partizana. Jesu obe države zasnovane na „antifašističkoj borbi naših naroda i narodnosti“, ama tu sad valja ugurati i četnike i nedićevce i ljotićevce i ustaše i domobrane. Zašto? Zato što su bili „antikomunisti“, molim, a to je danas jako u modi: eto i Evropa izjednačava svastiku (kukasti krst, ne od žene sestu!) sa crvenom zvezdom petokrakom, kažu. Što reče onomad naš prijatelj i kolega Adam Mihnjik – od komunista su gori samo antikomunisti. Između ostalog i zato što „vade nož na mrtvo kuče“, kako kažu Piroćanci.

Eto zašto treba slaviti Dan pobede, 9. maj. Da se setimo i ohrabrimo. Mi smo pobedili u Drugom svetskom ratu, a ne Oni. Neće nam Oni od Nedića i Ljotića i Nikolaja praviti „moralne vertikale“! A zašto smo pobedili? Zato što je Drugi svetski rat bio planetarni rat protiv Zla kao takvog (i svih njegovih pomagača); tu nema nikakvih dilema i postmodernih naklapanja. Prvi svetski rat – oko koga se sada diže postmoderna frka – mogao je biti i „igračka plačka“, kako kažu neki lucidni istoričari, ali Drugi je bio krajnje ozbiljna stvar. A ako vas zanima kako bi nam bilo da su u Drugom svetskom ratu pobedili nacisti i sile Osovine, srdačno preporučujem dve sjajne knjige: „Otadžbinu“ Ričarda Harisa i „Čoveka u visokom dvorcu“ Filipa K. Dika; obe su prevedene. Uzgred: da smo bili poraženi u Drugom svetskom ratu, ne bi nas danas bilo ni u tragovima; takav je bio plan Rajhskancelarije, a bio bi sproveden, bez brige: oni su bili temeljiti. A Mitu Ljotića i Dražu i Nedića držite kod kuće na zidu i ustanite kad im se pomene ime, kao onaj Parivodić.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!