MILIVOJ BEŠLIN: Užasi Višegrada – kontinuitet zločina

Sve zločine i krike Višegrada privremeno je prekrila ćutnja lokalnog stanovništva, zatrpala zemlja i odnela Drina, ali pred istorijom nema tajni i savršenih zločina

18. mar 2019

Četnički zločini i Višegrad su tema za knjigu. Neke od knjiga već su napisane. Sve zločine i krike Višegrada privremeno je prekrila ćutnja lokalnog stanovništva, zatrpala zemlja i odnela Drina, ali pred istorijom nema tajni i savršenih zločina. Knjige o Višegradu tek će se pisati, snimaće se filmovi, jame će se otkopavati.

SLIKA 1 – Višegrad, 2019.

U Višegradu su se u nedelju 10. marta 2019. okupili simpatizeri četničkog pokreta, njih oko dve stotine, pretežno odeveni u crne uniforme, sa četničkim obeležjima. Tako postrojeni u crnim i maskirnim uniformama, izvikivali su preteće parole i pevali pesme u kojima se poziva na ponavljanje zločina, između ostalog: „Biće opet pakao i krvava Drina, evo idu četnici sa srpskih planina…“ Ljudi koji su organizovali nevedeno okupljanje i koji su na njega došli veoma dobro znaju šta su njihovi ideološki (četnički) prethodnici radili u Višegradu 1992. kao i u Drugom svetskom ratu i zbog toga se i pozivaju na prošlost i slave je.

SLIKA 2 – Višegrad, 1943.

Veza između ovoga grada i kolaboracionističke vojske srpskog nacionalizma u Drugom svetskom ratu (četnika) je uspostavljena oktobra 1943. godine. Naime, četnička vrhuška je u to vreme imala pogrešno uverenje da, nakon kapitulacije Italije, sledi brzo iskrcavanje saveznika na Jadran i hteli su da zauzmu tačku sa koje bi mogli relativno brzo da uspostave vezu sa savezničkim trupama, a ključno je bilo da do njih stignu pre glavnih takmaca – partizana. Zbog toga je četnički komandant, Draža Mihailović, naredio vojnu akciju koja je imala za cilj da snage pod njegovom komandom zauzmu Višegrad. Operacija je uspešno izvršena 5. oktobra 1943. i bio je to jedini grad u Jugoslaviji koji su četnici, od novembra 1941. kada su de facto ušli u kolaboraciju sa fašizmom, zauzeli od Nemaca i kvislinga. Nakon uspešne akcije, od 5. do 7. oktobra četnici su u Višegradu pobili nekoliko stotina muslimanskih civila. Žrtve su ubijane zverskim metodama: spaljivanjem i klanjem. Klanje i drugi vidovi likvidacija su najtransparentnije i najmasovnije vršeni na višegradskoj Sokolovića ćupriji gde je za samo nekoliko dana ubijeno oko 1.500 civila. I ove godine uniformisani poklonici četničkog pokreta su se okupili upravo na tom mestu, a iz parola i njihovog javnog govora, jasno je da oni znaju šta su njihovi ideološki prethodnici tamo činili 1943. i da oni žele da izraze podršku prema masovnim ubistvima pripadnika druge, u ovom slučaju bošnjačke, nacije. Drugi monstruozan metod četničkih likvidacija civila u Višegradu je bilo spaljivanje čitavih porodica koje bi bile zatvorene u svojim kućama. Prema procenama istoričara i statističara bilans četničkih zločina prema Bošnjacima u višegradskom kraju u Drugom svetskom ratu je iznosio oko 5.000 ubijenih ljudi, žena i dece. Ogromna većina žrtava su bili civili. Pošto od iskrcavanja saveznika nije bilo ništa, četnici su posle počinjenih strahota napustili Višegrad i već u novembru je njihova Višegradska brigada aktivno sarađivala sa snagama Vermahta protiv partizana. Ista brigada i njen komandant, Dragiša Vasiljević, odgovorni za najteže ratne zločine i pokolje muslimanskih civila, na kraju rata će biti ključni u skrivanju svog vrhovnog komandanta, Mihailovića.

SLIKA 3 – Višegrad, 1992.

Još je važnija simbolika Višegrada u zločinima koji su počinjeni u poslednjem ratu 1992. godine. Ubijanja bošnjačkih civila u Višegradu su počela već u aprilu 1992. dok je grad još bio pod kontrolom Užičkog korpusa JNA, ali kada se oni povlače u maju iste godine, ubistva su intenzivirana. Vojska grad prepušta Milanu Lukiću, jednom od lokalnih paravojnih komandanata („Osvetnici“ i „Beli orlovi“) sa kojim je i pre toga sarađivala. Masovnost i svirepost ubistava višegradskih Bošnjaka je postala globalno poznati fenomen, a Milan Lukić je osuđen na maksimalne kazne i pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu i pred sudom u Beogradu. Masovna ubijanja višegradskih Bošnjaka, gotovo, isključivo civila, najmasovnija u junu i julu 1992. na samom početku rata, vršena su javno na mostovima i tela su bacana u Drinu. Najmasovnija ubistva su vršena na ćupriji Mehmed-paše Sokolovića i na Novom mostu. Upravo su se zbog toga i 2019. poklonici četničkog pokreta okupili na ovim mestima, uzvikivali parole i pevali pesme da će Drina „opet biti krvava“. Prema utvrđenim činjenicama, samo u toku jednog dana, 19. juna 1992. na višegradskom Novom mostu je ubijeno i bačeno u Drinu 147-oro bošnjačkih civila dovedenih iz svojih kuća. Masovna ubistva ljudi u Višegradu su vršena i u kućama, kafanama, halama i drugim javnim objektima. Posebnu surovost zločinima u Višegradu su davali sadistički metodi koje su primenjivali uniformisani vojnici pod komandom Milana Lukića. U prvim ratnim mesecima svakog dana u tačno određeno vreme je puštano jezero, kako bi voda odnosila leševe. Postoje dokazi o tome da se upravnik brane žalio da preti opasnost od poplave, jer su leševi zapušili ispuste. Posebna surovost je manifestovana prema zarobljenim nesrbima u koncentracionim logorima, od koji je najpoznatiji bio motel „Vilina vlas“, koji se nalazio sedam kilometara od Višegrada. Ovaj motel je bio sedište Lukićećvog štaba i logor za masovna silovanja bošnjačkih žena i devojčica. Kampanja masovnih ubistava, mučenja i terora je izgubila na intenzitetu krajem 1992. kada grad, u kome je do rata živelo 63% Bošnjaka, postaje etnički gotovo čisto srpski. Nakon rata, iz desetina masovnih grobnica u okolini Višegrada eshumirane su stotine žrtava, a ukupan broj ubijenih Bošnjaka u Višegradu i okolini prelazi 3.000 ljudi.

Međunarodne i sudske presude, kao ni istraživanja ratne prošlosti do danas nemaju odgovor na pitanje ko je Milana Lukića, koji je do rata živeo u Obrenovcu, poslao u Višegrad i zbog čega je JNA prilikom povlačenja u Srbiju baš njemu prepustila grad u kome će počiniti ljudskom umu nepojmljive zločine. Dok Srbija ne odgovori na jedno od ključnih pitanja, ko je ratnom zločincu koji je osuđen i u Beogradu na maksimalnu kaznu, prepustio grad i ko ga je iz Obrenovca sa novcem i oružjem poslao u multietnički i mirni Višegrad, najmanje što može je da se sa pijetetom odnosi prema hiljadama žrtava ratnih zločina. Danas to nije slučaj. U manjem bosanskohercegovačkom entitetu – poricanje kao poslednja faza genocidne politike je uslovilo podlo i amoralno ćutanje i izbegavanje da se osudi četničko orgijanje koje se i ove godine odigralo u Višegradu. Društvo koje se ne razgraniči sa zločinom spremno je da ga ponovi.

SLIKA 4 – Viner Nojštat (Austrija), 2019.

Nadomak Beča u Viner Nojštatu je 15. marta po drugi put sahranjen surovo mučeni i ubijeni banjalučki mladić David Dragičević. Nakon ubistva za koje postoje osnovane sumnje da su umešani najviši predstavnici paradržavnog režima u Banjaluci, te višemesečnog prikrivanja informacija, Dodikova vlast je u nameri da zaustavi proteste građana primenila otvoreni teror. Batinanjima, hapšenjima, pretnjama u manjem bh entitetu je suspendovano osnovno ljudsko pravo na slobodno okupljanje. Hapšeni i progonjeni su i roditelji monstruozno ubijenog mladića koji su samo tražili istinu o tome ko je ubio njihovog sina. I majka i otac otetog, mučenog i ubijenog Davida su zbog pretnji za vlastiti život napustili Banjaluku i BiH. Tamo kuda su otišli odneli su i posmrtne ostatke svog deteta. Visoki predstavnik za BiH, Valentin Incko, prisustvovao je drugoj sahrani Davida Dragičevića. Ipak, ništa nije učinio da bi zaustavio nasilje i teror Dodikove paravojske nad mirnim Banjalučanima. Valentin Incko je mogao da izazove međunarodnu zajednicu svojom ostavkom i tako prizna nemoć pred razobručenom huntom u entitetskom vrhu. Ali nije, ostao je na svom položaju. Ista ona surovost koja je juče sejala smrt po ratnom Višegradu, koja je danas slavila zločine u Višegradu ‒ ubila je i Davida Dragičevića. Nerasformirani temelji genocidne politike gladni su krvi i tražiće nove žrtve.

SLIKA 5 – Novi Zeland, 2019.

U masakru u dve džamije na Novom Zelandu, Brenton Tarant je ubio pedesetoro ljudi. Istraga je pokazala da je rasista bio nadahnut i zločinačkom politikom srpskog nacionalizma prema Bošnjacima. Tokom najmonstruoznijeg terorističkog čina u istoriji Novog Zelanda, slušao je pesmu koja veliča Radovana Karadžića. Trebalo bi se podsetiti da je i Andres Brejvik, terorista koji je 2011. ubio sedamdeset sedmoro civila, takođe, bio nadahnut srpskim zločinima prema Muslimanima u BiH. Obojica masovnih ubica su bili snažno zatrovani antimuslimanskom mržnjom. Ali ostaje pitanje zbog čega su u globalnoj islamofobiji srpski nacionalisti postali uzor masovnim ubicama od Brejvika u Norveškoj do Taranta na Novom Zelandu? Hoće li se srpski nacionalisti zamisliti nad tom činjenicom? Dodik je rekao da Srbi nemaju veze sa masovnim ubistvom na Novom Zelandu. Srbi svakako nemaju, ali ratni zločinci i masovne ubice koje je Dodik nedavno odlikovao, kao utemeljitelje entiteta, itekako imaju. Oni su bili inspiracija za masovni pokolj civila na Novom Zelandu. Od te strašne činjenice, da je genocidna politika u bosanskom ratu postala uzor ludacima, masovnim ubicama, islamofobima, belim suprematistima i hrišćanskim teroristima u čitavom svetu – ne može se pobeći i tu mehanizmi poricanja ne pomažu. Zbog toga su četničko orgijanje u Višegradu i masovna ubistva nekoliko dana kasnije na Novom Zelandu deo istog procesa. Tu neraskidivu vezu, vremenski i prostorni kontinuitet, napravio je magnum crimen prema Bošnjacima tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992‒1995).

(Avangarda)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Dobro došli!
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga