MILIVOJ BEŠLIN: Režija na relaciji Moskva – Banja Luka može prerasti u tragediju

24 Jan 2018

Milivoj Bešlin pripadnik je mlađe generacije istoričara i jedan od onih koji na najbolji mogući način nastavlja…

Milivoj Bešlin pripadnik je mlađe generacije istoričara i jedan od onih koji na najbolji mogući način nastavljaju tradicije srpske kritičke istoriografije. Radi kao naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i kao predavač na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. U svojim stručnim radovima istraživao je i obrađivao mnoge teme, kao što su оdnоs јugоslоvеnskih kоmunistа prеmа srpskоm nаciоnаlizmu, pоlitička i društvеna istоriјa sоciјаlističkе Јugоslаviје, аutоnоmiјa Vојvоdinе u јugоslоvеnskоm fеdеrаlizmu, sоvјеtskо-јugоslоvеnski оdnоsi, prоblеm аntifаšizmа i istоriјskоg rеviziоnizmа, Drugi svеtski rаt u Јugоslаviјi…

Sa Bešlinom razgovaramo o pogubnom uticaju Rusije na Balkan, o tome zašto Srbija ne želi da se seća 1948. godine, o rehabilitaciji nacističkih kvislinga i zločinaca iz ratova ’90-ih, o tome da li će jeftina drama režirana na relaciji Moskva – Banjaluka prerasti u tragediju.

Već neko vreme upozoravate na poguban uticaj Rusije na Balkanu koji se ogleda u pokušaju destabilizacije ovog dela sveta. Videli smo marš “Srbske časti” kroz Banjaluku 9. januara, potom je isplivala činjenica da su dotični parahumanitarci vežbali gađanje u Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu. Da li to vidite kao potvrdu Vaše teze?
– Najmanje je važno što su to moje teze. Voleo bih da nisam bio u pravu i da me stvarnost demantuje. Ali, ne samo da su moje tvrdnje osnažene sa najviših pozicija u Bosni i Hercegovini, od strane ministra unutrašnjih poslova Dragana Mektića, već je šef srpske diplomatije Ivica Dačić nedavno rekao da novi ratovi tek slede. Dačić je podsetio da sporna pitanja, misleći na srpsko, još nisu rešena i da je trenutni intermeco samo privremeni mir do sledećeg sukoba. Ako to nije najava novih sukoba, ne znam šta jeste. Uz to, Dodik je samo izvršilac radova. Mig za početak eventualnog sukoba i njemu će stići sa strane, od onih koji ga koriste u svojoj igri sa Zapadom.

Kakva je tu uloga Srbije?
– Ključno je to što Srbija nikako da se pomiri sa svojim porazom iz ratova ’90-ih, pa u njoj osnažuju revanšističke tendencije. Rusija neskriveno podržava takve teze, šaljući poruke da granice na Balkanu nisu konačne i da bi Srbija trebalo da zaposedne Kosovo i anektira Republiku Srpsku. Sve to, jasno je, nije moguće bez rata. S druge stane, imate Dodika kao opasnog eksponenta ruske igre destabilizacije Balkana i samim tim slabljenja Evropske unije. Zapad dosta naivno i nezainteresovano reaguje na preteće poteze koje Dodik konstantno povlači. Demonstracija sile i bahatosti, pravljenje paramilitarnih grupa i njihovo uvođenje u entitetsku skupštinu budi vrlo loše asocijacije. U jednom trenutku će se otići predaleko i neće biti povratka. Pazite, ni 1990. niko nije verovao da sledi rat.

Ove godine navršava se 70 godina od Rezolucije Informbiroa, ali čini se da se u Srbiji malo ko tog slavnog datuma seća. Da li se odnosi Srbije i Rusije polako vraćaju na period pre 1948. godine?
– Srbija se ciljano i svesno “ne seća” 1948. Ona želi da se seća 1838, kada je kao vazalna kneževina uspostavila odnose sa Rusijom kao pokroviteljem i nalogodavcem. Perioda kada se odbacio diktat iz Moskve i pokušana ravnopravna ili makar saradnja lišena samoponižavanja Srbija neće i ne želi da se seća. Ta 1948. i sve što je ona izazvala, a bila je to godina sa svetskoistorijskim značajem, jedan je od retkih datuma u našoj istoriji sa planetarnim odjekom. Uz to, 1948. godina otvorila je jugoslovensko društvo prema razvijenima i neslućeno deprovincijalizovala zemlju, povećavajući stepen slobode i društva i svakog pojedinca. Svesno “zaboravljati” tako nešto, a vraćati se modelu svemoćnog ruskog patronata nad zavisnim balkanskim državnicama kao idealu – to je tragično.

Kako vidite zvanično proklamovanu neutralnost režima u Srbiji i uporne pokušaje sedenja na dve stolice – evropskoj i ruskoj? Zar svaka politika koja nema jasno i glasno evropsko opredeljenje ne ide u korist Kremlja?
– Svaka “neutralnost” na Balkanu je jasno prokremljovski sponzorisana. Dovoljno je uzeti tekstove i ideologiju ekstremnog Aleksandra Dugina, jednog od poluzvaničnih ideologa ruskog režima. Tamo je lažna neutralnost balkanskih zemalja, odnosno njihovo suprotstavljanje Zapadu stavljeno kao jedan od ruskih prioritetnih interesa. Zato je Rusija pokušala državni udar u Crnoj Gori, da bi sprečila njen ulazak u NATO. Da ne pominjemo Makedoniju. Već vekovima Rusiji je Balkan potreban da bi se na njemu dokazivala kao velika sila i odmeravala snage sa Zapadom bez puno opasnosti za svoje vitalne interese. U tom kontekstu, Srbija sve manje sedi na dve stolice, a sve više igra ulogu ruskog eksponenta na ovim prostorima. Rusija se tu ponaša racionalno i sledi svoje interese, ali ne vidim način da se to završi pozitivno po naše društvo.

U jednom tekstu Milorada Dodika ste ovako okarakterisali: “neformalni patrijarh srpskog nacionalizma, svesrpski lider u pokušaju i glavni gaulajter Kremlja na Balkanu”. Koliku podršku Moskve uživa Dodik i koliki su njegovi stvarni kapaciteti za destabilizaciju Bosne i Hercegovine, otcepljenje bh. entiteta Republika Srpska, izazivanje oružanog konflikta?
– Teško je istoričaru da gleda u budućnost. Ako bude novog sukoba na Balkanu, on neće izgledati kao prethodni. To je problem sa istoričarima kao prorocima ili savetnicima. Uvek se u pripremama i raznim strategijama vodi onaj prethodni rat. A kad bukne novi, ispostavi se da je vrlo različit od prethodnih. Paravojne formacije koje se prave u Republici Srpskoj nečemu će da posluže. Kao ona puška kod Čehova okačena o zid. Da li će neko da zaustavi ovu jeftinu dramu režiranu na relaciji Moskva – Banjaluka pre nego što preraste u tragediju – teško je reći. Ali, nekakvo izlaženje raznih paravojski i specijalnih jedinica policije RS-a na entitetsku granicu i pokušaj pravljenja novog “faktičkog stanja” i ne deluje mi tako nezamislivo. “Proksi” rat je nešto u čemu se Rusija već specijalizovala na svom terenu, u postsovjetskom regionu. Ipak, još se nadam da će Balkan kao evropska odgovornost imati šansu za miran razvoj.

Svedoci smo zahuktale revizije prošlosti. Rehabilitovan je četnički pokret, Draža Mihailović, Nikola Kalabić; generali osuđeni u Hagu za ratne zločine predaju na Vojnoj akademiji, srpski zvaničnici negiraju genocid u Srebrenici, zvanična verzija prošlosti ima sve manje dodirnih tačaka sa istinom. Da li bi revizionistički moto, kojim se rukovodi naša politička elita, mogao da glasi “Bez lažne prošlosti nema lošije budućnosti”?
– Da, odlična formulacija. Kada političke elite ne mogu da odgovore na izazove savremenosti, kada ne mogu da ponude bolju budućnost, onda se okreću falsifikovanju prošlosti i njenom “preuređenju”. Umesto bolje budućnosti nudi nam se “bolja” prošlost. Odavno sam upozoravao, još pre 7-8 godina, da će nas rehabilitacija kvislinga i zločinaca iz Drugog svetskog rata odvesti do rehabilitacije zločinaca i protagonista ratne politike iz ’90-ih. Zato me ne čudi velika sramota – da osuđeni zločinci predaju na državnim vojnim akademijama. I još onda imate ono licemerno obrazloženje: pa oni su odrobijali svoje. Da, ali doživotno ostaju osuđeni ratni zločinci, i to sa dobrim razlogom. Kojim će to znanjima i veštinama (a tek kojim vrednostima) oni učiti buduće vojne kadrove u Srbiji?

Ove godine obeležava se i stota godišnjica prisajedinjenja Vojvodine Srbiji. Tim povodom predsednik pokrajinske Vlade Igor Mirović najavio je osnivanje Muzeja prisajedinjenja, Aleksandar Vučić je izjavio da za Srbiju nema važnijeg datuma. Čini se da će obeležavanje jubileja proteći kao potvrda Vaše teze da se Srbija nikad nije pomirila s autonomijom Vojvodine. Da li sadašnja vlast čuva tekovine jogurt-revolucije?
– Aktuelna vlast je direktni produkt najgorih frakcija jogurt-revolucije. Nije li se i jedna od zvezda jogurt-revolucije iz Vojvodine nedavno učlanila u SNS, nakog čega je brzopotezno oslobođen svih krivičnih odgovornosti? Dakle, centralistička Srbija čvrsto drži Vojvodinu kao poslednji ostatak nekadašnje Jugoslavije koji se nije emancipovao. Rezultat toga je činjenica da je Vojvodina danas nerazvijeni region Srbije. Pokrajina koja je u osvit raspada Jugoslavije bila u razvojnom smislu 1:1,4 u odnosu na Sloveniju, nakon prve decenije provedene u centralističkoj Srbiji, od 1991. do 2000. godine, završila je sa rezultatom 1:8 u poređenju sa Slovenijom. Dakle, ravno katastrofi. Eto, to su ekonomski bilansi jogurt-revolucije, a o političkim konsekvencama rušenja ustavnog poretka Jugoslavije (1988) ne bih ni govorio. Destrukcija pokrajinskih autonomija je bila samo polazna tačka u Miloševićevom pohodu na Jugoslaviju. Ostala republička rukovodstva i nedorasli savezni vrh to nisu razumeli, naivno verujući da će, kada proguta pokrajine, Milošević njih ostaviti na miru.

Eksponenti velikosrpskog nacionalizma ne odustaju od svojih proklamovanih ciljeva. Ne mire se sa nezavisnošću Crne Gore i Kosova, mešaju se u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine, sanjaju Veliku Srbiju, a neki, poput Ivice Dačića, kao što ste pomenuli, čak najavljuju i drugo poluvreme. Koliko danas, nakon svih poraza, velikosrpski nacionalizam ima snage za razorno delovanje na region?
– Iskustvo nam govori da ima. Državni udar u Crnoj Gori pripreman je na teritoriji Srbije, uz aktivno učešće nekih sadašnjih ili bivših pripadnika bezbednosnih struktura. Mešanje Srbije u mekedonsku krizu je bilo vrlo brutalno i medijski na prvi pogled uočljivo. Šta se sve iza toga krilo verovatno nećemo saznati jer je Zaev odlučio da spusti loptu po svaku cenu. Dodajte tome Kosovo, stalne čarke sa Hrvatskom i tzv. trku u naoružanju, kao i podršku Dodikovom separatističkom i kriminalnom režimu i onda vidite da je Srbija ključni faktor destabilizacije Balkana. Pogonsko gorivo svih tih procesa je ideologija srpskog nacionalizma sa velikodržavljem kao ključnim ciljem. Porazno je to što je intelektualna elita ekstremnija i destruktivnija od političke. Dakle, to je vrlo duboko u društvu, ta nacionalistička indoktrinacija.

U jednom intervjuu, nadovezujući se na Slobodana Jovanovića, koji kaže da Srbi nemaju konzervativizam u klasičnom evropskom smislu, rekli ste da je nacionalizam jedina srpska tradicija. Ako je nacionalizam apsolutno dominantna ideologija, dok sve drugo tavori na margini, šta nam to govori o srpskom društvu?
– Materijalno siromaštvo nikada nije usamljeno. Najčešće ga prati i duhovna beda. Naše društvo je strašno osiromašeno, opljačkano, razjedano korupcijom i nasiljem, frustrirano ratnim porazima, osramoćeno zločinima i vrednosno dezorijentisano. Medijskim terorom reketaških tabloida i kičerajskim sadržajem gebelsovskih televizija ono se dodatno urušava i zaglupljuje da bi se ljudi držali u političkom dremežu. Uostalom, i sam nacionalizam je odraz intelektualne lenjosti i iracionalnosti. Nikada u istoriji, kako kažu teoretičari nacije, jedno tako plitkoumno učenje nije postiglo tako širok uspeh. Verovatno je u tome i njegova “tajna”.

Postoji li neki način da se velikosrpski nacionalizam porazi? Jer, ako Srbija nastavi dosadašnjim putem, koji bi se mogao odrediti i kao “tapkanje u mestu zločina”, bojim se da će završiti u još većoj katastrofi.
– Apsolutno! Kada idete pogrešnim putem, sigurno se krećete ka pogrešnoj destinaciji. Ideološki i mentalno nije se izašlo iz epohe ratova. Kada će, što bi rekao Dačić, intermeco biti završen i sukobi nastavljeni – to već ne bih nagađao. A kada je reč o porazu nacionalističke agende, najpre mislim da će to teško ići dok su globalna kretanja, posebno evropska, tako negativna i destruktivna. Ali, nemam nikakvih sumnji da će demokratizacijom Srbije i njenim ekonomskim razvojem slabiti uticaj i značaj te destruktivne ideologije.

(Tomislav Marković, Al Jazeera)

Podelite ovu stranicu!