MILIVOJ BEŠLIN: Srpsko pitanje i (ne)stabilnost Balkana

07 Sep 2017

Jedini interes u daljoj destrukciji Balkana ima režim u Kremlju

Prošli put se nije dobro završilo. Memorandum SANU je bio i najava sukoba i upaljeni fitilj pod Jugoslaviju, nezavisno od namera njegovih tvoraca. Njime je de facto otvoreno srpsko pitanje u Jugoslaviji – stara težnja nacionalista u Srbiji još od kraja šezdesetih godina 20. veka. I ne samo da je otvoreno tzv. srpsko pitanje, ono je otvoreno kao teritorijalno. Granice unutar jugoslovenskih republika, iako nisu bile me?unarodno priznate, tretirane su prema jugoslovenskom federalisti?kom ustrojstvu kao državne, jer su republike bile federalne države, unutar federativne Jugoslavije, sledstveno emancipatorskom karakteru jugoslovenskog socijalizma.

Disolucija Jugoslavije

Badinterova komisija je 1991. nedvosmisleno potvrdila klju?ne principe jugoslovenskog federalizma – disolucija Jugoslavije mogu?a je na principima samoopredeljenja, ali samo prema nepromenjivim granicama izme?u republika-država. Upravo zbog toga su nacionalisti u Srbiji još od druge polovine šezdesetih i radikalnijih reformi federacije i ustavnih promena, pokušavali da relativizuju i obesmisle me?urepubli?ke granice nazivaju?i ih administrativnim, aproksimativnim, nepravednim, neistorijskim, neprirodnim, ?ak i bespotrebnim.

Navedenom metodologijom je problematizovano nacionalno pitanje, dovo?enjem u pitanje federalisti?kog okvira, a to je iznad svega zna?ilo promenu republi?kih (državnih) granica. A kada se menjaju, granice se naj?eš?e menjaju na ne?iju štetu i u ne?iju korist. I baš zbog toga, nikada mirno. Nastavak je poznat. Srbija “iz tri dela” koja je dolaskom Miloševi?a “postala cela” i nedeljiva, pokušala je da na?ini deljivim skoro sve ostale republike. Ruše?i, pejorativno nazvane, avnojevske granice, Srbija je posle svih poraza i neuspeha sebe i svoje napore svela na to da sa?uva vlastitu južnu, avnojevsku granicu, na Kosovu. Tako se istorija vratila kao bumerang.

Današnja Srbija nije pomirena sa svojim porazima. Veruju?i da su oni došli kao rezultat me?unarodnih zavera i nepovoljnih geostrateških okolnosti, srpski nacionalizam nije prestao da veruje u revanš kada do?e do obrta na globalnoj sceni. Svetska ekonomska kriza, deficit evropske ideje i delegitimizacija Evropske unije, pobeda Bregzita u Velikoj Britaniji i Trampa u SAD, najzad, agresivno i nepredvidivo ponašanje Putinove Rusije u postsovjetskom regionu – dali su srpskim nacionalistima iluziju da se me?unarodne okolnosti menjaju i da sledi drugo poluvreme, zbog ?ega su pokrenuli brojne revanšisti?ke ideje i planove.

Od dolaska preimenovanih radikala na vlast u Srbiji stanje u regionu je zna?ajno nestabilnije, a tenzije neuporedivo ve?e nego do 2012. godine. Zvani?na Srbija neumorno otvara ograni?ene i kratkoro?ne sukobe sa gotovo svim državama regiona i to radi cikli?no i sukcesivno. Orvelovih “pet minuta mržnje” u izvedbi režima u Beogradu izgleda do kraja otelotvoreno. I dok sve ostale države u regionu, uz povremene nesporazume, ipak, održavaju dobrosusedske odnose, Srbija poslednjih godina živi permanentno i tvrdoglavo u nesporazumu sa svojim okruženjem. Jedino se u režimskim tabloidima i službenim glasnicima vlasti menja objekat mržnje: Makedonci, Albanci, Crnogorci, Kosovari, Bošnjaci, Hrvati, pa opet iznova i u krug. Srbi u regionu ponovo se funkcionalizuju u cilju destabilizacije država u kojima žive. Sli?na politika, ali pra?ena i oružanim pobunama, završila se u poslednjoj deceniji prošlog veka na veoma tragi?an na?in.

Nacionalisti?ke vlade

Kakve su reakcije regiona na revanšisti?ke i izaziva?ke poteze zvani?nog Beograda?

Nacionalisti?kim vladama u Zagrebu i Prištini to daje povoda da se predstavljaju kao nezamenjivi branioci i spasioci nacije i države. Ali ima i druga?ijih odgovora. Dok je u Makedoniji pokušavan državni udar, vršeno besprimerno nasilje nad demokratski izabranom ve?inom u Sobranju, a Zoran Zaev, krvave glave, jedva umakao paramilitarnim nasilnicima koji su upali u zgradu parlamenta – u zdanju je identifikovan i jedan srpski obaveštajac. Upu?eni tvrde da je re? samo o vrhu ledenog brega umešanosti zvani?nog Beograda u izazivanje haosa u dvorištu južnog suseda. I uprkos svemu tome, premijer Zaev govori o bratskim odnosima i ignoriše višemese?nu gebelsovsku kampanju koju protiv njega vode nacionalisti?ki i rusofilski tabloidi bliski režimu u Beogradu.

Nije daleko od toga ni Crna Gora. Dok srpski provladini mediji crtaju metu lideru DPS-a, Milu ?ukanovi?u, a državna Politika se u uredni?kom komentaru pita, zbog ?ega je Pukani? (ubijeni vlasnih lista Nacional) mrtav, a ?ukanovi? još uvek živ, premijer Duško Markovi? daje izjave u kojima, ignorišu?i realnost, govori o odnosima Crne Gore i Srbije kao bezmalo idealnim i nikad boljim u poslednje dve decenije. Istovremeno, režimska Politika i brojni analiti?ari i nacionalno zabrinuti intelektualci bliski vlasti, sistematski pri?aju o neophodnosti otvaranja srpskog pitanja u Crnoj Gori i potrebi spasavanja crnogorskih Srba koji jedva preživljavaju “teror” najmla?e ?lanice NATO-a.

Doda li se tome da je Vu?i?eva Vlada izdvojila 3,4 miliona eura za izgradnju tzv. srpske ku?e u Podgorici, koju ?e voditi lideri Demokratskog fronta, protiv kojih su podignute optužnice za pokušaj državnog udara i ubistva premijera 2015. na dan izbora, postavlja se pitanje, šta li bi bilo da nije re? o “najboljim” odnosima?!

Ne sme se apstrahovati i naglašena podrška zvani?nog Beograda Dodikovom kriminalnom i separatisti?kom režimu u svakodnevnom i sistemati?nom poslu dekomponovanja države BiH i namernom i tendencioznom komplikovanju života svim njenim gra?anima. O nedoraslim, kunktatorskim, odgovorima vladaju?ih sarajevskih politi?ara pred navedenim izazovima, izlišno je i govoriti.

Pompezno najavljivanje deklaracije

U navedenim okolnostima, nakon obeležavanja “Oluje” u Srbiji, Aleksandar Vu?i? je okupio u Novom Sadu predstavnike Srba u regionu. Na sastanku održanom 4. avgusta, najavljena je i Deklaracija o zaštiti i opstanku srpske nacije, sa ciljem “zajedni?kog objedinjenog nacionalnog delovanja i definisanja nacionalnih minumuma i principa za opstanak srpske nacije i srpskog naroda”. Deklaraciju ?e, kako se ?ulo iz Vu?i?evog kabineta kao “neku vrstu programskog dokumenta pripremiti Srbija i Republika Srpska”. Od sadržaja je pomenuta kultura, ?irilica, nastava istorije, identitet i sli?ne stvari.

Neminovno se postavlja pitanje, ?emu služi pompezno najavljivanje deklaracije iz samog vrha države, ako ?e tretirati pitanja kulture koja, istini za volju, kao ni upotreba pisma, nigde u regionu i nisu osporeni. Cilj je izgleda u stvarima koje nisu pomenute. U delu javnosti, iako nenapisana, ocenjena je kao nastavak velikosrpske politike. Deklaracija ?e još jednom da izazove nelagodu i strah u regionu, podigne stepen tenzija i nepoverenja, podseti da granice na jugoistoku Evrope nisu kona?ne, pa samim tim ni ratovi okon?ani, a u unutrašnjoj politici dodatno ?e izvršiti nacionalisti?ku homogenizaciju.

Ne bi trebalo zanemariti ni nesposobnost vladaju?ih elita u Srbiji da daju odgovore na realne izazove društva. Srbija ima najniži privedni rast u regionu i najniže prose?ne plate. Ali zato uz Hrvatsku i BiH prednja?i u Evropi po broju mladih koji je napuštaju ili se spremaju da je napuste. I kao i uvek, kada propadnu sve reforme, kada se istroše svi propagandni narativi, kada se izjalove sva predizborna obe?anja, vladaju?a struktura u Srbiji se vra?a onome što najbolje zna – nacionalizmu kao jedinoj tradiciji i univerzalnom odgovoru na sve probleme.

Dobrovoljni ruski kvislinzi

Me?unarodni faktori, heterogeni i nezainteresovani Zapad, pre svega, za sada nema jasnu reakciju na navedene tendencije u regionu. Nestabilnost im nesumnjivo ne ide u prilog. A svaki dalji pokušaj vlasti u Beogradu da isprovocira: podelu Kosova, osamostaljenje manjeg bosanskohercegova?kog entiteta, destabilizaciju Makedonije, otvaranje srpskog pitanja u Crnoj Gori radikalizacijom antidržavne opozicije, intenziviranje tenzija sa Hrvatskom itd. ozbiljno je narušavanje krhke i fragilne stabilnosti Balkana i potkopavanje Evropske unije i šire, zapadnih interesa u regionu.

I sledstveno tome, nije teško pretpostaviti da jedini interes u daljoj destrukciji Balkana ima režim u Kremlju. Dobrovoljni ruski kvislinzi u Srbiji, Crnoj Gori, BiH i Makedoniji, sve to i ne kriju. Tre?erazredni ruski emisari i propagandisti, kao i njihova dobro pla?ena medijska pešadija – više su nego jasni. Nema mira dok se temeljito ne izmeni odnos snaga na Balkanu u korist onih koje ruska politika preferira. Dokaza i citata u korist nevadenih tvrdnji je mnogo i mogu?e ih je prona?i svakog dana u medijima koji, preko brutalne propagande nau?ene u vreme sovjetskog imperijalnog totalitarizma, šire tzv. meku mo? postmodernog staljinizma iz Moskve.

Naposletku, možda je preuranjeno re?i da se Srbija sprema za ponovno prekomponovanje Balkana, uz ruski patronat. Ali bi bilo ignorisanje realnosti, ako bi se pre?utali jasni signali da se priprema arhitektura i program za period kada ?e navedene intencije mo?i da se realizuju. Uostalom, i priprema otvaranja srpskog pitanja i rušenja avnojevskih granica krajem šezdesetih i po?etkom sedamdesetih godina, ?ekali su realizaciju do pred sam kraj osamdesetih. Dok su se sticale povoljnije okolnosti, sistematski se radilo na unutrašnjoj homogenizaciji i pripremi za samoostvarenje velikodržavnog projekta. I danas se metod ne razlikuje puno, mentalne pripreme društva, koje ovoga puta nema nikakvih rezervi i potencijala za sukob, ipak traju. Zbog svega, i pred Vu?i?evu posetu Sarajevu, ?ak iako bude re?i o dobrosusedskim odnosima, ne bi trebalo zaboraviti: “Timeo Danaos et dona ferentes”.

(Avangarda)

Podelite ovu stranicu!