MILIVOJ BEŠLIN/MOMIR SAMARDŽIĆ: Anatomija jednog falsifikata

18 Mar 2015

Istoričari o grotesknom "grbu Vojvodine"

„Izmišljanje tradicije“ predstavlja jedan od klju?nih pojmova u savremenoj društvenoj teoriji, podrazumevaju?i da tradicija kao nešto nesporno i nepromenjivo, kao nekakva „datost“, ne postoji, ve? da se uvek naknadno izmišlja i konstruiše, zavisno od savremenog politi?kog konteksta u kojem želi da se uspostavi vešta?ki kontinuitet sa „poželjnom“ slikom prošlih zbivanja, odnosno sa vrednostima koje jedno društvo želi da neguje i pojavama kojih iz zgusnute prošlosti želi da se se?a.

Kada je re? o aktuelnom, trenutno neuspešnom, pokušaju da se Autonomnoj pokrajini Vojvodini nametnu dupli simboli, neophodno je ista?i da je sam izraz „tradicionalni simboli“ nepoznat u našoj teorijskoj nomenklaturi, ali i empiriji. Podrazumeva se da simboli nekog entiteta (države, grada, regije) uklju?uju i istorijska obeležja, kao što i sadašnji simboli AP Vojvodine imaju u sebi istorijska svojstva. Posebno je sporna i neodrživa dihotomija, paralelizam simbola, koje drugi nemaju. Nije slu?ajno da se to dešava samo (u) Vojvodini. Namera je da se tzv. tradicionalnim simbolima potisnu ili relativizuju njena postoje?a i legalna obeležja.

Sporno je i sve ostalo. Zašto se kao navodno tradicionalni simboli predstavljaju (name?u) baš oni simboli koji nisu bili institucionalno prihva?eni, jer predloženo rešenje je samo jedan od nekoliko ad hoc simbola koji su koriš?eni tokom revolucionarnog srpskog pokreta 1848–1849, a koji nikada nisu ni formalno usvojeni ni bili opšteprihva?eni. Razlog zbog kojeg se insistira upravo na ovakvom tzv. tradicionalnom grbu, a ne na nekom drugom prisutnom tokom 1848–1849, jeste ?injenica da on nije ništa drugo do grb Kneževine Srbije, koriš?en od 1839. do 1882. Jedina razlika je u tome što se u opisu grba navode „vojvodska porfira“ i „vojvodska kruna“, a u opisu grba Kneževine Srbije „kneževska porfira“ i „kneževska kruna“. Dakle, simboli Kneževine Srbije iz 19. veka postali bi, ako bi se ovaj predlog usvojio, simboli današnje Vojvodine, dok se oni istovremeno ne koriste kao „tradicionalni simboli“ Republike Srbije, sa kojom imaju nesporni istorijski kontinuitet. Nema sumnje da se iza ovog predloga nalazi ideja da se navedenim istorijskim falsifikatom poništi svaka autenti?nost i samosvojnost Vojvodine kao i njen istorijski identitet.

Sa druge strane, legitimno je postaviti pitanje zašto kao tradicionalni simboli nisu izabrani zastava i grb Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata koje je, kao krunovina Austijske carevine, postojalo 11 godina (od 1849. do 1860.) – ti simboli su za razliku od ovih revolucionarnih bili legalni, usvojeni i ?itavu deceniju su bili u upotrebi. Ali, ti stvarni simboli Vojvodstva su odražavali državu u kojoj su nastali, pa je centralni likovni prikaz – crni habsburški orao, koji se predlaga?ima ovih tzv. tradicionalnih simbola ne svi?a, te su ih pre?utali. Re?ju, demijurzi ove farsi?ne predstave su se ponašali kao svaki kupac u supermarketu – odabrali su ono što njihovom „izmišljanju tradicije“ najviše odgovara. A to je falsifikovanje i izrugivanje prošlosti.

Ipak, suštinu nametanja tzv. tradicionalnih simbola, sa namerom da se njima potisnu i relativizuju njena sadašnja obeležja, ?ini ideja o promeni koncepcije Vojvodine. Tzv. tradicionalna zastava i grb odražavaju devetnaestovekovni koncept Srpske Vojvodine kao etni?ki i kulturno definisanog srpskog prostora, autonomne jedinice u okviru Habzburške monarhije. Re? je o ideji koja se, istorijski posmatrano, iscrpela i nestala iz jednostavnog razloga jer je 1918. postigala svoj osnovni cilj – nacionalno ujedinjenje Srba. Sa druge strane, savremena AP Vojvodina rezultat je delovanja razli?itih politi?kih snaga okupljenih u Vojvo?anskom frontu. Po?etkom tridesetih godina XX veka javlja se vojvo?anski autonomisti?ki pokret, uobli?en u ideološki i politi?ki heterogenu koaliciju – Vojvo?anski front, sa klju?nom parolom – „Vojvodina Vojvo?anima“ i sa idejom o autonomnoj Vojvodini koja pripada svim njenim gra?anima, bez obzira na nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost. Iako je ovaj pokret bio višenacionalan, nosilac ovog koncepta – koncepta Autonomne Vojvodine kao suštinski razli?itog od etni?kog, devetnaestovekovnog koncepta Srpske Vojvodine, bilo je pre svega liberalno srpsko gra?anstvo. Navedena ideja postavila je okvir iz kojeg je posle Drugog svetskog rata, kao rezultat antifašisti?ke pobede, i konstituisana AP Vojvodina.

Sve navedeno jasno pokazuje koliko pitanje tradicionalnog grba i zastave ima suštinski, a ne samo simboli?ki zna?aj, zbog ?ega je i pokušaj oktroisanja tzv. tradicionalnih simbola, pa još i nepriznatih iz 19. veka, ne samo anahrono i bespotrebno nego iznad svega groteskno i istorijski i teorijski neutemeljeno. Erik Hobsbaum, jedan od najve?ih svetskih istori?ara u 20. veku, istovremeno i istraživa? fenomena nacije i nacionalizma, zabeležio je da nacionalizam zahteva isuviše mnogo verovanja u ono što o?igledno nije ta?no. Zato verovanje u „tradicionalne simbole“, kao i njihovo nametanje, ostavljamo onima koji podrazumevaju da istraživanje prošlosti predstavlja tek polaznu osnovu za proizvoljni odabir dokaza za vlastite ideološke postavke i preživele politi?ke koncepte.

dr Milivoj Bešlin
dr Momir Samardži?

Podelite ovu stranicu!