MILIVOJ BEŠLIN: Nacionalizam, „bregzit“ i Putin

13 Jul 2016

Ko želi da profitira od rasta nacionalizama i sukoba u Evropi?

Referendum o članstvu Velike Britanije u Evropskoj uniji, izvan svake sumnje, istorijski je događaj prvog reda. Izlazak Velike Britanije iz EU, sasvim je izvesno, ne znači početak kraja Unije, ali je mogući početak kraja Ujedinjenog Kraljevstva. Emancipatorski i indipendistički pokret u Škotskoj, koja se jasno opredelila za EU, u predstojećem periodu samo će jačati. Novi referendum o izlasku Škotske iz Britanije teško će moći da bude izbegnut, a njegov ishod ovoga puta bi mogao biti drugačiji od prethodnog, jer je važan argument protiv nezavisnosti Škotske bio i taj što bi morala da traži ponovni prijem u EU. Uz to i pokret za razdruživanje Severne Irske od Engleske dobija krila. Uostalom, o stanju duhova svedoči i inicijativa, koju su potpisale desetine hiljada stanovnika Londona za samo nekoliko sati, o referendumu da ovaj grad, koji je glasao za ostanak u EU, napusti Veliku Britaniju. Naravno, ni jedan od ovih ishoda nije mnogo verovatan, kao što će i izlazak Velike Britanije iz EU biti „mekši“ nego što se to prvih dana nakon referenduma činilo.

Britanski izolacionizam istorijska je konstanta koja traje vekovima i uvek je u većoj ili manjoj meri, a najčešće ciklično, kao reka ponornica, opredeljivao politiku ove zemlje. Izolacionizam je nakon ulaska Britanije u Evropsku zajednicu (1973) dobio novo ime – evroskepticizam. Zbog toga je odluka većine britanskih građana – odraz dubljih istorijskih kontinuiteta. Na ovom mestu bi se trebalo podsetiti da Velika Britanija nije nikada bila ugaoni kamen EU. Ova asocijacija je nastala na osovini Nemačka-Francuska, kako bi se prevazišao i nadrastao vekovni antagonizam i ratna prošlost dve najveće evropske sile, ali i udružile snage pred pretnjom agresivnog sovjetskog totalitarizma. Velika Britanija je članica Unije, pre toga Zajednice, bila sa jednom nogom; s pravom ili ne percipirana kao remetilački faktor za čije specifičnosti je ostatak ujedinjene Evrope često imao suficit razumevanja. Zbog toga, izlazak Velike Britanije EU čini okrnjenom, ali sa perspektivom ubrzavanja integrativnih procesa i efikasnijeg funkcionisanja, pre svega u novom trouglu Berlin-Pariz-Rim. Ni ovaj ishod, ma koliko zvučao racionalno, nije nešto u šta bi se trebalo kladiti. Evropski nacionalizmi, ekstremizovani do fašizma, kao i antiliberalni autokratski režimi i dalje će slabiti EU svuda gde budu u prilici da formiraju vlade. Francuski predsednički izbori i rast ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta biće važan tekst.

Rezultati referenduma o izlasku Velike Britanije iz EU nisu samo pokazali koliki je procenat Britanaca za napuštanje Unije, već je otkrio i zabrinjavajuć stepen rasizma, mržnje i ksenofobije u britanskom društvu. Čitava „bregzit“ kampanja, koja je na kraju pobedila, bila je zasnovana na mržnji i strahu od stranaca, migranata, istočnih Evropljana, Balkanaca… Zbog toga je rezultat referenduma u Britaniji izazvao oduševljenje svih desničarsko-populističkih i profašističkih stranaka i pokreta širom Evrope. Ipak, jedan od najvećih kratkoročnih dobitnika „bregzita“ je ruski predsednik Putin. Suočen sa ekonomskim slomom u svojoj zemlji zbog pada cena nafte i zapadnih sankcija (zbog agresije na suverenu Ukrajinu), a nemoćan da zaustavi novu trku u naoružanju u koju je neoprezno ušao sa projekcijom o znatno višoj ceni nafte, on je kao strategiju svoje zemlje izabrao stalne pokušaje podele i destabilizacije Evrope, kako bi pojedinačne zemlje pridobijao za svoje interese. Zbog toga se njegovi propagandni servisi – Russia Today i Sputnik stavljaju na raspolaganje evropskoj ekstremnoj desnici. Zbog toga je njegov režim davao i daje finansijske doznake ekstremističkim partijama u EU, od Marin Lepen do Jobika i Zlatne zore. U atmosferi sukoba, nestabilnosti i antagonizovanja u Evropi, kojom bi vladali autoritarni, ekstremno desničarski lideri – režim u Kremlju vidi priliku za sebe. Kako će na nesumnjivu pretnju sa istoka odgovoriti verovatni ženski triling zapadnog sveta Klinton-Merkel-Mej, sačekaće se do 20. januara iduće godine.

S tim u vezi, mogući raspad Velike Britanije, najniži pad funte u poslednjih nekoliko decenija, gubitak 120 milijardi funti za samo nekoliko sati već je preskupa cena koju će britanski građani platiti zbog, u osnovi iracionalne, odluke na referendumu. U temelju te iracionalnosti je bio engleski nacionalizam, pomešan sa već pomenutim populističkim i ksenofobičnim elementima. I taj nacionalizam u usponu, konzervativne Engleske, čije će negativne konsekvence Britanija još dugo osećati, podseća na odavno prevaziđenu dihotomoju o „dobrim“ (građanskim ili državnim) i „lošim“ i „primitivnim“ (etničkim) nacionalizmima. Svaki nacionalizam kad mu se da prilika da se razmahne jednako je razoran ponajpre za naciju u kojoj se razvija, jer predstavlja pogonsko gorivo fašizma. A fašizam nije ništa drugo nego autoritarni nacionalizam doveden do svojih krajnjih konsekvenci.

I najzad, referendum je bio i generacijska podela. Starija, manje obrazovana i konzervativna Britanija, opterećena predrasudama, pobedila je mladu generaciju, koja se dvotrećinskom većinom izjasnila za ostanak Velike Britanije u EU. „Tako sam ljut. Generacija koja je imala sve, besplatno obrazovanje, zlatne penzije i socijalnu mobilnost glasala je da ukradu budućnost moje generacije“, bio je jedan od karakterističnih komentara mladih ljudi na tviteru. Starija konzervativna Engleska koja je prevagnula u ovoj istorijskoj odluci bila je zavedena još jednom vrstom iracionalne (pseudo)argumentacije. Pustiti snimke iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, odlomke iz govora premijerke Margaret Tačer, pozivanje na vreme kada je Britanija bila imperija čiji se glas čuo i respektovao u čitavom svetu, a gledaoci bili mladi i puni nade – očita je manipulacija.

Ostrvska država izlaskom iz EU neće ponovo postati imperija, a postoji opasnost i da se od Velike Britanije pretvoriti u malu Enlesku. Sentimentalnost dok su ih manipulisali puštanjem snimaka „slavne“ prošlosti (a kakva je svaka prošlost nego „slavna“ i „zlatna“ – svuda i uvek!) za kojom se deo glasača poveo je razumljiv, ali vreme se neće vratiti, imperijalna moć neće oživeti, jer svet se nepovratno promenio. Neke druge sile danas su globalni igrači, a Evropa više nije centar sveta, a još manje kolonijalni posednik ostatka sveta. Upravo zato što je svet globalizovan, a novi džinovi se pomaljaju u drugim delovima planete, Evropa može da im konkuriše samo ako je integrisana, stabilna i koliko-toliko harmonizovana. Uz sve postojeće probleme, ekonomsku nejednakost, disfunkcionalnu politiku štednje, EU kao mirovni projekat i jedinstvena asocijacija u istoriji u kojoj su sve zemlje članice subjekti – izraz je razumevanja vremena ali i dobrog shvatanja složenosti i uvažavanja različitosti. Možda baš zbog toga milioni nevoljnika iz čitavog sveta žele da svoje živote provedu u Evropi iz koje se Velika Britanija svojom voljom povlači. Posle svake odluke valja se nositi sa posledicama. Mnogi Britanci narednih godina biće neprijatno iznenađeni. S druge strane Lamanša, Evropsku uniju je potrebno vratiti inicijalnim vrednostima i idealima i otvoriti je za fragilne zemlje zapadnog Balkana – danas prve na udaru autoritarnog populizma iz Kremlja.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!