MILIVOJ BEŠLIN: Saborno i homogeno – protiv Crne Gore

05 Nov 2018

Posle odluke crnogorskih državnih organa da ekstremno nacionalističkim intelektualcima i višegodišnjim diseminatorima anticrnogorske histerije uskrati gostoprimstvo, Srbija je proključala „pravedničkim gnevom“

Kome do sada nije bilo jasno kako se raspala Jugoslavija i zbog čega su svi odlazili od Srbije, ostavivši je da vegetira kao „reliquiae reliquiarum” nekadašnje Jugoslavije, mogao je uživo da prati ovih dana.

Posle odluke crnogorskih državnih organa da ekstremno nacionalističkim intelektualcima i višegodišnjim diseminatorima anticrnogorske histerije uskrati gostoprimstvo, Srbija je proključala „pravedničkim gnevom“.

Odjednom se izbrisala razlika između vlasti i opozicije do tada zakrvljenih do istrebljenja; preko noći je nestalo razlike između režimskih i opozicionih medija koji su do tada jedni druge častili epitetima „besnih pasa“. Kada se dođe do suštine, srbijansko društvo progovara jednim glasom. To što je reč o četničko-nacionalističkom glasu ostarelog akademika sa kapom Šerloka Holmsa, manje je važno.

Sve naslovnice beogradskih dnevnika, od kriminalno-fašistoidnih tabloida do građanski opozicionih, imali su samo jednu stranu. U suštinu problema niko nije ulazio. Kako i da se dođe do suštine kada se anticrnogorski rasistički narativ odomaćio, pa ga više niko i ne primećuje kao problematičan.

Izjednačiti građansku i antifašističku Crnu Goru sa zločinačkom NDH prošlo je uz benevolentnu reakciju javnosti. Normalizacija fašizma koju je učinio intelektualno deficitarni crkveni poglavar bila je veća rehabilitacija ustaštva od bilo čega što smo čuli od hrvatskih desničara.

Kud lepše progovoriti o Jasenovcu, nego ga uporediti sa Portom Montenegro. Normalno je postalo izgovarati da Crnogorci nisu dostojni „nama da čiste cipele“. Veliki deo onoga što su kontroverzne ličnosti izgovarale o Crnoj Gori, njenoj kulturi, jeziku, identitetu, istoriji imalo je sva klasična teorijska obeležja rasizma. Slične elemente rasizma ideologija srpskog nacionalizma primenjuje još samo prema Albancima.

Takođe, ne skriva se da je cilj nestanak i okupacija države Crne Gore. Posredi je neugasla teritorijalna pretenzija. I ništa od toga nije tajna, sve je izgovarano javno, jasno i glasno. I posle ograničenja prava na ulazak u Crnu Goru, Srbija se nije upitala o razlozima. Bez moralne dileme se poistovetila, identifikovala i solidarisala sa anticrnogorskim rasističkim narativom. U Crnoj Gori bi trebalo da se vodi debata o opravdanosti zabrane ulaska, a u Srbiji o sadržaju poganih reči onih na koje se zabrana odnosi.

Seća li iko od medija u Srbiji da su i institucije Srbije svojevremeno proterale crnogorsku ambasadorku Anku Vojvodić?! Ni jedan medij u Srbiji nije se dosetio da je pre samo nekoliko sedmica ugledni i umereni kosovski intelektualac i filozof, Škeljzen Malići, sprečen da uđe u Srbiju.

I dokle će da pretrajava teza o tome kako su nacionalizam, fašizam, širenje verske rasne i nacionalne mržnje, pozivi na nestanak ili okupaciju susednih država ‒ pravo na slobodu govora?! Pod izgovorom borbe za slobodu javne reči, srpski nacionalizam je 70-ih i 80-ih godina 20. veka otvarao srpsko pitanje, ne kao demokratsko ili pitanje građanskih prava. Otvarao ga je kao teritorijalno u priprema za nasilnu promenu granica.

Tako smo došli do rata. Pravo na huškanje je maskirano u navodnu borbu za slobodu izražavanja. Pokušaj da se ograniči sipanje mržnje po regionu u Srbiji je stigmatizovano kao verbalni delikt. Od kako je u Nirnbergu osuđen zloglasni Julijus Štrajher, glavni urednik „Jurišnika“, koji je držao samo olovku, presedan je napravljen. Reči ubijaju! One su prethodnica!

I dalje o društvu. Koliko se tačno srpskih i beogradskih intelektualaca i profesora oglasilo ovim povodom, da posvedoči da ovo nije haranga protiv intelektualaca iz Srbije, već protiv desničarskih ekstremista, huškača i diseminatora anticrnogorske histerije?! Koliko desetina beogradskih intelektualaca, profesora ili umetnika sa crnogorskim platama i honorarima, sa državnog i privatnih univerziteta, u svojim mišjim rupama čekaju da prođe oluja?!

Koliko desetina srpskih i beogradskih članova žirija i dobitnika nagrada na brojnim crnogorskim festivalima danas ćuti i ne demantuje da Srbi nisu zabranjeni u Crnoj Gori?! Da li je padalo na pamet akademicima CANU da se oglase i uđu u polemiku sa brzometno izdatim saopštenjem SANU u cilju zaštite čoveka koji se zaklinjao da će nadživeti crnogorsku naciju?!

Naposletku, javnosti ni Srbije, ni Crne Gore i dalje pouzdano ne znaju postoji li lista nepoželjnih, ko se sve još na njoj nalazi, koji su kriterijumi primenjeni i da li će zabrana važiti i nakon što prođe godišnjica Podgoričke skupštine. Verovarno više pitanja nego što će crnogorske institucije biti u stanju da odgovore. I dok zvanična Crna Gora okleva, Srbija je jedinstvena, saborna i moljevićevski homogena.

I neka mi bude oprošteno. U julu 2017. u emisiji Darka Šukovića rekao sam nešto što su mnogi ocenili kao preterano. „Rusifikovana Srbija neće ostaviti Crnu Goru na miru. Podizanjem stepena nacionalizma u Srbiji i rusifikacijom srpskog društva dugoročno se Crna Gora neće ostaviti na miru.Tu bih ja izgubio svaku iluziju. Srbija oslonjena na Rusiju, sukobljena sa Evropom i regionom je Srbija koja će opet posegnuti za BiH i za Crnom Gorom.“

Zbog toga, nema dijaloga sa šovinizmom i fašizmom. Sloboda govora prestaje tamo gde počinju ratnohuškački narativi sa ciljem da naruše građanski mir u Crnoj Gori i na Balkanu.

(Antena M)

Podelite ovu stranicu!