MILIVOJ BEŠLIN: Srpstvo u laži

15 Jan 2018

Čuveni francuski teoretičar nacionalizma, Ernest Renan, početkom 20. veka pisao je da je “zaboravljanje i pogr…

Čuveni francuski teoretičar nacionalizma, Ernest Renan, početkom 20. veka pisao je da je “zaboravljanje i pogrešno pamćenje istorije suštinski činilac u formiranju jedne nacije”. Slično njemu, a direktnije, slavni istoričar Erik Hobsbaum, krajem dramatičnog 20. veka, zabeležio je da nacionalizam “zahteva suviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tako”. Uzrokovan svetskom ekonomskom krizom (2008), praćen populizmom i deficitom liberalnih vrednosti, nacionalizam je tokom poslednje decenije bio u globalnoj ekspanziji.

Kao prirodna konsekvenca navedenih tendencija javila se i relativizacija pojma istine i postuliranje novog trenda – otvorenog laganja i javnog davanja netačnih i neistinitih iskaza, koji nisu praćeni nikakavim konsekvencama ili gubljenjem kredibiliteta onih koji su ih davali. Naprotiv! Dokazani lažov Donald Tramp je dobio (2016), iako tesno i uz zapažen otpor dela društva, većinu elektorskog koledža koji bira američkog predsednika. Nije slučajno što je 2016. postistina (post-truth), proglašena za novu reč godine. Prema Okfsordskom rečniku definiše se kao stanje u društvu u kome objektivne činjenice manje utiču na oblikovanje javnog mnjenja u odnosu na emocije i lična uverenja. Sasvim konkretno, u američkom slučaju, laži su sa državnog vrha nazvane “alternativnim činjenicama”.

U ovakvoj globalnoj konstelaciji Srbija je na svom terenu. Nacionalizam, antiglobalizam, populizam, autoritarizam, laž kao “naša” istina… bile su srpska svakodnevica, devedesetih godina 20. veka, u vreme zločinačkog režima Slobodana Miloševića. Nije hiperbolisanje tvrditi da je Srbija bila naznaka ili čak avangarda negativnih trendova koji su krajem prve decenije 21. veka dobili globalne karakteristike.

Jedan od važnih protagonista Miloševićeve ratne politike i jedan od utemeljitelja danas neprikosnovene vladajuće partije u Srbiji, Brana Crnčević je devedesetih, optužen za brojne laži tokom ratne propagande, rekao: “Između istine i Srbije, biram Srbiju.” Tako se stiglo do čuvenih laži da Dubrovčani pale gume, da bi optužili “nas” za bombardovanje srednjovekovnih zidina zaštićenih UNESCOM; tvrdnji da Sarajlije sami sebe granatiraju kako bi kompromitovali paljanske odmetnike; zaklinjanja da Srbija ne učestvuje u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ili da na njenoj teritoriji ne postoje logori sa hrvatskim i bošnjačkim zarobljenicima; obrazloženja da stotine hiljada albanskih civila napuštaju Kosovo zbog NATO bombardovanja… Ovaj niz bi mogao biti nepregledan.

Možda je laž, ipak, najbolje opevao pesnik srpskog propadanja i neumrli “otac nacije”, Dobrica Ćosić. “Mi lažemo da bi smo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno…” Najzad, teško se ne složiti sa Ćosićem kada kaže: “U ovoj zemlji svaka laž na kraju postaje istina.” Za svaku laž, smatrao je poznati pisac i prvi predsednik (1992–1993) Miloševićeve lažne “Jugoslavije” (Srbija i Crna Gora), postoji raison d’être, a to je tzv. nacionalni interes.

Laž trijumfuje i u savremenosti. Lažna država – manji bosanskohercegovački entitet RS, proslavila je svoj neustavni “dan republike” i ovog januara. Slavio je svoj osnivački akt od 9. januara 1992. entitet nastao Dejtonskim mirovnim ugovorom iz novembra 1995. godine. Još jedan slučaj kada se između srpstva i istine, bira srpstvo. Parada nacionalističkog kiča i slavljenja zločina obilovala je mnoštvom istorijskih laži i falsifikata, a najmaštovitiji je onaj o “sedam vekova” genocida nad Srbima, a “sve je počelo od Napoleona”… Podsećanja radi, Napoleonov osvajački, ali i revolucionarno-modernizatorski pohod po Evropi odigrao se početkom 19. veka.

Bez bilo kakve podrške spolja, bez prisustva predstavnika ostalih bosanskohercegovačkih naroda, ali i bez najviših državnih funkcionera Srbije, u sred zapadnog Balkana kao evropske sfere uticaja, slavio se inat Evropi i ostatku sveta, a bolje od lažljivih reči, svedočila su smrknuta i zgužvana lica zvaničnika koji su prisustvovali toj “paradi (nacionalističkog) pijanstva i kiča”. Umesto reči, grimase su ovoga puta rekle istinu.

***

Krajem februara, kako je najavljeno, u zvaničnoj poseti Srbiji će boraviti šef ruske diplomatije, Sergej Lavrov. Povod njegove posete biće 180 godina od “uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Rusije”. Strogo teorijski, uspostavljanje diplomatskih odnosa dveju država uključuje i njihovo međusobno priznanje. Srbija međunarodno priznanje dobija tek u Berlinu 1878. godine. Istorijski kontekst rusko-srpskih odnosa polazi od 1774. godine kada Rusija stiče pravo zaštite pravoslavnog stanovništva u Osmanskom carstvu.

Prvim i Drugim ustankom, Srbija je dobila autonomna prava u okvirima Osmanskog carstva, da bi joj prvog konzularnog predstavnika 1836. poslala Austrija, a dve godine kasnije i Rusija. Ne mora da se upotrebi velika inventivnost da bi se razumelo kakav je mogao biti odnos malene, tek stvorene i još nepriznate vazalne Kneževine Srbije i imperijalne Ruske carevine. Ovako gromoglasno obeležavanje okrugle godišnjice “diplomatskih odnosa” Srbije i Rusije pokazuje jasnu nameru obe strane.

I Rusija i Srbija, tj. režimi u Kremlju i Beogradu, idu ka tome da odnose dveju zemalja u savremenosti svedu na rang iz 1838. godine. Ideal (pro)ruske gubernije – poluzavisna balkanska državica koja se u svemu drži uz skute velikog ruskog brata. Da nije tako, neko bi se u Srbiji dosetio da je ove godine i sedamdeseta godišnjica jednog mnogo važnijeg događaja koji se, takođe, tiče odnosa Beograda i Moskve. Godišnjica Rezolucije Informbiroa i raskola Jugoslavije i Staljina, retka je godina u našoj prošlosti koja je imala planetarni i svetskoistorijski značaj. I uz to je odredila život i povećala stepen slobode i društva i svakog pojedinca u socijalističkoj Jugoslaviji.

Tu istinski istorijsku i prekretnu godišnjicu danas u Srbiji niko ne pominje, jer se aktuelna vlast faktički vraća na predibeovski period. Aktuelnim režimima ni u Moskvi ni u Beogradu ne odgovara komemoriranje godišnjice koja podseća na jedini period koliko-toliko ravnopravnih odnosa sa Rusijom. Zbog toga je laž i istorijski falsifikat obeležavati na najvišem državnom nivou 1838. godinu, koja bi po malo čemu mogla biti istorijska, a prećutkivati retku godišnjicu iz naše istorije koja je imala, kako je govorio Koča Popović, planetarni značaj.

***

Poslednja vinjeta iz brevijara laži odnosi se na jedan intervju. Kontroverzni hrvatski novinar, Darko Hudelist, uradio je razgovor sa vršiocem dužnosti “oca nacije”, Matijom Bećkovićem. Razgovor sa nacionalističkim pesnikom, koji se od “događanja naroda” mnogo više ističe političkim radom nego književnom poetikom, objavljen je ovih dana u tiražnom beogradskom Nedeljniku.

U značajno romansiranom kazivanju, lišenom istorijskog konteksta, ali i elementarnih činjenica, Bećković navodi da je kao jedan od potpisnika Predloga za razmišljanje iz 1967. (srpskog odgovora na Deklaraciju o hrvatskom književnom jeziku), bio bezmalo okovan u bukagije. “Bio sam nakon toga”, kaže pesnik, oslonjen na imaginaciju, “pod nekim teškim embargom. Osam godina nisam mogao objaviti nijednoga slova, da se nigde moje ime ne pojavi!”

Naracija vodi pesnika sve dalje od objektivnih istorijskih procesa, sećanja su varljiva i kada blede nije se loše osloniti na “alternativne činjenice”. Ipak, dovoljno je samo reći da su teški embargo, patnje i progoni kojima je bio izložen, u svojim sećanjima, u stvarnoj istoriji rezultirali dobijanjem Oktobarske nagrade Beograda za 1970. godinu i drugim privilegijama koje idu uz to. Dakle, reč je o centralnoj državnoj nagradi u jugoslovenskoj i srpskoj prestonici. Već sledeće 1971. godine, Bećković je postao laureat ugledne nagrade “Milan Rakić”. Reklo bi se, ako je Matiju neko progonio tih godina, bile su to prestižne državne nagrade. Tako je u nagradama i priznanjima izgledalo Bećkovićevo biblijsko mučeništvo u republikanskoj Jugoslaviji.

“Alternativne činjenice” su potrebne da bi se naknadno opravdalo Bećkovićevo neodustajno učešće u razaranju te države i širenju nacionalističke histerije. O naknadnim racionalizacijama pre bi mogla nešto da kaže psihologija, a ne istoriografija, jer, vratimo se Hobsbaumu, nacionalizam zahteva isuviše verovanja u ono što očigledno nije tako. Zbog toga je i reč o verovanju, a ne znanju. Vreme laži tek nastupa…

(Avangarda)

Podelite ovu stranicu!