MILOŠ PEROVIĆ: „Evropske vrednosti“

18 Sep 2015

U ovakvom svetu ljudski životi i sudbine su marginalni pred logikom profita i interesima moćnika. U ovakvom svetu Orban nije incident, on je njegov verni vojnik-pešadinac

Zgražava se čitav svet nad sudbinom izbeglica s Bliskog istoka, odnosno nad postupanjem mađarske države prema ljudima koji beže iz ratom razorenih država u ovom delu sveta. U našoj neposrednoj blizini, ovih dana, odvija se apsolutni moralni sunovrat Evrope, kontinenta koji je u najvećem delu ljudske istorije određivao njenu meru stvari. Varvarske scene sa peštanske stanice Keleti, od pre nekoliko nedelja, gde su izbeglice i migranti držani u improvizovanim logorima i sprečavani da uđu u vozove za severnije evropske zemlje, u potpunosti su izbledele pred realnošću prethodnih nekoliko dana na graničnom prelazu Horgoš. Na ljude kojima je potrebna pomoć ispaljuju se suzavci, brutalno se premlaćuju ispred bodljikave žice kojom je Mađarska opasala jednu od južnih granica Evropske unije. S pravom se ovih dana osipa drvlje i kamenje na mađarskog premijera Orbana, ordinarnog desničara koji je vlast uzeo na „antitrijanonskom“ sentimentu, a nastavlja da je jaše potpuno preuzimajući ideologiju fašističkog „Jobika“ koji, s podrškom koju uživa u biračkom telu, već neko vreme preti da uzme vlast u ovoj državi. Često ovih dana možemo čuti od raznih evropskih političara, pa i visokih srpskih zvaničnika, da je ponašanje Mađarske i Viktora Orbana „neevropsko“, odnosno da nije u skladu sa evropskim vrednostima. Čini se da je opet došao momenat da se zapitamo šta su to evropske vrednosti.

Evropa se ne suočava sa problemom izbeglica i migranata od juče. Godinama ljudi iz severne i centralne Afrike, sa Bliskog istoka i Azije pokušavaju da se domognu našeg kontinenta. Hiljade su već ostavile živote na ovom zlom putu. Sredozemlje je posebno neuralgična tačka na kojoj se gotovo svakog dana utopi bar jedno ljudsko biće u pokušaju da stigne u Evropu. Rat u Siriji traje već gotovo punih pet godina, Libija isto toliko predstavlja podeljenu zemlju kojom vladaju razne paravojske, svaka svojim parčetom teritorije. Irak je već 12 godina razorena zemlja. Zapad predvođen Sjedinjenim Državama, uz vernu pratnju Evropske unije, imao je presudnu ulogu u događajima u svakoj od ovih zemalja. Borba za kontrolu nad energetskim resursima, pre svega naftom, kojima ove zemlje obiluju, iz zapadnog ugla ideološki je zamagljivana navodnom borbom za demokratizaciju ovih zemalja, protiv diktatora koji su ih vodili. Nivo ljudskih prava ostvaren zapadnom demokratizacijom ovih zemalja takav je da su njihovi građani spremni na put po Sredozemnom moru u gumenim čamcima, ne bi li se spasili od „boraca za slobodu“ iz „Islamske države“.

Imajući sve ovo vidu, naprosto nije moguće poverovati da odgovorni funkcioneri zemalja Evropske unije nisu bili u stanju da anticipiraju šta će se dešavati sa stanovništvom zemalja koje su poslednjih godina „demokratizovane“. Uprkos tome, na njenoj teritoriji, u politici prema azilantima na snazi je „Dablinski sporazum“, po kom su svi oni migranti koji ilegalno uđu u neku od zemalja članica i u njoj zatraže azil, dužni i ostati u zemlji članici u koju su prvo ušle i zatražile azil. Ovim su centralne zemlje EU praktično prebacile čitav ovaj problem na države periferije poput Grčke, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Hrvatske ili Italije. Prethodnih meseci postalo je potpuno jasno da je ovaj sporazum neodrživ. Međutim, bez obzira na ovu spoznaju, u uslovima koji se već odavno mogu okarakterisati kao humanitarna katastrofa, na nivou Evropske unije nije učinjeno apsolutno ništa ne bi li se ova regulacija promenila.

Ne tako davno, čitava Evropa „propela se na zadnje noge“ kad je umereno levičarska partija „Siriza“ osvojila vlast u Grčkoj. Pred pokušajima ove partije da u zemlji ponovo uspostavi kakav-takav oblik socijalne države i da se otrgne od brutalnog kamatarenja MMF-a, mobilisane su sve institucije Evropske unije i svi njeni visoko rangirani političari. Svim raspoloživim sredstvima „zavrtali su ruku“ Ciprasu, dok nije napustio principe na kojima je osvojio vlast, a potom i samu vlast. Upravo zbog ovoga treba biti izuzetno naivan pa poverovati da je Evropska unija nemoćna pred pojavom malog desničarskog diktatora Orbana i svega što država kojom on upravlja radi ljudima u bekstvu pred zlom, koje se porodilo nedavno u zemljama „demokratizovanim“ od strane Zapada. Naprosto, Orban i Mađarska nisu „mračno lice Evrope“, oni su njeno naličje koje samo dosledno sprovodi politiku na kojoj ona počiva. Ta politika opet počiva na „evropskoj vrednosti“ koja je apsolutno iznad svega i koja određuje sve ostale vrednosti, a to je goli privatni interes.

Privatni interes korporacija i finansijskog kapitala podignut na nivo najvažnije socijalne vrednosti kreira svet koji je Zlatko Dizdarević precizno nazvao „fašistoidnim korporativnim imperijalizmom“. U takvom svetu ljudski životi i sudbine su marginalni pred logikom profita i interesima moćnika. U takvom svetu Orban nije incident, on je njegov verni vojnik-pešadinac.

(Autor je sociolog, glavni i odgovorni urednik časopisa „Margina“)