MILIVOJ BEŠLIN: „Nepostojeći“ susjedi Srbije

13 nov 2018

Za dominantni deo srpske intelektualne, političke i medijske elite – Kosovo je lažna država, Bosna i Hercegovina je nemoguća, Crna Gora je nepostojeća, Makedonija na duži rok neodrživa, Hrvatska zločinačka i na taj način delegitimisana za postojanje

Nije novost kada se srpski nacionalizam i njegove ideološke dogme ne poklapaju sa realnošću, tim gore po nju. Ideologija velikodržavlja, sa svojim dobro poznatim ciljevima i metodama, neće se upustiti u preispitivanje. Ne čini to nijedna nacionalistička ideologija, a posebno ne ova koja je tako duboko zagazila i planetarnu „slavu“ stekla po zavojevačkim ratovima 90-ih godina 20. veka i kolosalnim zločinima koje je u njima načinila. Uostalom, slavni istoričar Erik Hobsbaum je napisao da nacionalizam „zahteva isuviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tačno“. I što je poraz dublji, moralno posrnuće veće, to je politika poricanja glasnija i više rasprostranjena.

Duboko potresen postojanjem skoro svih okolnih država i nacija, a nemoćan da ih vojno zgazi i silom porazi, što je pokušao u ratovima krajem prošlog veka, srpski nacionalizam danas sve očitije negira postojanje država i identiteta koji mu nisu po volji. Prema staroj maksimi, ako dovoljno puta izgovorite laž, možda će postati istina, ili ako nojevski zabodete glavu u pesak i ne vidite svet (i susede) oko sebe, oni će prestati da postoje. To neko vreme daje rezultat, ali samo u okviru u kome takva ideologija ima dominaciju u javnom diskursu i tamo gde može da se nametne kao neporeciva „istina“. Problem nastaje kada konzumenti takvih ideoloških „istina“ pogledaju preko zida u koji su ogradili vlastito društvo i kada počnu da se suočavaju sa neprijatnom realnošću sa „druge strane“.

„Lažna država“

Godinama unazad omiljeni metod nacionalističke javnosti, medija i inteligencije u Srbiji je poricanje fakticiteta da postoje i susedne države. Od 1999. kada je Kosovo de facto prestalo da bude deo državno-pravnog sistema Srbije, pa preko 2008. i formalnog proglašenja nezavisnosti, sve do Međunarodnog suda pravde koji je 2010. presudio da je Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom i priznanja preko sto država… U Srbiji i dalje pretrajava narativ o „lažnoj državi“. Kakvim se sve bedastoćama, režimski i opozicioni, a sa retkim izuzecima gotovo jednako nacionalistički, mediji ne služe da poreknu realnost postojanja najmlađe evropske države. Od geografske karte na vremenskoj prognozi, koja je od početka ratova 90-ih bila zamišljena kao „mentalna mapa“ priželjkivane svesrpske države; preko današnjih uvredljivih epiteta za Kosovo: „lažna“, „nepostojeća“, „nepriznata“ država, „južna srpska pokrajina“, „takozvano Kosovo“, „kriminalna država“, „teroristička“ itd, iskazivalo se odbacivanje realnosti i nipodaštavanje susednih država.

Ipak, baš u toj „lažnoj državi“ Kosovo u medijima i parlamentu se vode ozbiljne rasprave o suštini dijaloga sa Beogradom, dok se u Srbiji čitaju, neretko i citiraju, prištinski mediji da bi se politički akteri i javnost obavestili o sadržini pregovora Vučić-Tači. Već je postalo deo medijskog, društvenog i političkog mejnstrima da Srbija faktički i na svakom koraku negira i postojanje države Bosne i Hercegovine. Na Drini se, za dominatni narativ u Srbiji, nalazi „privremena“ granica sa „drugom srpskom državom“, kako se najčešće naziva manji bh entitet. Jedina „država“ koju Srbija priznaje preko Drine je entitet RS, a primera za to je mnoštvo i oni su svakodnevni.

Trebalo bi se setiti i pokušaja da se utiče na prilike u Makedoniji, arbitrira u njenim unutrašnjim pitanjima, a posebno bi se mogli apostrofirati agresivni medijski, obaveštajni i politički udari svaki put kada bi makedonski susedi pokazali samostalnu volju u stvarima sa kojima se zvanična Srbija ne slaže. Duh „nečasnog saveza“ i tajnog sporazuma Milošević-Micotakis o podeli i umorstvu Makedonije iz 1993. živ je i dalje, samo se savremeni akteri drugačije kamufliraju. O antihrvatskim ispadima i uvredama raznih radikalsko-nacionalističkih protagonista režima u Beogradu suvišno je i pisati. Razlika je u tome, što sa hrvatske strane često stižu suviše slični odgovori.

Ovih dana je državna, a zakonski nepostojeća, novinska agencija Tanjug, koja neopravdano nosi časno ime nekadašnje slavne jugoslovenske novinske agencije, emitovala vest zanimljivog naslova. Režimski servis za „fake news“ je kao naslov vesti stavio: „Crna Gora ne postoji, od 2006. postoji Montenegro“. Reč je bila o stupidnoj izjavi anonimnog i desničarski orijentisanog književnika, koji deficit talenta, očito, nadoknađuje bombastičnim verbalnim besmislicama i paradoksima. Ali šta je motivisalo državni propagandni servis da emituje vest o izjavi koju je pomenuti „pisac“ dao marginalnom četničkom portalu u Crnoj Gori i da navedenu vest objave najuticajniji mediji u Beogradu?!

Nema drugog objašnjenja, osim najlogičnijeg – tako je lepo zvučalo – Crna Gora više ne postoji! Taj mrski sused koji je za samo jednu deceniju od kako je na demokratskom i jedinom liberalnom referendumu na Balkanu, izglasao nezavisnost i pobegao, kao i svi drugi iz zajednice sa Srbijom, udvostručio je BDP, višestruko uvećao investicije, nadmašio i to značajno Srbiju, prvi put u istoriji, u visini plata i penzija. Privredni rast, strane investicije i stepen optimizma u Crnoj Gori danas je među najvišima u regionu. Infrastruktra, putevi, obala, izgled glavnog grada – Podgorice, unapređeni su do neprepoznatljivosti. Istovremeno se u regionu Crna Gora posmatra kao ključni agens dobrosusedstva, pacifikacije i stabilnosti, za razliku od Srbije. Crna Gora je nedavno postala i 29. članica kluba najrazvijenijih država sveta – NATO-a. Ubedljivo je prva i kada je reč o procesu evropskih integracija na Balkanu. Ugled koji njen predsednik uživa u regionu i svetu predmet je čežnje mnogih balkanskih lidera sa pigmejskim sposobnostima. Nacionalističku Srbiju nesumnjivo iritira i građanski karakter Crne Gore, istinska nacionalna ravnopravnost, sekularni karakter, kao i jedini dosledni antifašizam u regionu, bez i jedne kvislinške zastave i najzad, od decembra, ponosno – spomenik Titu u glavnom gradu.

Brutalna kampanja

Srbijanska kampanja protiv Crne Gore traje svakodnevno, mesecima. Nekada je teško napraviti razliku između režima i opozicije, između naprednjačkih i opozicionih medija. Na vrhuncu brutalne kampanje u kojoj je pozivano na okupaciju i uništenje Crne Gore, vršena poređena sa NDH, a kako se približavala stota godišnjica tzv. Podgoričke skupštine u kojoj je nestala crnogorska država – četvorica istaknutih negatora Crne Gore i diseminatora anticrnogorske histerije, proglašeni su za nepoželjne osobe. Bez ulaženja u suštinu problema i sadržaj rasističkih i anticrnogorskih narativa, srbijansko društvo je progovorilo jednim glasom. Televizije – režimske i opozicione kao i dnevni listovi, razlikovali su se po stilu – sadržaj je bio identičan. Uporište antivučićevskih analiza – beogradski nedeljnici, takođe, su ove sedmice izašli sa jedinstvenim stavom. Odakle pravo Crnoj Gori da se ponaša kao država?! Kada to uradi Srbija, sa mnogo manje razloga ili bez razloga, recimo Škeljzenu Malićiju nedavno – nema preispitivanja. Na medijskoj sceni Srbije, čula se samo jedna strana i nije se ulazilo u suštinu huškačkih poruka koje su svakodnevno pozivale na okupaciju, nestanak i satiranje južnog suseda.

Ipak u Budvi je 7. novembra 2018. održan skup u čast stote godišnjice nasilnog nestanka crnogorske države i njene okupacije. Nacionalističke, šovinističke i ratnohuškačke poruke o zatiranju Crne Gore, njene vekovne državnosti, identiteta, crkve, jezika i nacije, mediji u Srbiji prikazali su sa mandarinskom mirnoćom i ispratili benevolentnim izveštajima kao da je reč o humanitarnoj ili kulturnoj manifestaciji. Nada, ipak, poslednja umire. Ako se dovoljan broj puta, pa još i u samoj Crnoj Gori izgovori da će ona uskoro nestati sa lica zemlja, možda se to i dogodi. Ako se pažljivo čuju govornici iz Budve – tamo se osporavalo Crnoj Gori: pravo na državu, na vlastito odlučivanje, na svoju naciju, na jezik, na crkvu, na kulturu, na identitet, najzad pravo da bude slobodna i suverena, ako je već sama tako odlučila. Rečju, osporeno joj je pravo na život. S druge strane, pogledaju li se crnogorski narativi, oni srpstvu u Crnoj Gori ne osporavaju ništa od toga, osim težnje da uništi Crnu Goru. I ostaje pitanje, ko je tu, u stvari, neravnopravan, jer bi srpski nacionalizam sebe smatrao ostvarenim i „ravnopravnim“ samo ako bi uništio i iskorenio sve crnogorsko, pa naposletku i samu Crnu Goru. Slično je i sa Bosnom i Hercegovinom.

Za dominantni deo srpske intelektualne, političke i medijske elite – Kosovo je lažna država, Bosna i Hercegovina je nemoguća, Crna Gora je nepostojeća, Makedonija na duži rok neodrživa, Hrvatska zločinačka i na taj način delegitimisana za postojanje. Suštinski srpski nacionalizam nikada nije pristao na postojanje ovih zemalja kao suverenih i kao subjekata u međunarodnim odnosima. Jednoglasje i ideološka unisonost su u Srbiji neporecivi. Značajno više kulturne, društvene i ideološke pluralnosti bilo je u Srbiji pod komunistima, nego u vremenu terora dogme o „nacionalnom jedinstvu“, koji je izrodio sasvim specifičan vid nacionalističkog totalitarnog pristupa. Iz tih osnova proizašla je i aktuelna kriza višepartizma i vraćanje Srbije jednopartijskom poretku po ugledu na Rusiju i nasuprot evropskim uzorima.

Socijalno i idejno nediferencirano srpsko društvo reprodukuje jednodimenzionalnu političku platformu i autoritarni tip monopolističke partijske strukture. U takvim okolnostima, nacionalizam je jedini legitimni ideološki okvir. Sve izvan toga je izdaja i mora biti u korenu sasečeno. Nedemokratska i antizapadna, dakle, antievropska Srbija još dugo će biti i pretnja i središni faktor nestabilnosti za sve postjugoslovenske susede. U nemogućnosti da se okrene sebi i unutrašnjem razvoju, usmerena ka nerealizovanim teritorijalnim aspiracijama, produžiće vlastito truljenje, dalje propadanje i zaostajenje u odnosu na susede. Ipak, osim delova Bosne i Hercegovine, nikoga drugog neće moći da povuče za sobom.

(Avangarda)

Podelite ovu stranicu!