MILIVOJ BEŠLIN: Levica u Srbiji

30 Dec 2013

Društvo potonulo u varvarstvo

Poštovani prijatelji, dame i gospodo, dozvolite mi da se najpre zahvalim organizatorima na prilici da govorim o temi koju smatram veoma važnom za naše društvo. A ono poslednjih meseci živi u nekoj vrsti bunila, povišene temperature, čak i panike, koju jedino možemo da determinišemo kao društvenu patologiju – zbog, navodnog ili stvarnog istorijskog revizionizma. Zemlja koja je uz baltičke republike izvela najtemeljniju i najotvoreniju relativizaciju antifašističke borbe i izvršila najbezočniji istorijski revizionizam na primeru Drugog svetskog rata, mesecima već generiše atmosferu histerije zbog navodne revizije Prvog svetskog rata. Od čelnika republike i Vlade, do ministara, akademika, profesora, istoričara, diletanata, ideologa, „nacionalnih radnika“ i profitera – sve je stalo u odbranu „naše“, „ozbiljno ugrožene“ istine o Prvom svetskom ratu. A povod je, teško je poverovati – knjiga. Jedno od tri najnepismenija evropska društva, u kome je preko polovine stanovništva totalno ili funkcionalno nepismeno – uznemirilo se zbog knjige od preko 800 strana, izašle u Britaniji i to na engleskom jeziku. Nebrojano pitanja sam imao poslednjih meseci od stranih istoričara i diplomata, o čemu se tu zapravo radi? Svi su iznenađeni ovom vrstom nerazumevanja uloge i funkcije istorijske nauke, kao polja autonomne intelektualne misli. Ali, kako je kod nas istoriografija pre svega državni i ideološki servis, objašnjenje je vrlo jednostavno. Ovde nikako nije reč o Prvom svetskom ratu, tema i nije prošlost, ponajmanje je reč o istorijskoj istini. Reč je o ideologiji nacionalizma, agresivnom pokušaju očuvanja njenih esencijalnih karakteristika i težnji za održanjem kulturne i javne hegemomije koju desnica i njen glavni, zapravo jedini derivat u Srbiji imaju – nacionalizmu. Kao i osamdesetih godina prošlog veka, kada se ta ideologija sistematski i temeljno pripremala da, na principu odnosa snaga, „prekomponuje“ federalnu Jugoslaviju ravnopravnih, prema kojoj je pokazivala toliku odiozu, i danas – kada nije politički oportuno govoriti o drugim temama, jer su nepogodne ili već teško kompromitovane – ta ideologija se vraća Prvom svetskom ratu, kao temi i sredstvu za nacionalnu homogenizaciju i utvrđivanje javne, intelektualne i kulturne hegemonije desnog nacionalizma. Svi navedeni procesi dolaze i kao rezultat potpunog odsustva levice sa naše intelektualne i političke scene, jer u Srbiji danas imamo totalno pomeranje javnog diskursa udesno. Desnica u našem društvu nesmetano, iako ponekad aluzivno, provodi svoju agendu. Kosovo će brzo apstrahovati, jer joj prema etničkim kriterijima nikad nije ni bilo potrebno. Ali će zato ponovo po cenu rata da čuva rezultate genocida u BiH, da čuva svoju „najvredniju ratnu tekovinu“, kako ju je nazvao književnik i prvosveštenik srpskog nacionalizma D. Ćosić. Nadomak Prijedora ovih dana, pred našim očima, otkopavaju se temelji manjeg bosanskohercegovačkog entiteta. Prema procenama, tamo je pokopano preko 1.000 ubijenih civila, a do sada je ekshumirano oko 400. To je najveća masovna grobnica u Evropi načinjena od završetka Drugog svetskog rata do danas. Naše društvo potonulo u varvarstvo iz koga tako uporno odbija da izađe, pokazuje nezapamćen moralni relativizam ignorisanjem vlastitog istorijskog učinka i ratnog bilansa. Ovo sve dublje potponuće u amoralnost upravo je rezultat odsustva levice.

Levica se na našim prostorima od 19. veka prevashodno samoodređivala u odnosu na nacionalno, pa tek onda na socijalno pitanje. Preteča ili utemeljitelj leve političke misli na ovim prostorima Svetozar Marković prvi je ukazao na svu pogubnost velikosrpskog projekta, po samu Srbiju, ali i čitav Balkan. Kritika velikosrpskih težnji političke i vojne elite u Srbiji i zalaganje za federaciju slobodnih balkanskih naroda i nacionalnu ravnopravnost, temeljne su postavke njegovog programa. Inače, sam pojam Velike Srbije – konstituisao je i prvi dao njegovu argumentovanu kritiku upravo Svetozar Marković, najveći srpski politički mislilac u 19. veku.

Prvi moderni levi političar u Srbiji, predjugoslovenske epohe, Dimitrije Tucović uz upečatljiva i potresna svedočanstva o teškom životu radnika u tekstilnoj industriji Leskovca, ipak, je prevashodno poznat po svojoj knjizi „Srbija i Arbanija“, gde iznosi žestoku kritiku srpskog nacionalizma i militarizma i daje drugačiju sliku Balkanskih ratova, na temelju ličnih uvida. Bio je učesnik toga pohoda. Mobilisan je 1912. i kao rezervni oficir učestvovao je u zauzimanju Kosova. Kada je ušao sa vojskom u većinski albansku Đakovicu, napisao je: „Ušli smo u tuđu zemlju“. Kao svedok zločina nad albanskim stanovništvaom u novoosvojenim i anektiranim oblastima, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“. Ispaštaće, međutim, Tucović sam, jer će ga na stotu godišnjicu pogibije, po svoj prilici, sledeće godine, osvetnički raskopati sa beogradske Slavije. Odmazda nad mrtvim Tucovićem simbolički je čin pokušaja zatiranja levice, ali i svake alternative nacionalizmu.

Srbi nemaju druge tradicije sem nacionalizma, pisao je čuveni politički mislilac i pravnik, Slobodan Jovanović. U Srbiji, takođe, ne postoji i nikada nije postojala konzervativna ideologija u zapadnoevropskom smislu te reči. Nacionalistička ideologija ovde je bila zamena za konzervativnu, kao što je bila i zamena za tradiciju, naposletku i poslednje utočište svake desno orijentisane političke misli. Sledstveno tome, levica se može i mora prevashodno konstituisati preko kritike nacionalizma kao svog ključnog antipoda. Ne samo ovde, u čitavoj Evropi, a na Balkanu posebno, levica podrazumeva pre svega kritiku nacionalizma i borbu protiv fašizma, naravno i odnos prema kapitalizmu i njegovim konsekvencama. Ako se opet vratimo u prošlost – nedavno smo, ne mogu reći obeležili, preciznije, prećutali sedamdesetu godišnjicu AVNOJ-a i konstituisanje nove Jugoslavije i svojevrsnu institucionalizaciju alternative fašizmu, nacionalističkoj mržnji, kolaboraciji i genocidu – koju su jugoslovenski partizani ponudili. Ta alternativa bila je najšire prihvaćena i odnela je pobedu u ratu. Dakle, na AVNOJ-u, ako se znaju i pažljivo analiziraju njegove odluke, temeljno pitanje, gotovo i jedino, bilo je nacionalno. Nacionalna i državna emancipacija i davanje stvaralačke alternative svim nacionalizmima, potonulim u zločin kolaboracije – temelj je avnojevskih odluka na kojima je izgrađena druga Jugoslavija.

Savremena demokratska levica trebalo bi da razume višeslojnost i višestrukost identiteta; klase kao takve nisu monoliti, radničke klase kao političkog i istorijskog subjekta više nema – levica mora da razume svet društvene pokretljivosti i stalnih promena i dinamike. Levica bi danas u Srbiji morala uz radnike, koji realno jesu najugroženiji, ali nikako i jedini, da usmeri svoj fokus i na sve manjinske i diskriminisane društvene grupe, da neguje dijalog i uvažavanje pluralnosti društva, da teži racionalizmu i demitologizaciji. Dakle, manjinske, diskriminisane grupe, antinacionalizam, antifašizam, antirasizam, antiklerikalizam, rečju, moderna i sve što ona nosi, prirodna su utočišta levice. Dalje, levica ima i moralnu i istorijsku obavezu traganja za alternativom, do krajnjih konsekvenci, obesčovečenom kapitalizmu; pitanje ekologije, problem kulture sećanja i naravno problematika ideje složene države, kod nas autonomije jedine preostale pokrajine – ključne su tačke na kojima mora da se razvija jedan široki front, pokret moderne demokratske, evropske levice. Najopštiji cilj demokratske levice trebalo bi da bude jačanje društva na račun države – uz stalno podsećanje da su svi ljudi rođeni jednaki i sa jednakim pravom na sreću, kao temelj ideja humanizma i solidarnosti.

Na našoj političkoj i javnoj sceni ideje i karakteristike demokratske levice mogu se identifikovati samo u tragovima. Dve velike političke stranke, koje se nominalno predstavljaju kao levičarske nisu imune na krupni kapital i njegove interese, još manje na nacionalizam, čiji su nosioci i bili u različitim periodima istorijskog propadanja Srbije, poslednjih četvrt veka. A, kao što je napred navedeno, nema nacionalističke levice, jer istorijski je poznato šta proizlazi iz sinkretizma socijalizma i nacionalizma. Čak i teorijski – nacionalizam je ideologija etničke posebnosti koja isključuje drugog, dok levica kao ideja jednakih vrednosti svih ljudi uključuje drugog i zato ove dve ideje zakonomerno moraju biti u stalnom antagonizujućem statusu.

U našem društvu ima i pokušaja levog odgovora u vidu tzv. nove levice. Ako se pogledaju njihovi napisi i javni istupi, biva jasno da je to sve samo ne nova levica. U pitanju je recikliranje ideja stare levice, koje se svedeno mogu interpretirati kao – dogmatizam. Njeni protagonisti, neopterećeni bilo kakvim istoriografskim istraživanjima, tvrdiće imlicite ili eksplicite da je S. Milošević devedesetih, ipak, branio levicu i Jugoslaviju, a da ju je (s)rušio MMF; da su gotovo sve negativne pojave u našem društvu od tajkunizacije i kriminalizacije do najšire promocije ideja četništva – ishod tranzicionih dvehiljaditih, zaboravljajući da je osnov postavljen upravo ratnih devedesetih. Naposletku, tzv. nova levica protiviće se kritici nacionalizma, slepa za sva zla koje je ova ideologija počinila – zagovarajući tezu da svaka kritika nacionalizma ide sa liberalnih pozicija. Kao jednog od ključnih neprijatelja, imperijalista – pomenuće neizostavno Brisel i Evropsku uniju, možda Vašington, nikad Moskvu ili Peking. I tako tzv. nova levica opiše pun krug i nađe se na veoma sličnim pozicijama sa desnicom.

Naposletku, imajući u vidu prošlost i savremenost ostaje pitanje – ima li danas u Srbiji građanske i demokratske levice? Postoji nekoliko slabašnih pokušaja konstituisanja evropske levice – najuspeliji svakako u Novom Sadu i Vojvodini. Prekrhko da bi ostvarilo bilo kakvu realnu alternativu desnici potonuloj u magnum crimen koji je počinila devedesetih godina prošlog veka i čije rezultate tako agresivno brani i danas. Treba li zbog toga gubiti nadu? Desnica i konzervativizam, istorijski posmatrano, na kraju uvek izgube. Uprkos nasilju, često najprimitivnijim otporima – oni izgube. Jer da nije tako, Afroamerikanci u SAD bi i danas imali svoju stranu autobusa, sastav ove sale bi bio jednonacionalan, žene bi ostajale u svojim kućama i bile tretirane kao maloletna bića, Romi živeli iza bodljikave žice, Jevreji ili homoseksualci spaljivani u gasnim komorama, samo bogati imali pravo glasa i sl. Ne tvrdim da je položaj nekih od navedenih društvenih grupa neuporedivo bolji od navedenih desničarskih i konzervativnih vizija, ali upravo je u tome suština. Borba za svet ravnopravnih, slobodu čoveka, socijalnu pravdu i solidarnost, a protiv mržnje, nasilja i diskriminacije se, istorija nas uči, nikada ne završava, i ta borba se bez levice ne može dobiti.

Reč na tribini Centra za političko obrazovanje, održanoj u Novom Sadu 5. decembra 2013. u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine

Podelite ovu stranicu!