MILIVOJ BEŠLIN: Sećanje na čoveka s one strane zla

07 Nov 2014

Povodom odlaska Ranka Končara

„Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
(…)
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)“
Danilo Kiš, Na vest o o smrti gospođe M. T. (Mire Trailović)

Ništa manje povoda da se ove reči Danila Kiša ponove nema ni na vest o iznenadnoj smrti našeg profesora i prijatelja, dr Ranka Končara. Otišao je Čovek koji je iznad svega bio s one strane zla. Prepoznajući ga u inicijalnim fazama, suprotstavljao mu se svojom etikom i širokim znanjima istoričara, ne birajući vreme – jednako na papiru u knjigama i časopisima ili na ulici, direktno.

Dr Ranko Končar je bio misaon čovek. Njegovu profesionalnu aktivnost moguće je svesti na dva ključna elementa – odbrana struke i zanata istoričara, pred svim izazovima i naletima ideološkog i iracionalnog i odbrana Vojvodine, čiju prošlost je izvrsno poznavao. Vojvodina, koju je reprezentovao na najbolji mogući način, neponovljivo razumevajući sve njene složenosti i protivrečnosti, a iznad svega poznavao je kao niko pre njega, istoriju Vojvodine u 20. veku – jer ju je istraživao i pisao. Svi oni koji će se posle njega baviti ovom temom mogu to raditi samo na metodološki čvrstim i naučno i dokumentarno zasnovanim temeljima, koje je Ranko Končar iza sebe ostavio. Ista misao provlačila se od njegovih prvih radova koji su bili posvećeni istoriji i genezi autonomije Vojvodine u prvoj polovini 20. veka, uključujući i doktorsku disertaciju, odbranjenu na Filozofskom fakultetu u Ljubljani pod mentorstvom čuvenog Janka Pleterskog, koja se bavila političkim i pravnim konceptima razvoja ideje vojvođanske autonomije od 1929. do 1941., zaključno sa njegovom poslednjom knjigom, pisanom u koautorstvu sa Dimitrijem Boarovim, koja u središtu pažnje ima političku delatnost Stevana Doronjskog, a zapravo je najcelovitija i najsveobuhvatnija istorija Vojvodine u drugoj Jugoslaviji. Između toga nastale su desetine radova o istoriji Vojvodine i Jugoslavije u međuratnom periodu, Drugom svetskom ratu na ovim prostorima, istoriji socijalističke Jugoslavije, problematici antifašizma i istorijskog revizionizma. Osim radova u brojnim zbornicima i naučnim časopisima, ostalo je mnoštvo izlaganja na naučnim skupovima i polemike koje je vodio braneći svoja dva temeljna okvira – profesionalni integritet istoričara i autonomiju Vojvodine. I jedne i druge ugrožene uglavnom od istih nanosa – kako je stalno upozoravao, destruktivnih i nasilnih nacionalističkih ideologija na ovim prostorima. Naposletku postavio je u nauci tezu, jedino moguću za istoričara koji je metodološki mislio samo na dokumentarnoj osnovi, da je autonomija Vojvodine u 20. veku, iznad svega bila jugoslovensko pitanje.

Navedenim ciljevima ostao je odan doslovno do poslednjeg dana svoga života. Njegov poslednji članak, ocenjen već kao memento, objavljen u jednom dnevnom listu, povodom obeležavanja 70-te godišnjice oslobođenja od fašizma, postavio je ključno pitanje. Prisutnoj dilemi, da li pod različitim političkim, unutrašnjim ili spoljnim pritiscima „prilagođavamo“ istoriju, suprotstavio je suštinsko pitanje, da li se poslednjim komemorisanjem ishoda Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, vraćamo naučnom mišljenju o toj temi – mišljenju koje bi u osnovi imalo potvrđen istoriografski metod, a ne uvek arbitrarni i voluntaristički diktat politike.

Velikim profesionalnim znanjem, ličnim integritetom i širokom erudicijom karakterističnom za čoveka koji je stalno na radnom stolu imao otvorenih nekoliko filozofskih ili istoriografskih knjiga koje je trenutno čitao, ukazivao je na pogubne posledice relativizacije antifašizma i problem istorijskog revizionizma i u svom poslednjem javnom nastupu na televiziji, samo nekoliko dana pre kobnog odlaska u svoj omiljeni Muzej Vojvodine. I u toj emisiji na Radio-televiziji Vojvodine bio je naspram četvorice predstavnika savremenog istorijskog revizionizma i nije ostavljao gledaocu dilemu – ko od prisutnih misli nad dokumentom, onako kako istoričar jedino može, zna i ume, a ko svoje iracionalne političke i ideološke koncepcije pokušava da predstavi kao „naučnu“ istinu. I njegov poslednji politički gest bio je izlazak na ulicu na građanski protest 23. oktobra 2014., povodom talasa nasilja na ulicama Novog Sada i drugih gradova Vojvodine.

Ranko Končar bio je čovek dijaloga, tolerancije, istoričar od zanata, koji je preko 30 godina studente novosadskog Univerziteta učio temeljnim postavkama profesije istoričara, široko obrazovan i misaon – bio je najbolji reprezent one Vojvodine koja je u književnosti iznedrila Kiša i Tišmu, u filozofiji Radomira Konstantinovića, a u istoriografiji njega, koji je svojim imenom i delom, dosledno i do poslednjeg dana manifestovao onu, za Vojvodinu tako karakterističnu kulturu suživota i vertikalu tolerancije. Ljudski kvaliteti i profesionalni ugled učinili su ga uvaženim i referentnim istoričarem na čitavom postjugoslovenskom prostoru, od Ljubljane do Skoplja, Beograda i Zagreba, gde se njegov glas sa pažnjom slušao, a naučni radovi široko citirali.

O neumornoj energiji i potpunoj okrenutosti životu svedoči i činjenica da je u mesecu kada je preminuo, dr Ranko Končar imao u svojoj agendi pet naučnih skupova i javnih nastupa. Takođe, do poslednjeg dana bio je i član Saveta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, član Političkog saveta Lige socijaldemokrata Vojvodine, predsednik Upravnog odbora Instituta za noviju istoriju Srbije, član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije. U političkoj sferi, gde je uvek nastupao pre svega kao istoričar, verovao je u širok građanski front u otporu stalnim pokušajima ukidanja i degradiranja autonomije Vojvodine. Nije je svodio na jednu stranku ili ličnost, već na što širi pokret svih kojima je Vojvodina na srcu. I kao što je verovao u političku pluralnost u odbrani Vojvodine, često je ponavljao da je njena autonomija delo svih njenih naroda, podsećajući da su nacionalno-pluralna svojstva bila ugaoni kamen i zalog očuvanja vojvođanske autonomije i njenog identiteta kao istorijske pokrajine. Već iz ovoga proizlazila je dosledna i konsekventna uverenost dr Ranka Končara u demokratski dijalog. Širok, tolerantan, trpeljiv i blag, ali sa kristalno jasnim stavom u svakoj prilici, umeo je da pronađe meru kao malo ko, praktikujući dijalog sa svima i pretpostavljajući ga svakoj vrsti ekstremizma, nasilja i isključivosti. Tolerancija i sporazum, kao ne samo lične, već i karakteristike Vojvodine koju je voleo i u koju je snažno verovao, nisu bili samo njegova teorija, već i empirija koju je čitavog života iznova potvrđivao. Iznad svega human i čovečan, uveren u prevagu razuma, smatrao je da bi Vojvodina i Srbija trebalo da teže opštijim civilizacijskim i humanističkim vrednostima, izvan svake isključivosti i nacionalističkih omraza. Dosledan principima najšire političke i društvene kohezije u odbrani autonomije Vojvodine, sarađivao je sa svim građanskim političkim strankama koje je nisu dovodile u pitanje, ali je onu, čiji je član Političkog saveta bio do smrti, izdvajao, smatrajući je posebno važnom i istorijski potrebnom kao zalogom očuvanja ključnih identitetskih svojstava pokrajine.

Profesor dr Ranko Končar preminuo je 29. oktobra 2014. usled srčanih problema. Umro je „od srca“ čovek koji ga je imao, o čemu mogu da svedoče i da se sećaju, njegova porodica, brojni prijatelji i kolege različitih generacija – koje je sve tako voleo i bio spreman i kada su ga zdravstveni problemi ostavljali bez daha, da im nesebično pomaže. I, treba se setiti, Ranko Končar umro je faktički na nogama, onako kako umiru najhrabriji i najstameniji. On koji se nije plašio da ide protiv struje u istoriografiji ili politici; čovek koji je podneo stigmu „Oca vojvođanske autonomije“, s kraja osamdesetih, kada su najuticajniji mediji u Srbiji vodili nečovečnu kampanju protiv njega; on koji se nije uplašio ni kada je bio izložen ucenama da neće u Beogradu moći da brani doktorsku disertaciju dok svoja naučna saznanja i interpretacije ne saobrazi novoj „memorandumskoj“ politici tek ustoličenog Miloševićevog režima. Ni tada kao ni ranije, kao i do poslednjeg dana nije ustuknuo, otišao je u drugu sredinu, na drugi univerzitet, tamo doktorirao, ne pristavši na ucenu, ne dozvolivši ni za tren da ga zaplaše. Kao što se nije uplašio ni 1999. kada su u vreme bombardovanja ubijani na ulicama politički protivnici režima, od čega su se jedni ućutali, a drugi napustili Srbiju. Ranko Končar bio je prvi kritički glas u Srbiji koji je podignut nakon ukidanja ratnog stanja, u intervjuu tadašnjem vodećem beogradskom kritičkom nedeljniku. Nije to bilo novo iskustvo za čoveka koji je samo nekoliko dana posle nasilnog rušenja ustavnog poretka Jugoslavije u oktobru 1988. u tzv. antibirokratskoj revoluciji, dok su akteri nadolazeće ratne politike još bili prisutni na novosadskim ulicama, izjavio na sednici najvišeg političkog aktiva pokrajine, da je u Vojvodini izvršeno nasilje i da je ona politički „obezličena“. Bio je prvi koji se u začetku „vremena smrti“, usprotivio zlu, nepogrešivo ga procenivši kada ga je malo ko prepoznavao, Ranko Končar je zahvaljujući svojoj pronicljivosti, ali i višedecenijskim znanjima istoričara, anticipirao već tada pogubne posledice koje će imati i po Vojvodinu i po Jugoslaviju.

Bio je misaona potpora, vrednosni orijentir za sve civilizacijske pokrete u ovom društvu poslednjih decenija. Bio je angažovani intelektualac s one strane svakog zla, spreman da mu se bez ostatka i bez straha suprotstavi. Bio je istoričar sa integritetom, sposoban da misli samo nad dokumentom. Bio je evropski intelektualac i autonomna ličnost velikog znanja i širokih pogleda koji razume i misli ne u slikama i pojedinostima, već u kategorijama širokih istorijskih procesa. Branio je istorijsku istinu o Vojvodini, Jugoslaviji, antifašizmu i kada je njegov glas bio usamljen i kada je ličio na onog vapijućeg u pustinji. Strahujem da takvih više nema, da je kalup iz koga je nastao odavno razbijen.

Profesore, mirno počivajte. Dali ste nam čvrste osnove i u struci, kada je reč o shvatanju i izučavanju istorije Jugoslavije i kada je reč o razumevanju Vojvodine. Ostavili ste nam paradigmu kako se intelektualac sa integritetom može suprotstaviti mržnji i destrukciji, čak i kada one izgledaju nepobedivo. Šta će buduće generacije na tim temeljima izgraditi, odgovornost je onih koji su ostali. Vi nama ne dugujete ništa, a mi Vama mnogo toga, a najpre, jedno plemenito sećanje, na Čoveka humanog i tolerantnog, učenog i misaonog – na Ranka Končara, iznad svega hrabrog i dobrog čoveka suprotstavljenog svakoj vrsti zla.

(Reč na komemorativnom skupu povodom smrti prof. dr Ranka Končara, Novi Sad 7. novembar 2014.))

Podelite ovu stranicu!