MILIVOJ BEŠLIN: Od Draže do Srebrenice

19 Jul 2015

Ne mogu narodi biti genocidni, ali politike ili ideologije – mogu

Pre tačno dvadeset godina, nakon pada Srebrenice, zone pod zaštitom UN, izvršen je masakr nad, po onome što do sada znamo, 8.372 muškaraca, dečaka i staraca, onih koji nakon marša „nisu stigli“ – samo zbog toga što su bili bošnjačke nacionalnosti. Bio je to vrhunac politike zločina koji je primenjen u ratu u BiH, događaj koji će i Haški tribunal i stalni Međunarodni krivični sud, ali i parlamenti gotovo svih demokratskih zemalja na svetu proglasiti genocidom – izvan svake sumnje! Ipak, srebrenički genocid nije izolovan događaj, još manje incident ili anomalija tokom rata u BiH. Zauzimanje Srebrenice i masakr tako širokih razmera nad preko 8.000 ljudi za nedelju dana bio je tragični kontinuitet i nastavak nacionalističkog ratnog pohoda bosanskih Srba potpomognutih Miloševićevom Srbijom, sa ciljem ovladavanja teritorijom istočne Bosne i Podrinja i progona gotovo celokupnog nesrpskog stanovništva koji je izvršen tokom rata 1992–1995. Dekontekstualizovati Srebrenicu, proglasiti je toliko različitom od ostatka Podrinja bilo bi isto što i genocidne namere svesti na jedan grad u BiH; oglasiti genocid, kako je to već primećeno, „opštinskim slučajem“. Sistematska etnička čišćenja i masovna ubistva i logorisanja Bošnjaka opustošila su i druge istočnobosanske gradove: Foču, Višegrad, Zvornik, Bratunac, Bijeljinu, Goražde, kao i gotovo sva sela širom Podrinja.

Ipak u Srbiji, osuđenoj presudom Međunarodnog suda pravde zbog nesprečavanja i nekažnjavanja genocida, za dominantne tokove intelektualne i političke elite, predmet osude, stigme i moralne diskvalifikacije nisu u ratu počinjeni masovni zločini već – međunarodne institucije koje ne daju da se počinjeni genocid relativizuje ili negira. Lako uočljivom ekvilibristikom zamenjene su uloge vinovnika zločina i žrtve i umesto stvarnih krivaca koji su izloženi viktimizaciji, moralnoj osudi su podvrgnuti sudovi, međunarodne organizacije i pojedinci koji se zalažu da se optuženi procesuiraju a genocid prizna i bez ostatka stigmatizuje. Jasno je da protagonistima relativizacije i negiranja genocida, a reč je o vrlo širokoj i ideološki heterogenoj koaliciji, nije stalo do žrtava, kao ni do počinilaca, oni žele da sačuvaju esencijalne karakteristike ideologije nacionalizma i da je ekskulpiraju tereta masovnih i sistematskih zločina, koji su u njeno ime i na njen podsticaj počinjeni. Ne mogu narodi biti genocidni, ali politike ili ideologije – mogu bez sumnje. Svakom savesnom i racionalnom istraživaču ta veza ideologije i zločina mora biti jasna. Istoričaru koji želi i ume da čita istorijske izvore teško je da ne uoči važne paralele. Naime, kada vođa četničkog pokreta, tek rehabilitovani, Draža Mihailović 1941. u Instrukciji svojim komandantima na terenu piše: „stvoriti Veliku Srbiju“ … „čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata“ … „čišćenje Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa“, itd. teško da ima nekoga ko ne prepoznaje neprekinuti idejni kontiniutet izražen kroz nepromenjene ciljeve te ideologije.

srebrenica

Srebrenica je “samo” vrhunac politike zločina!

Tema o kojoj govorimo – dve decenije od počinjenog genocida u Srebrenici, pokazuje neporecivi idejni kontinuitet i nepromenjene ciljeve provođene u ratovima četrdesetih i devedesetih. Zbog toga ne bi smela da čudi najpre istoriografska, pa politička, šira društvena a naposletku i sudska rehabilitacija vođe četničkog pokreta Draže Mihailovića. Navedene aktere u “dalekoj” i “bliskoj” prošlosti spajala su dva primarna cilja: ostvarenje davnašnjih „zavetnih misli“ – stvaranje velikodržavne tvorevine i „čišćenje“ njene teritorije od svih nesrpskih naroda, dakle, potpuna nacionalna unifikacija. Jer da bi velika Srbija bila istorijski ostvariva i dugoročno održiva trebalo je postići fizičko uništenje pre svega bošnjačkog naroda. A dokaza za planiranje genocida u BiH je mnoštvo. Tako u istorijskim izvorima ostaju upisane reči izgovarane na skupštini RS: “…poznavajući ko nam je neprijatelj, u kojoj mjeri je on perfidan, i u kojoj mjeri mu se ne može vjerovati, sve dotle dok se on fizički, vojnički ne uništi i ne slomije, što podrazumijeva, naravno i eliminisanje i likvidaciju njegovih ključnih ljudi… Mi ćemo, budite ubijeđeni, ja bi volio da nisam u pravu, i daj Bože da nisam, da ćemo jednog dana morati se definitivno razračunati sa Muslimanima za sva vremena. Ne trebamo se mi plašiti, ostaće prazni prostori.” Naposletku u “Direktivi 7” vođstva bosanskih Srba iz marta 1995. stoji da je “potrebno što prije izvršiti potpuno fizičko odvajanje Srebrenice od Žepe… Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života mještana u Srebrenici i Žepi”. Tako je data operativna osnova za uklanjanje oko 50.000 bošnjačkih izbeglica koje su u krajnje neljudskim okolnosti živele u Srebrenici – gradu koji je pre rata brojao manje od 6.000 stanovnika. Između 11. i 19. jula, nakon zauzimanja Srebrenice, Vojska Republike Srpske je zarobila i ubila preko 8.000 muškaraca i dečaka.

Ne samo “očistiti” nego i tragove ukloniti

Tela ubijenih pripadnici vojske bosanskih Srba su bacali u masovne grobnice, kasnije nazvane primarnim. U nedeljama i mesecima nakon počinjenog masakra vinovnici zločina će se vraćati da prikriju dokaze: iskopavaće posmrtne ostatke svojih žrtava, razvoziti ih i ponovo pokopavati u brojnim manjim sekundarnim masovnim grobnicama rasutim širom istočne Bosne. Nakon etničkog čišćenja, vođstvo RS je počelo da sistematski taj prostor naseljava srpskim stanovništvom, čime se želelo sprečiti vraćanje u Srebrenicu njenih preživelih stanovnika. Ubrzo će se prostor zauzet zločinom preinačiti sistematskim brisanjem iz pamćenja svih obeležja koja svedoče da je tu ikada živela i jedna druga nacija sem srpske. Ubrzano su građene pravoslavne crkve, preimenovane ulice i trgovi, a škole su ukrašavane pravoslavnom ikonografijom. U javnom prostoru latinica je zamenjena ćiriličnim pismom. Nije bilo dovoljno izvršiti “čišćenje” Bošnjaka, trebalo je temeljno ukloniti i sve tragove njihovog nacionalnog identiteta, umesto čega je Srebrenicu trebalo pretvoriti u simbol srpske nacionalne kohezije, paradigme za čitavo Podrinje, kome je trebalo nametnuti vlastite identitetske, političke, verske i kulturne simbole. I sve to za samo nekoliko nedelja. Brzina i sistematičnost etničkog inženjeringa koja je teško uporediva.

Ipak, društvo u Srbiji i istoriografija još nisu završili „svoj“ Drugi svetski rat. On je poprište revizija, rehabilitacija, relativizacija prošlosti u utilitarno političke svrhe. Ali kad Drugi svetski rat za srpsku istoriografiju i društvo bude okončan i konačno pređe iz dnevne politike u istoriju, novo bojište zakonomerno će postati ili već postaje istraživanje i interpretacije ratova devedesetih godina. U tim istraživanjima, ali i istoriografskim bitkama, koje slede, Srebrenica će imati ključno, konstitutivno mesto. Važno je pitanje u kojoj će meri pravni sistem Srbije, gde vladavina prava još nije uhvatila dublji koren, biti u stanju da procesuiranjem zločina i sveukupnim odnosom prema zločinima počinjenim tokom poslednjih ratova, omogući nužan vrednosni okvir istoriografskim interpretacijama. Još je upitnija politička volja koja je nužna da bi se ti nalazi trajno ugradili u javni diskurs i onemogućili negiranje zločina. Osporavanje sudskih presuda o genocidu u Srebrenici, danas u Srbiji je u funkciji relativizacije počinjenih zločina i prakse njihovog negiranja, poznatog kao negacionizam. Nedostojno i moralno neodrživo nadgornjavanje oko rezolucije Saveta bezbednosti UN kojom se magnum crimen osuđuje, kao i kampanja u medijima tim povodom, ali i davanje još jednog povoda Rusiji da instrumentalizuje Srbiju, svedoči o poraznom stanju u kome se naše društvo nalazi. Čitav bestidni napor u vezi sa negiranjem genocida i ostalim činovima koji posramljuju pred čitavim svetom, neraskidivo je povezan sa pokušajima prikrivanja temelja na kojima je stvorena „najvrednija ratna tekovina“, kako je manji bosanskohercegovački entitet determinisao Dobrica Ćosić. Uostalom, kako je moguće da su svi „zaboravili“ ne samo presude Haškog suda, već i obavezujuću presudu Međunarodnog suda pravde da se u Srebrenici desio genocid i Rezoluciju skupštine Srbije iz 2010. kojom se prihvata takva presuda?! I odakle pervertirano uverenje da se negiranjem ili prikrivanjem zločina skida moralna odgovornost, kada je oslobađanje od stigme za počinjena nedela moguće samo individualizacijom krivice i nedvosmislenim diskontinuitetom sa ideologijom i politikom koje su vodile u zločin. Najzad, Srebrenica neće biti manji zločin ako se pokušava „prekriti“ srpskim žrtvama u poslednjem ratu. Naprotiv, time se ne umanjuje strahota genocida, ali se minorizuje pijetet prema žrtvama vlastitog naroda, jer se one politikantski utilitarizuju.

Pitanje namere a ne broja

Činjenice su, dakle, poznate, uglavnom istražene, ali u ovdašnjoj istoriografiji, ali i društvu, potpuno ignorisane. Zahvaljujuću delatnosti Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju i stalnog Međunarodnog suda, prikupljen je ogroman materijal, koji će poricanje zločina i zločinačkih namera učiniti ako ne nemogućim, onda ih otežati do granica koje će ozbiljno dovesti u pitanje profesionalni i moralni integritet poricatelja. Od Lemkina do danas svaki zločin, a pre svega onaj najteži – genocid, pitanje je ne broja nego namera. A pre činjenja mora se uraditi temeljna intelektualna, politička i naposletku medijska priprema „malih“ izvršilaca „velikih nacionalnih poslova“. I tu dolazimo do tako masovnog poricanja srpskog društva da se i dvadeset godina kasnije suoči sa počinjenim nedelima. Namere i ciljevi se u istorijskim izvorima i sudskim dokumentima vide tako jasno i nedvosmisleno. Nema magnum crimena u XX veku koji nije temeljno pripremljen. Zbog toga će borba za interpretaciju ratova 90-ih, koja nama tek sledi, biti, da se poslužim rečima velikana francuske nove istorije Lisjena Fevra, borba za istoriju, borba za racionalno i kritičko mišljenje, oslobođeno mitske iracionalnosti i nacionalističkih stereotipa. Komemorisanje i interpretativni okvir srebreničkog genocida trebalo bi razumeti prevashodno kao podsticaj da se bitka u kojoj bi etika i suštinska osuda zločina morale da pobede, konačno započne.

srebrenica 1

Genocid u Srebrenici postaje konstitutivno mesto srpskog identiteta

Srebrenica nije samo paradigma zločinačkog rata koji je vođen ne u BiH, nego pre svega i iznad svega protiv BiH, ona postaje i konstitutivno mesto srpskog identiteta. Suštinski ona to već jeste, ali ne kroz katarzu, već kroz ogroman napor nezanemarljivih delova društva i njegove elite da se genocid negira, relativizuje, opravdava ili prećutkuje. Zaboravljajući pri tome da nije britanska diplomatija stavila genocid u Rezoluciju UN već oni koji su ga ideološki koncipirali, naredili i izvršili, isti oni koji su ga svojim delom ugradili i u sve udžbenike prava i istorije u svetu. Istorija se ne može promeniti 20 godina nakon što je genocid učinjen. Zbog toga i napor predstavnika građanske i antiratne Srbije ne sme biti sveden na fragmentirane akcije skoncentrisane nekoliko dana pre 11. jula. Srebrenica bi trebalo da postane tema naučnih skupova, umetničkih radova, književnih dela, filmova; taj napor bi trebalo da ide iz društva. On mora da napravi razliku između saučestvovanja u zločinu i njegove osude, morala i nemorala, dobra i zla. Srebrenica treba da postane i ključna tačka pluralizacije našeg društva; dokaz da nisu svi isti i svi deklarativno proevropski orijentisani. Srebrenica sa svojim višestrukim značenjima i planetarnom simbolikom tako iznova i suštinski afirmiše podelu na dve Srbije.

Oni koji se ne mire sa zločinom

Uostalom, ovogodišnje nečasno cenkanje o sadržaju Rezolucije SB UN, naočigled celog sveta i stanje duhova u našem društvu u vezi sa obeležavanjem 20 godina od počinjenog genocida, moralo bi konačno da razreši i staru dilemu, unutar nekadašnje antiratne Srbije, dugu već više od decenije. (Mislim da polemiku vođenu na stranicama nedeljnika Vreme 2002.). Može li se graditi moderno evropsko društvo bez suočavanja i diskontinuiteta sa vlastitom zločinačkom prošlošću? Današnjica nam poručuje da je to apsolutno nemoguće. Bez nedvosmislene osude ideologije, metoda i ciljeva iz mračnog ratno-nacionalističkog arsenala nema ni demokratske i evropske Srbije, jer ona može postojati samo ako bude jasno i bez ostatka razgraničena sa zločinom. Nema izgradnje pravne države, vladavine prava i humanog društva na masovnom zločinu, na kostima nevino stradalih.

Ono što je Radomir Konstantinović govorio za manjinsku i alternativnu antiratnu Srbiju početkom 90-ih, moraće u budućnosti da važi za čitavo naše društvo – na pitanje šta je druga Srbija on je odgovarao, to je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom. S druge strane, nacionalistička Srbija poslednjih dana pokazuje da se agresivno ne miri samo sa vlastitim odrazom u ogledalu. I nije dovoljno samo im poručiti: „Sram vas bilo!“

Moramo svakog dana iznova podsećati i sebe i druge da nismo deo konteksta koji je spreman da se na tako brutalan način poigrava sa najbazičnijim univerzalnim i humanističkim vrednostima na kojima je zasnovan savremeni svet.

(Reč na obeležavanju dvadesetogodišnjice genocida u Srebrenici, Beograd, 11. jul 2015.)

Podelite ovu stranicu!