MILIVOJ BEŠLIN: Oslobođenje i ujedinjenje – Začarani krug srpskog nacionalizma i Crna Gora

16 Mar 2017

Omiljeni nacionalistički poklič koji se sve češće i otvorenije može čuti u Srbiji o neophodnosti vraćanja ciljevima „nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja“ nije ništa drugo nego poziv na nove ratove i sukobe u regionu

Jedan narativ ponovo otvoreno i bez ograde kruži Srbijom. Teza o „nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju“ dobila je pravo građanstva, oslobođena je krivice za prethodni Magnum crimen i genocid i evo je iznova se afirmiše, tražeći još jednu šansu sa stranica beogradskih državnih listova, a najpre „Politike“.

Omiljeni nacionalistički poklič koji se sve češće i otvorenije može čuti u Srbiji o neophodnosti vraćanja ciljevima „nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja“ nije ništa drugo nego poziv na nove ratove i sukobe u regionu. Poreklo same fraze nalazi se u 19. veku, a sloboda nikada nije bila, nije to ni danas, sloboda pojedinca, već kolektivna sloboda od drugog. „Zavetni cilj“, pokretač čitave ideologije srpskog nacionalizma u 19. i dobrom delu 20. veka bio je upravo narativ o nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju kao osnovi velikodržavnog projekta.

U 19. veku to je bila normalizovana platforma. Osim Crne Gore, koja se uglavnom svojevoljno stavljala u funkciju velikosrpskih ciljeva, sve ostale balkanske države su imale svoje megalomanske ideje, a velika država je smatrana uslovom opstanka. Ali u 20. veku, nacionalizmi gube svoje emancipatorske karakteristike i fanatizuju se. Velikosrpska ideja u 20. veku (p)ostaje osnovom svih ratnih pohoda koji su se sve do ratova 90-ih završavali u zločinima a pre svega zločinu genocida u BiH, danas već utvrđenim, izvan svake razumne sumnje, presudama oba međunarodna suda.

Predstavnici intelektualne elite koji sa stranica državnih listova, lišeni osećaja odgovornosti za javno izgovorenu reč, huškaju na novi sukob, nipodaštavanjem i dehumanizacijom suseda Srbije – morali bi da znaju da njihove reči vrlo brzo mogu biti pretvorene u metke. Kao i u vreme Miloševićevog agresivnog pohoda na Jugoslaviju, Srbi u regionu ponovo se koriste u svrhu destabilizacije država u kojima žive (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora, Kosovo) kao oprobanom metodu manipulacije i podsticanja međunacionalnih tenzija. Ipak, istorija nas uči, od poziva na „oslobođenje u ujedinjenje“, koje može biti ostvareno samo nasilnim, ratnim metodama, do masovnih grobnica i unesrećenih ljudi na traktorskim prikolicama – vrlo je kratak put.

Crna Gora viđena je, ništa novo, kao esencijalni deo plana o pansrpskom ujedinjenju. Poslednjih meseci, napadna i agresivna viktimizacija Srba u Crnoj Gori, pravljenje od njih žrtve, pominjanje asimilacije i sl. ima samo jednu svrhu. Preko vlastite, navodne, žrtve homogenizovati redove u novom pohodu na Crnu Goru. Svaki put kada se spremao u neki osvajački pohod, od 1991. srpski nacionalizam je razvijao tezu o vlastitoj ugroženosti i nepodnošljivom položaju svojih sunarodnika. Daljom rusifikacijom društva u Srbiji i porastom stepena nacionalizma u njemu, ove težnje dobijaju i novu snagu. Zbog toga je samo logičan nastavak teze o nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju narativ koji se često čuje u Beogradu u poslednje vreme, o tome da su Crnu Goru „stvorili Srbi“. Jednostavno i neopterećeno proverljivim znanjima o prošlosti, uprkos stotinama teorijskih studija o identitetu. A to što danas u Crnoj Gori žive i Crnogorci, za njih je tek jedna privremena istorijska aberacija ili što bi Cvijić rekao, antietnografska nužnost, koja će se, dođe li vreme, milom ili silom ispraviti.

Ponovni pokušaji intelektualnih krugova u Beogradu, pod uticajem, kako smatraju, promenjenih međunarodnih okolnosti, da otvore tzv. srpsko pitanje na Balkanu, sada kao i ranije u teritorijalnom smislu, skupo će koštati samu Srbiju. Recentno problematizovanje pitanja državnih granica i etnička homogenizacija u Srbiji kao primarni interes, neminovno će minorizirati vrednosti slobode pojedinca, izgradnje građanskog društva i moderne države. Konzervativno-autoritarna i nacionalističko-populistička Srbija sa osloncem na Moskvu, još jednom dominira nad liberalnom i proevropskom, gušeći svaki pokušaj različitosti i pluralnosti. Dugoročno, u takvim okolnostima ni jedan sused Srbije, a ponajmanje Crna Gora, ne bi trebalo da ostane spokojan. Unutrašnja politička dinamika, više nego spoljnopolitička konstelacija, ne ide na ruku samoj Crnoj Gori. Odgovorni politički subjekti potrebni su joj za dalji razvoj i više nego benevolentni susedi.

(Antena M / Pobjeda)