MILIVOJ BEŠLIN: Birokratska tvrđava opasana bodljikavom žicom

26 Jun 2018

Balkanskim parijama, “civilizovana”, “bela” i “hrišćanska” Evropa je namenila ulogu čekaonice, neki bi rekli deponije, za nepoželjne desetine, potencijalno i stotine hiljada migranata. Uglavnom ne-belih i ne-hrišćanskih

Svako ima svoje “crvene linije”. Za neke od nas tačka razlaza sa vlastitim idealima evroentuzijazma, dugog decenijama, razvejava se ovih dana. Kap koja je prelila čašu je neformalna odluka Evropske unije da zbog vlastitih problema, nesposobna da ih rešava i sa političkom klasom nedoraslom da upravlja krizom, zaustavi proširenje, ali ne kaže to direktno, već krivicu licemerno svaljuje na balkanske državice, koje, tobož, nisu sposobne da dostignu visoke standarde zastupljene u EU. Ali nije to sva muka. Balkanskim parijama, “civilizovana”, “bela” i “hrišćanska” Evropa je namenila ulogu čekaonice, neki bi rekli deponije, za nepoželjne desetine, potencijalno i stotine hiljada migranata. Uglavnom ne-belih i ne-hrišćanskih.

Strah od imperijalne boljševičke Rusije

Evropa je nastala kao ideja. Sistem vrednosti. Groteskno izgledaju istoriografske studije zapadnoevropskih istoričara koji osnove evropske ideje vide još u antici. Projekcija. Bilo je jugoslovenskih istoričara koji su ideju jugoslovenstva povlačili čak u rani srednji vek. Ali, realno posmatrano, tokom istorije, “evropska ideja” nije jedna – ona je bila i prosvetiteljska i napoleonovska zavojevačko-reformska, ali i evropski “novi poredak” Adolfa Hitlera. Svaka od ovih ideja evropskih integracija nastala je na ideološkoj platformi saobrazna svome vremenu i akterima. Evropa o kojoj govorimo je Evropska unija, pre nje Evropska zajednica, još pre Evropska ekonomska zajednica nastala iz Zajednice za ugalj i čelik, po idejama Žana Monea i nakon operacionalizovanja kroz deklaraciju Roberta Šumana i njeno ispravno čitanje od strane Konrada Adenauera.

Nastala, kako danas voli za sebe da kaže na temeljima antifašizma, ali i na antikomunizmu i sovjetofobiji, strahu od imperijalne boljševičke Rusije, odnosno Sovjetskog Saveza. Zbog toga, ne bi se trebalo čuditi zloglasnim rezolucijama o izjednačavanju totalitarizama, odnosno fašizma i socijalizma, koju su doneli desničari u Evropskom parlamentu 1996. i 2006. godine. Fašizam je još tada postao uporediv i time normalizovan, a današnje tendencije negiranja antifašizma, istorijski revizionizam i pojave sve snažnijeg i agresivnijeg neofašizma u većini društava EU, imanentne su evropskoj istoriji, posmatranoj bez ružičastih naočara i lišenoj romansiranih predstava. U tom kontekstu, Evropa je postojbina nacionalizma i fašizma kao njegovog krajnjeg stadijuma, pa ništa logičnije od činjenice da ta pošast ponovo guta maglovite, retoričke i fragilne “evropske vrednosti”.

Nije Evropa bila puno bolja, iako bolja nego danas, ni kada su u poslednjoj deceniji 20. veka, nakon raspada, jugoslovenski narodi sanjali da će postati njen deo. Ali dok je tek oslobođena istočna (sovjetska) Evropa hitala tamo, postjugosloveni su ratovali. O tim ratovima znamo, danas kada su napisane prve ozbiljne studije, otvoreni arhivi – Evropa je u inicijalnim i najkrvavijim fazama bila indiferentna ili na strani, prećutno ili otvoreno, Miloševića i njegove razorne soldateske.

I dok su “evropske vrednosti” nominalno poštovane na Londonskoj mirovnoj konferenciji 1991. a odluke Badinterove komisije pokazivale nedvosmisleno pravo naroda na samoopredeljenje (ne menjajući granice jugoslovenskih republika), praksa je pokazivala da su dve najuticajnije vlade, Mejdžorova u Velikoj Britaniji i Miteranova u Francuskoj, pružale podršku Miloševićevom agresivnom pohodu na susede.

Bosanska 1992. godina

Dugo je trebalo da postane jasno zbog čega je “samo” Srebrenica, koja se dogodila 1995. genocid, a 1992. godina, kada je pobijeno neuporedivo najviše ljudi u BiH, desetine hiljada civila – nije genocid. Bosanska 1992. godina ima svoje evropske saučesnike, jer je trebalo pustiti najjačeg da u ime stabilnosti “uvede red”. Tome bi trebalo dodati sramni embargo na naoružavanje, koji je napadnutima onemogućio da se brane od apsolutne vojne dominacije Miloševićeve tzv. JNA.

Embargo po licemerju uporediv sa onim uperenim protiv antifašističke i republikanske Španije i njene legalne Vlade iz perioda 1936‒1939. godine. Dok su Hitler i Musolini masivno i javno naoružavali Franka i fašističke pobunjenike, evropske demokratije su bile “neutralne”, dok i same nisu došle na red. U ratovima devedesetih, da nije bilo Irana i drugih, evropskim vokabularom, “otpadničkih” država, da je bilo po volji Evrope, “muslimansko pitanje” u BiH bilo bi, verovatno, odavno “rešeno”.

I sve do vremena današnjeg, kada ista Evropa, oličena u političkim pigmejima, poput Junkera, Hana ili Mogerinijeve, zaboravljajući svoje vrednosti, tone u nacionalizam, rasizam i neofašizam i očekuje od Balkana da postane, “pritvorski centar” (Makron) za nepoželjne migrante. Pre neki dan Albanija je blokirana i pre početka pregovora, na svom evropskom putu, pod izgovorom nedovoljne borbe protiv korupcije. Zamišljam korupciju veću i razorniju od one u diktaturi Viktora Orbana, korupciju rašireniju od bugarske ili slovačke, od Češke kojom po narodnoj volji vlada bahati i ksenofobični tajkun, Babiš, koji vešto spaja ličnu i državnu kasu.

Ali brzo se došlo do suštine. Samo dva dana kasnije, stigla je iz Brisela i Berlina platforma za trgovinu sa Albanijom – postanite džinovski logor za migrante, mi ih ne želimo. Oni su ne-beli, uglavnom muslimani, nisu deo “naše” civilizacije, ali, iskreno, niste ni vi Balkanci; daćemo vam novac da budete naše predsoblje, limes (granica) i bedem prema naletu siromašnih tuđinaca u našu orbitu odabranih. Ne treba se zavaravati, slična ponuda očekuje uskoro i Crnu Goru, koja je najdalje otišla u evrointegracijama, ali pošto je pala odluka da nema proširenja do daljeg, valja okriviti siromašne balkanske državice da su same krive i ponuditi im migrantsko “čistilište” i čekaonicu od par decenija, dok se Evropa ne sredi i ne konsoliduje. Slične ucene i “hladan tuš” čekaju i Srbiju i Makedoniju, samo dok reše svoje specifične probleme, Srbija odnose sa Kosovom, a Makedonija identitetski spor sa Grčkom.

Nekorektan odnos prema Makedoniji

Uprkos hiperkooperativnom i hrabrom Zoranu Zaevu koji je za kratko vreme ponudio integrativnu formulu unutrašnje politike u Makedoniji, dao osnov za izgradnju građanskog društva, rešio jezički spor sa Albancima, ali i Bugarima, postigao istorijski kompromis sa Grčkom, iz EU je poručeno da to sve nije dovoljno za otpočinjanje pregovora. Čak se i američki državni sekretar, Pompeo, ljutito oglasio, upozoravajući EU zbog krajnje nekorektnog odnosa prema Makedoniji.

Bosnu i Hercegovinu je EU odavno prepustila Putinu i Erdoanu – kao i Srbiju Vučiću, čak dotle, da nemački ambasador ubeđuje nobelovku, Hertu Miler, da u Srbiji ne pokreće neprijatne teme zločina iz prošlosti. Niko da ga upita zbog čega u Srbiji zagovara metode suprotne onima koje je Nemačka primenjivala kada se izvlačila iz zločinačke prošlosti. Jednako kao što su, danas to znamo, hteli da po svaku cenu osujete crnogorsku državnu emancipaciju, koristeći prljave političke metode pritisaka i ucena i krajnje diskriminatorne odredbe (većina nije 50 posto plus jedan, već 55 posto plus jedan), ne bi li sve probleme ugurali u (kon)federalni kavez – Kosovo, Crna Gora i Srbija.

Prepuštam mašti čitaoca izgled i funkcionisanje te nerealizovane “frankeštajn” države od kojih dve članice većinski ne žele da ostanu, a treća teži da ih poravna i ubije svaku želju za emancipacijom. Horor dostojan Hičkoka po scenariju netalentovanih briselskih stratega uz terciranje već zaboravljenog srbijanskog zloduha, Koštunice.

Italijom danas vladaju loše prikriveni fašisti bez elementarnog obrazovanja, istočna Evropa je odavno potonula u svoju međuratnu, fašistoidnu i ksenofobičnu prošlost. Slaba je uteha što je rigidni nasilnik Rahoj u Španiji poslat u penziju. U Nemačkoj je danas, ponovo, jedan ambiciozni Austrijanac, neopterećen knjiškim znanjem, prema istraživanjima, najpopularniji političar. Poslednji put kada su Nemci bili oduševljeni nekim austrijskim političarem, loše se završilo po Evropu i svet. Koalicioni partner kancelarke Markel, Horst Zihofer, vodi mladog austrijskog kancelara po svojim bavarskim mitinizima kao atrakciju. Angela Merkel, kraljica statusa quo, tiho i etapno odlazi, lišena svake vizije šta će biti sa Evropom posle nje. Migranti nisu uzrok, nego indikator krize i politike disolucije EU. Prateći atmosferu u Evropi, Milorad Dodik sa svojim poseljačenim rasizmom i ksenofobijom danas više ne deluje kao incident, već kao trbuhozborac legitimisanog i sve dominantnijeg evropskog antimigrantskog političkog narativa.

Evropski entuzijazam, reformske intencije i antinacionalističke filipike Emanuela Makrona, koji jedini ostavlja utisak vizije i naznake državništva, slaba su garancija opstanka ideje pretvorene u birokratsku tvrđavu opasanu bodljikavom žicom kako bi se Evropa, koja nas uči različitosti, zaštitila od nepoželjne drugosti. Ipak, prema Balkanu i Makron spušta gvozdenu zavesu i zatvara evropsku perspektivu, bez moralnih dilema. Imajući toliko licemerje u vidu, dok nam se smeši sudbina posluge u sabirnim logorima, doza zdravog skepticizma i prema Evropi deluje ne više kao politički stav, već pitanje elementarne pristojnosti i etike odgovornosti.

Post Scriptum

Premijeri Makedonije i Grčke, Zaev i Cipras, primaju čestitke za istorijski dogovor o nazivu makedonske države, priznavanju nacionalnog identiteta i jezika, a sa Balkana jedino se nedvosmislenom podrškom i javnom čestitkom odvažio da podrži zapadni kurs i politiku kompromisa, predsednik Crne Gore, Milo Đukanović. Nije to prvi put da Đukanović, nasuprot balkanskim antagonizmima i atavizmima, pokušava da prekine ukorenjenu spiralu mržnje i nacionalizma prema susedima. Zaev se uputio istom stazom.

Za to vreme, Srbija upadljivo ćuti. Nevešto prikriva i negodovanje zbog sporazuma Atine i Skoplja. Srbija šalje bivšeg šefa Udbe za ambasadora u Skoplje (Rade Bulatović). Loš signal. Drugi bivši šef tajne policije poslat je u Sarajevo (Nebojša Rodić). Za prosečnu inteligenciju, pojašnjenje je suvišno. I dok “saborna” i homogenizovana plamti gnevom zbog sudijske nepravde na svetskom prvenstvu u fudbalu, ljuta zbog nacionalističkih ispada albanskih fudbalera u švajcarskoj reprezentaciji, Srbija nikako da dođe do suštine. Kako su se svi ti Albanci ili Bosanci obreli u Švajcarskoj i kroz šta su njihovi roditelji prošli bežeći iz Srbije ili Jugoslavije?! Kada bi sebi postavila to esencijalno pitanje, Srbija bi dobila i brojne odgovore na probleme vlastitog poraza i istorijskog propadanja. Ali, lakše je sve svaliti na “sudiju pedera” i nastaviti po starom.

(Avangarda)

Podelite ovu stranicu!