MILIVOJ BEŠLIN: Crkveno prizivanje nasilja

08 Nov 2015

Srbija je otišla sa Kosova onako kako je na njega došla

Izjava patrijarha Irineja koju su preneli svi doma?i mediji, da ?e Kosovo biti vra?eno milom ili silom, najnoviji je destruktivni potez crkve u našem društvu i morao bi nai?i na osudu javnosti. Najpre, pozivanje na silu ne bi trebalo da bude u opisu posla bilo koje verske zajednice. Država se naj?eš?e definiše kao monopol na silu. Tzv. hriš?anske vrline koje bi crkva trebalo da promoviše u velikoj su suprotnosti sa pozivanjem patrijarha na argument sile. Iscrpljeno, devastirano, poraženo i osiromašeno društvo iz koga preko 90% mladih želi da pobegne nije sposobno ni da hvata korak sa svetom, a kamoli da ratuje. Srbiji je potreban mir, izgradnja pravne države, ekonomski razvoj i politika s one strane ratova i nasilja. Srbija je politikom nasilja devedesetih izgubila ?etiri rata, izgubila Kosovo, izgubila stotine hiljada mladih i obrazovanih ljudi koji su beže?i pred suludim ratovima i mobilizacijama zauvek napustili ovu zemlju. Srbija je tada po?ela da gubi kriti?an sloj ljudi potrebnih za reforme i modernizacijske promene u društvu.

Valjalo bi podsetiti prvosveštenika SPC da bi crkve trebalo da se brinu i za “moralnu obnovu društva” (tako bar sebe definišu), a u tom kontekstu i na biblijsku maksimu, o trnu u tu?em oku i balvanu u svom, jer ako ve? Albance definiše kao narod “koji je u ?itavoj svojoj istoriji palio naše svetinje”, neka se prvo odredi prema podacima me?unarodnih organizacija da je tokom rata u Bosni spaljeno preko 600 džamija, a od toga je Mladi?eva i Karadži?eva vojska, deluju?i uz svesrdnu podršku SPC, do temelja uništila 534 džamije, sistematski zatiru?i svaki trag postojanja muslimanskog stanovništva u velikom delu Bosne i Hercegovine. Taj broj spaljenih verskih objekata je neuporediv i zahteva izjašnjenje ovog ili nekog slede?eg patrijarha SPC.

I dalje, patrijarhove re?i da Kosovo mora posedovati onaj narod “kome pripada od kako se zna za Kosovo i Metohiju i srpski narod” predstavljaju ozbiljan istorijski falsifikat i neistinu. Srbija nije nastala na Kosovu, niti je sebe u srednjem veku identifikovala sa Kosovom. Kosovski mit je konstrukt koji nastaje u XIX veku. U srednjem i novom veku Kosovo je menjalo razli?ite državne okvire, ali je najve?i deo vremena u kontinuitetu bilo u sastavu Osmanskog carstva. U savremenosti, Kosovo je u sastav Srbije ušlo ratom i voljom velikih sila na Londonskoj konferenciji (1913). Srbija ga je držala, uglavnom koriste?i represivne metode i sa prekidima, narednih osam decenija. Srbija je otišla sa Kosova onako kako je na njega došla, posle rata (ovog puta izgubljenog) i voljom velikih sila (1999), osamdeset godina izbegavaju?i da integriše ljude i prostor koji nikada nije ni pokušala da razume. Izuzev u periodu 1968?1988, kada su represivne obrasce u izvesnoj meri zamenili integracioni, sa pokušajima sinkretizma albanskog nacionalnog i jugoslovenskog državnog identiteta.

Male i siromašne zemlje, a Srbija, podsetimo se, spada u takve, ne bi smele da se pozivaju na nasilne metode u rešavanju nesporazuma i da ih prizivaju, pre svega zbog toga što je o?ito da nisu u stanju da ispune svoje pretnje, zbog ?ega izgledaju (tragi)komi?no i groteskno. Nasuprot tome, velike sile, one koje poseduju realnu mo?, neretko se pozivaju na nasilne metode i ?esto ih upotrebe u praksi u svrhu sprovo?enja svojih ciljeva ili samopotvr?ivanja vlastite mo?i i kredibiliteta u me?unarodnim odnosima. A malima ostaje pozivanje na moral, principijelnost, me?unarodno pravo, razoružavanje ili kako se to nekada govorilo, miroljubivu koegzistenciju. Samo tako mogu (sa)?uvati sebe od imperijalne bahatosti velikih ili podsmeha zbog razmetljive i agresivne retorike iza koje ne stoji ništa osim neodgovornosti onih koji se pozivaju na silu kao metod ili argument.

Najzad, pitanje elementarne etike i logike, Kosovo nije stvar da ga bilo ko poseduje, Kosovo pripada ljudima koji na njemu žive, onim ljudima koji svoju i budu?nost svoje dece vide na kosovskoj zemlji – i ve?inskim Albancima i Srbima i svima drugima. Srbi se sa Kosova iseljavaju vekovima i permanentno, a ve?inu su tamo izgubili pre više od dva veka. Migraciona kretanja su srpski etni?ki element pomerala od juga ka severu i tako se došlo do današnje srpske ve?ine u Vojvodini. Ne može se pravo na “posedovanje” jedne pokrajine crpeti iz etni?ke prevlasti u njoj, a druga (bivša) pokrajina posedovati na osnovu istorijskog prava; jer sutra bi Orbanu ili Jobiku moglo pasti na pamet da Vojvodinu svojataju na osnovu istorijskih prava. Naposletku, izjavu patrijarha treba ?itati i kao nameru Rusije, „maj?ice“, kako je više puta isticao, da i dalje podsti?e nestabilnost na Balkanu i udaljava Srbiju od njenog evropskog puta koji može da vodi jedino na Zapad. U Evropsku uniju koja je pre svega konstituisana kao mirovni projekat – okvir u kome se, uz sve nesavršenosti, kontradikcije rešavaju dijalogom i gde bi upotreba sile morala biti isklju?ena kao opcija, a debata o svim pitanjima opšteprihva?eni na?in rešavanja problema. Iako je evropska stvarnost danas veoma udaljena od proklamovanih principa, to ne daje za pravo onima koji su devedesetih na Balkanu probleme rešavali silom, da se iznova legitimišu i nude svoja reciklirana nasilni?ka rešenja. Osim ako cilj nije da se Balkan pretvori u Bliski istok, a svi mi do?emo u ulogu Sirijaca koje ovih dana susre?emo kao naše nove susede u tranzitu, u potrazi za svetom bez rata i životom bez nasilja.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!