MILIVOJ BEŠLIN: Novi praznici Vojvodine – pokušaj ubistva s predumišljajem

24 Jun 2018

Cilj je jasan: građane Vojvodine je potrebno nacionalno izdeliti, verski ispracelisati da bi se lakše vladalo

Teško je pronaći mesto u Evropi gde lakše uspeva i više se isplati mržnja prema vlastitoj sredini i društvu u kome se živi – od Vojvodine. Dovoljno je deklarisati se kao protivnik njene ideje, samobitnosti, istorijskog trajanja i političkog subjektiviteta i uspeh je, paradoksalno, u njoj samoj, zagarantovan. Danas više nego ranije, sada već sasvim uporedivo sa periodom 90-ih godina 20. veka.

Skupština Autonomne pokrajine Vojvodine u utorak 19. juna 2018. donela je nekoliko kontroverznih odluka kojima se ozbiljno interveniše u istorijsko sećanje i identitetske politike u AP Vojvodini. Najpre, inicijativa da i Vojvodina poput drugih istorijskih subjekata (država, gradova, regija itd.) ima svoje dane sećanja, za svaku je pohvalu. Ali, način na koji je navedena odluka formulisana morao bi da izazove ozbiljnu zabrinutost, jer je reč o suštinski  antivojvođanskom refleksu koji podstiče nacionalističku atmosferu i podele u vojvođanskom društvu. Naime, za dane sećanja, naprednjačkom većinom u skupštini, na predlog Mirovićeve vlade, izglasan je datum održavanja Majske skupštine kada su Srbi u velikoj evropskoj revoluciji 1848. tražili svoju etnički omeđenu teritorijalnu jedinicu. Događaj od nesumnjive istorijske važnosti i sui generis konstituisanje Vojvodine kao političkog subjekta. Drugi datum za obeležavanje je dan održavanja Velike narodne skupštine koja je izglasala priključenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji s kraja novembra 1918. godine. Reč je o ad hoc sazvanom telu koje su ratni pobednici sakupili da bi legitimisali faktičko stanje, srpsku vojnu pobedu i zauzimanje vojvođanskog prostora. Reč je bila o skupštini bez izbora, čije predstavnike su arbitrarno odredili ratni pobednici, a formalno skupština je i prema tvrdnjama samih organizatora predstavljala samo slovenske narode u Vojvodini, oko trećinu njenih stanovnika. Ipak, legitimitet ovoj skupštini dala je činjenica da je reč o direktnoj konsekvenci savezničkih pobeda u Prvom svetskom ratu, a Srbija je, ako ne po snazi, simbolički i po broju žrtava bila važan deo savezničkih snaga. Zbog toga se ta odluka ne može osporiti, osim kao vid istorijsko-revizionističkih tendencija. Ali se važne činjenice o njoj moraju znati.

Jasno je da je reč o nacionalno jednoznačnim srpskim praznicima, ali niko ne može da ospori njihov istorijski karakter i značaj za Vojvodinu. Problem nastaje sa trećim danom sećanja, koji sa Vojvodinom nema nikakave direktne, pa ni indirektne veze. Dan usvajanja Deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. ima veze sa vojvođanskom istorijom taman koliko i dan planete zemlje, zaštite životinja ili dan sibirskih tigrova. Ali ovaj dan i nije tu da bi podsetio na bilo šta, već da bi bio skrivalica za dan koji bi morao biti centralni za vojvođansku kulturu sećanja. Nakon konačnog oslobođenja Jugoslavije od fašizma, 30–31. jula 1945. održava se u Novom Sadu Skupština izaslanika naroda Vojvodine (Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina, Jevreja) koja je donela na osnovama istorijskih, nacionalnih i drugih specifičnosti, odluku o konstituisanju Vojvodine u autonomnu pokrajinu. Istovremeno je na, politički i nacionalno pluralnoj, Skupštini izaslanika odlučeno i da se Vojvodina kao autonomna pokrajina prisajedini Srbiji. Odluke Skupštine izaslanika potvrdila je Privremena Narodna Skupština Demokratske Federativne Jugoslavije – najviše zakonodavno i predstavničko telo nove Jugoslavije, koje je imalo puno međunarodno priznanje. Ovaj datum označava dan kada je konstituisana Autonomna pokrajina Vojvodina, koja se kao autonomna jedinica priključila Srbiji.

Takođe, potrebno je ukazati na kolosalni politički paradoks – institucije Vojvodine, skupština i vlada, žele da izbrišu iz sećanja jedan od ključnih datuma vojvođanske prošlosti, i to čine oni koji bi trebalo da je politički i institucionalno reprezentuju. Uvek se moraju podsećati vladajući nacionalisti da su oni (trenutno) funkcioneri AP Vojvodine koja je nastala 31. jula 1945. godine. Uz to, tako lagodno odbacivanje 1945. godine i konstituisanja Vojvodine kao antifašističkog subjekta je najdirektnije negiranje slavne vojvođanske antifašističke tradicije. Malo je vrednosti na koje bi Vojvodina morala biti ponosna kao na svoj antifašizam, a on je ovakvom odlukom pregažen, obesmišljen, negiran, odbačen. Vidimo to i u regionu, istočnoj i centralnoj Evropi – antifašizam se može prezreti i negirati samo sa ultranacionalističkih i neofašističkih pozicija.

Važno je pomenuti, svi datumi koje je aktuelni naprednjački režim u Vojvodini predložio tiču se pojedinih nacionalnih zajednica. Nije slučajno što su odbili sve predloge da se obeležava makar i jedan datum koji bi ukazivao na zajednički život i integrativnost svih naroda u Vojvodini. Cilj je jasan, građane Vojvodine je potrebno nacionalno izdeliti, etnički i verski ispracelisati da bi se zavađenom Vojvodinom lakše vladalo. Cilj je ubiti svaki integrativni vojvođanski identitet i Vojvodinu svesti na federaciju nacionalizama. Mađarski nacionalistički saveznici naprednjačkog režima u Vojvodini samo su efemerna ikebana za navedenu destruktivnu antivojvođansku aktivnost. Takvim pristupom dižu se zidovi među ljudima, seju podele i omraze, a Vojvodina svodi na geografski pojam, ispražnjen od sadržaja, u kome se odvija koegzistencija nacionalizama. Tu Vojvodine u stvari i nema. To je i bio cilj ove vešto prikrivene diverzije sa danima sećanja. Posle različitih institucionalno-finansijskih iscrpljivanja, sada je na redu i identitetsko ubijanje Vojvodine s predumišljajem.

Ipak, više od nesporno loših namera i antivojvođanskih intencija aktuelnog Mirovićevog režima u Banovini, mnogo više brine odsustvo otpora ili bilo kakve reakcije na poslednje ponižavanje i negiranje Vojvodine. Zgažena, preinačena, osiromašena i ponižena, Vojvodina više nije u stanju da pruži ni intelektualni ni politički otpor zatiranju vlastitog istorijskog i političkog subjektiviteta. Kolonijalna svest i provincijalni strah od nasilnika koji danas upravljaju njome, načinio je od Vojvodine poslušnog pariju. Ali, suviše dugo nasilje i intenzivno ponižavanje mogli bi prekinuti ovu neprijatnu vojvođansku ćutnju. Paradoksalno, stvaranje političkog i društvenog subjekta otpora u Vojvodini, pomažu oni koji su rešili da je nasiljem zatru i obesmisle.

(Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!