MILOŠ VASIĆ: Budala u ropotarnici

08 Dec 2014

Studija slučaja: Kome se vratio Šešelj?

Nama sigurno nije. Možda se vratio Vjerici Radeti, onom Krasiću i Nemanji Šaroviću (to je onaj što se učio za Acu Vučića, ama nije postigao). Pogotovo se nije vratio Tomi Nikoliću (kumstvo je kumstvo, ali ipak…) i Aleksandru Vučiću, koji mu želi dobro zdravlje.

Voja Šešelj, ispalo je, vratio se Hrvatima. Dobro, donekle i Bosancima, jer sada traži invalidsku penziju od Sarajevskog univerziteta, gde – doduše – nije mnogo proboravio kao asistent i docent na FPN, dok ga nije uhapsilo. To sa penzijom je uobičajeni šešeljevski pasjaluk: em nije dopao invaliditeta tamo, em će ovde ostvariti solidnu poslaničku penziju, jer iz Narodne skupštine ne izbija od 1991. do 2003, kada se uputio za Haga.

Nego, vratimo se mi Hrvatima koji su jedva dočekali Vojin povratak. Prvo su digli dreku oko toga, onako uopšteno. Onda je Sabor rešio da donese rezoluciju o povratku Voje Šešelja. Da nije bilo toga, malo ko bi ovde znao šta je sve Voja izgovorio sa prozora Magistrata u Zemunu i posle dva dana na „veličanstvenom mitingu“ na Trgu Republike. Naime, ovdašnji mediji – bez ikakve cenzure, kazaće Pišta Kaić – nisu ni reč preneli od Vojinih detonacija. A on je – Voja, ne Pišta – ispričao isto ono što je pričao od 1990: Kavlobag, Ogulin, Kavlovac, Vivovitica; dobro jutro. Da sve će to jednoga dana biti naše, Vepublika Svpska Kvajina i već možete misliti. Čak je svoje metastaze na jetri nazvao Toma i Aca, i to je jedino novo.

E, sad: svečano ignorišući političku stvarnost Srbije i ne baveći se nimalo stvarnim značajem Srpske radikalne stranke i Voje Šešelja u njoj (taj se značaj lepo hrvatski zove „ropotarnica povijesti“), deo hrvatskih političara, čak i iz vladajuće SDP, zapeo je iz sve snage da iz povratka Voje Šešelja napravi međunarodni skandal. Uzalud je Vesna Pusić, ministrica vanjskih poslova i europskih integracija, pokušavala da stvar svede u neke razumne razmere; nije vredelo. Barjak je razvijen i sva je pamet u trubi. Rezoluciju su ugurali i u Evropski parlament i tamo se svađali ceo dan oko nje. Ispade Voja Šešelj iz Batajnice glavna tema Evrope. Dobro: ovoj vladi može se zameriti svašta, ali u slučaju Voje Šešelja ona je nedužna. Kad je nudila garancije za odbranu sa slobode, Voja nije hteo. Sada nije bilo garancija – osim da neće napuštati teritoriju Republike Srbije, a i kako će, kad nema pasoš? – i to je to. Srbija ga tražila nije, ali ga je zato dobila i sada smo mi krivi.

Kad se već nije domogao naših medija, pa da se veselimo, Voja Šešelj dokopao se osiječke lokalne televizije, gde su ga čekali verni prijatelji i saveznici: Velimir Bujanec, notorni desničarski ekstremista i neofašista i čuveni Anto Kovačević, isti takav kao i on. Sporazumeli su se kao braća rođena – što i jesu: njima je svaki dobar Srbin četnik, a svaki dobar Hrvat ustaša; svima njima sve to i u tome su složni. Ko nije četnik ili ustaša, taj je sumnjiv. Slatko su se ispričali (Anto Kovačević je svako malo vikao iz offa „To, Vojo!“) i završili sa složenom genealogijom svih mogućih Šešelja. U Hrvata ih ima tušta i tma, znam neke pristojne; u Srba imamo Šešeljeviće; pa znam i jednog Šešelju; sve neki fin i pristojan svet. Svi iz Popovog polja, naravno, pa – ko Srbin, ko Hrvat. Ali, eto ih tamo.

Ono što hrvatski političari nisu dobili iz Srbije, dobili su iz Osijeka: Voju Šešelja, kompletnog i neskraćenog. Pa se krenulo u dernjavu, sve do Evropskog parlamenta u kome se istakla gđa. Ruža Tomašić, koja govori da se u Hrvatskoj ima znati ko je Hrvat, a ko je „gost“.

Tu sada dolazi do komičnog preokreta: pošto se i Evropski parlament užasnuo i zatražio od haškog Tribunala da revidira odluku o bezuslovnom puštanju Voje Šešelja na slobodu do presude (do zelene trave…), haško Tužilaštvo učinilo je nešto bez presedana. Serž Bramerc, glavni tužilac Tribunala, podneo je zahtev pretresnom veću da Voju vrati u pritvor. Da se podsetimo: kad je raspravno veće puštalo Šešelja na slobodu do presude, Tužilaštvo nije imalo primedbi, niti se žalilo.

Sada će najveća žrtva veštački izazvane afere ispasti predsednik raspravnog veća, Žan Klod Antoneti. Taj se fini stariji gospodin, Korzikanac, prvo prevario da uopšte primi taj nadasve sumnjivi predmet; onda se jedanaest godina mučio sa Vojom, a lepo smo ih upozoravali da se njime ne bave, nego da ga oteraju s vrata kad se pojavi u Hagu. Naime, s Vojom posla imati nema smisla, takav neki čovek. Ključnu grešku učinila je Karla del Ponte još 2003, iako su je razboriti ljudi lepo upozoravali da je to slučaj tanak, a optuženik nemoguć karakter. Tako je i ispalo: Voja, hercegovački ters (svađalica) i samoubilački nastrojen tip koji radi na pasjaluk kao pogonsko gorivo, napušavao ih i hranio govnima sve ove godine, svečano ravnodušan prema ishodu svoje parnice, jer on ima Misiju. Branio se sam, što je (posle Slobe Miloševića) još jedan dokaz američke izreke da pravnik koji se sam brani na sudu ima budalu za klijenta.

E, sad se sudija Antoneti našao u neprilici: jedva je Voju (praktično uz pretnju primene sredstava prinude) izbacio iz Sheveningena i danuo dušom, kad mu ovi iz Evrope i Tužilaštva zavukoše ono čime im je Voja sve vreme pretio, da prostite. Naravno da je Voja jedva dočekao Bramercov salto: eto me, tu sam, viče on; ajde sada Tomo i Aco, hapsite me, ja sam natrag ne idem, a ima tu i procesnih problema. Bramerc bi, naime, trebalo da objasni svoj zahtev, a na osnovu nepromenjenog činjeničnog stanja: Voji nisu postavljeni uslovi za puštanje na privremenu slobodu, pa nema osnova zahtevu da se ponovo pritvori. To što neki hrvatski Sabor i neki Evropski parlament nešto misle o tome – njihov je problem; Tribunal radi po svojim pravilima iz Statuta.

Tako je to kad čovek pokušava da se izvuče iz neprilike bilo kakvim putem, a ne promišljenim. Oni su mislili – i uzdali se – da će Voja, bolestan kakav je, umreti izvan Sheveningenskog kazamata gde akrepe memla davi. Uzdaju se, čini se, i dalje čim su izricanje presude odložili sine die za 2015. godinu, pa će već videti kad. E, pa neće im Voja priuštiti to zadovoljstvo, znam čoveka. A sudiji Antonetiju to je pouka: ne pomaže čak ni kad optuženog razumeš i pomažeš mu koliko možeš. On, iskusni robijaš, zna ko je na čijoj strani i s kim dogovora nema.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!