MILIVOJ BEŠLIN: Vučić-Izetbegović – Kontinuitet srpskih pretenzija prema susjedima

12 Dec 2017

Zbog ukrštanja dvije imperijalne pretenzije – realne ruske i tragikomične srpske – BiH, Crnoj Gori i Makedoniji se ne dozvoljava da same donose odluke o usmjeravanju strateških pravaca svoje spoljne i unutrašnje politike

Suštinu problema malo je ko razumeo. Jedni zbog toga što nisu hteli, namerno minipulišući, drugi zbog toga što nisu prozreli prevaru. Kada je reč o najnovijim tenzijama na relaciji Beograd – Sarajevo u središtu spora nije Kosovo, odnosno priznavanje kosovske državnosti. Na prvi pogled moglo bi tako da izgleda, ali problem je mnogo kompleksniji i teži.

Geneza sukoba otpočela je nedavno, kada je bošnjački član Predsedništva BiH, odgovarajući na pitanje novinara, rekao da bi ova država trebalo da prizna Kosovo. Bio je to privatni stav koji Bakir Izetbegović nije mogao da sprovede u praksi. Dakle, reč je o političkoj intencionalnosti bez praktičnih posledica. I sasvim (ne)očekivano, predstavnici vladajuće garniture u Srbiji i režimski mediji počeli su retko uporedivu kampanju nacionalističke histerije i širenja mržnje. Eksploatisan je narativ o Bošnjacima kao neprijateljima, a na prvim stranama novina dominirali su izrazi: neprijatelj, kolje, mrzi i slično.

Vučićeva piromanska politika na Balkanu 

Drugo poluvreme odigralo se 6. decembra 2017. kada su članovi trojnog bosanskohercegovačkog Predsedništva posetili Beograd. Na press konferenciji, Dodikov omiljeni Hrvat, Dragan Čović, povodom spora u vezi sa priznanjem Kosova je rekao da će BiH slediti stav Srbije u ovom važnom pitanju. Zadovoljno smeškanje predsednika Srbije govorilo je da je postignut, poznate li floskule, visok stepen saglasnosti. A onda se, mimo protokola, u konferenciju za novinare uključio Izetbegović: “Međunarodna politika i stavovi BiH će se odlučivati u Sarajevu od ova tri čovjeka koja su tu. Itekako ćemo uzeti u obzir stavove susjednih zemalja jer živimo sa Srbijom i Hrvatskom… Moj stav je da se vanjska politika vodi u BiH uzevši u obzir stavove susjednih zemalja.” Sledila je ljutita reakcija Aleksandra Vučića, koja je više svoj izraz dobila u sutrašnjim naslovnicama režimskih listova u Beogradu, nego u verbalnoj artikulaciji na samoj press konferenciji.

Uz mnoštvo reakcija, odobravanja i osporavanja, uglavnom je izmicala suština. Kosovo je tek objekat u funkciji drugih interesa. Ključno pitanje oko koga se Srbija spori, ne samo sa BiH već i sa drugim susedima – priznaje li Beograd njihov suverenitet ili sadašnje stanje smatra privremenim i provizornim.

Za dalju analizu potrebno je vratiti se u vreme vlasti Borisa Tadića i Demokratske stranke. Naime, u januaru 2010. nakon uspostavljanja diplomatskih odnosa Crne Gore i Kosova, Tadićev šef diplomatije, Vuk Jeremić je uz salvu uvreda i nacionalističkog orgijanja povukao ambasadora iz Podgorice. Prethodno, u oktobru 2008, kada su Crna Gora i Makedonija priznale Kosovo, vlast Borisa Tadića je proterala njihove diplomatske predstavnike, ozbiljno narušavajući dobrosusedske odnose u regionu.

Uzgred, Vučićeva piromanska politika na Balkanu nikako ne bi smela da baci u zasenak nacionalističke provokacije i izazivanje tenzija u vreme režima Tadića i Jeremića. Desetine država pre Crne Gore i Makedonije priznale su Kosovo, uključujući i najrazvijenije zapadne zemlje, ali se Tadićeva vlast odlučila za najdrastičniju meru odmazde samo prema Podgorici i Skoplju. Zbog čega tada Crnoj Gori i Makedoniji nije oprošteno ono što je prećutano svim ostalim državama? Odgovor je jednostavan – Srbija se nikada do kraja nije pomirila sa makedonskom ili crnogorskom državnošću i zbog toga se njima ne prašta samostalno delovanje i potezi koje povlače bez konsultacija sa Srbijom, prateći samo svoje nacionalne i državne interese.

“Zatrovani šoven”

Može se ići i dalje u prošlost i podsetiti da Srbija pod Miloševićem diplomatske odnose sa Makedonijom uspostavlja tek aprila 1996, iako je međunarodno priznanje Makedonija dobijala tokom 1992, da bi sledeće godine sve formalizovala pristupanjem OUN. Odugovlačenjem priznanja Makedonije i njeno konačno priznanje iz Beograda, tek u proleće 1996. samo nekoliko meseci nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, imalo je jednu prikrivenu funkciju. Nepriznavanje makedonske države tada je bilo izraz nemirenja sa tzv. avnojevskim, međunarodno priznatim, granicama i ostavljanje svih vrata otvorenim.

Tek kada je Milošević u Dejtonu 1995. uradio ono što je morao još 1991. na Haškoj konferenciji, pa do rata ne bi ni došlo, potonule su sve nade u velikosrpsku tvorevinu, a Makedonija je priznata od strane zvaničnog Beograda. Do tada su sve opcije bile na stolu.

Moguće je ići još dublje u prošlost. Lider umerene Demokratske stranke u Kraljevini Jugoslaviji, Milan Grol, iako je, recimo, tvrdio za Slobodana Jovanovića da je “zatrovani šoven”, nije mogao komunistima da oprosti uspostavu makedonske države u novoj federaciji, a silne je suze prolio i zbog priznavanja crnogorske nacionalne posebnosti. O reakcijama tadašnjih tvrđih nacionalista izlišno je i govoriti.

Kontinuitet je moguće pratiti od 19. veka, preko međuratnog perioda u 20. veku, do nepromenjenih obrazaca koje su prema susednim i međunarodno priznatim državama primenjivali Milošević, Koštunica, Tadić, sve do današnjice.

Neskrivene pretenzije

U savremenosti, problem između Vučića i Izetbegovića nije u tome da li će BiH priznati Kosovo, već gde se vodi i kreira bosanskohercegovačka spoljna i ne samo spoljna politika. Srbija i danas pokazuje neskrivenu pretenziju da presudno utiče na vođenje državnih politika i u Makedoniji i u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini, uz podrazumevajuće Kosovo. Otuda, nije slučajna penetracija različitih struktura kontrolisanih iz Beograda u pokušaje državnih udara u Makedoniji i Crnoj Gori. U prvoj da bi se očuvala poželjna vladajuća struktura, a u drugoj da bi se srušila nepoželjna.

Dakle, svim državama prema kojima je srpski nacionalizam u prošlosti pokazivao (i do danas pokazuje) pretenziju, smatrajući ih delovima imaginarne velikosrpske tvorevine, ne može biti ostavljeno da samostalno donose odluke koje se tiču važnih pitanja. Indikativno je da se navedeni opseg srpske pretenzije poklapa i sa ruskim poimanjem interesnih sfera na Balkanu. Nije plan stratega iz Kremlja o četiri (pseudo)neutralne zemlje pod ruskim patronatom (Srbija, BiH, Crna Gora i Makedonija) smišljen u našoj savremenosti. To jeste kontinuitet ruskih pretenzija na jugoistok Evrope – mesto na kome se Rusija već vekovima, bez opasnosti po svoje vitalne interese, dokazuje kao velika sila.

Istoriografskih primera za navedenu tvrdnju je na pretek i prevazilaze okvire ovog teksta. Zbog ukrštanja ove dve imperijalne pretenzije – one realne ruske i ove tragikomične srpske – Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji se ne dozvoljava da same donose odluke o usmeravanju strateških pravaca svoje spoljne i unutrašnje politike. I Rusija i Srbija sebe smatraju za vlasne da odlučuju umesto njih. I kada se realnost raziđe sa srpskim ili ruskim predstavama, sledi bes i otvoreno preteće poruke – bilo da je reč o crnogorskom i makedonskom učlanjenju u NATO, ili bosanskom priznavanju Kosova. U tome je sadržan razlog zbog koga je npr. Slovenija mogla da učini obe stvari, a da je i Rusija i Srbija smatraju državom od posebnog poverenja. Ali, Slovenija ne spada u domen imperijalnih pretenzija ni srpskog ni ruskog nacionalizma.

Zbog svega navedenog, stav koji izrekne bilo koji bosanskohercegovački političar, o tome da se spoljna politika te zemlje kreira u Sarajevu, nailazi i nailaziće na otpor, ljutnju i medijsku histeriju u Beogradu. Sve dok je u Srbiji ključni legitimacijski obrazac – nacionalizam, sa teritorijalnim pretenzijama kao fundamentalnim ciljem, njenu politiku prema susedima će prekretno usmeravati ideje i namere te ideološke orijentacije. A nema indicija da će se stvari u skorije vreme menjati. Zbog toga će i u budućnosti svaki narativ o pomirenju i dobrosusedstvu biti pokopan i pre nego što se osuši štamparska boja na sutrašnjim novinama.

Države regiona su samostalne i međunarodno priznate i imaju suvereno pravo da donose sve odluke koje se tiču njihove spoljne i unutrašnje politike. Granice na Balkanu nisu ni privremene ni provizorne, a naši susedi nisu nekakve kvazidržave ili poluprodukti na koje se ne mogu primenjivati kriterijumi koji važe za sve ostale subjekte međunarodnih odnosa. Kada neka vlast (i intelektualna elita) u Srbiji jednoga dana to bude shvatila, stvoriće se uslovi za realno spuštanje tenzija i pomirenje u regionu. Do tada, svaka polurečenica može biti povod za sunovrat u ratnohuškačku i antagonizujuću atmosferu u regionu. A jednom, daleko bilo, ratni pokliči sa naslovnica kriminalnih tabloida mogu postati i stvarnost.

(Avangarda)

Podelite ovu stranicu!