MILENA MARIĆ: U divljini se umire od sramote

16 Jul 2018

Najgori od najgorih, nepismeni i bahati nasilnici, po svim odlikama ološ, sa pozicija moći i nezamislivom snagom od ovog društva stvaraju jedino čime umeju donekle da rukovode – hordu

Profesor na katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta UB, Miodrag Zec, govorio nam je da smo blagosloveni što studiramo sociologiju u Srbiji.

Poredio je to sa studijama zoologije u Africi: „Neki, recimo u New Yorku, lava mogu da vide samo u zarobljeništvu ili u knjigama, a zoolozi u Africi mogu sve životinje o kojima uče da posmatraju i izučavaju u svom prirodnom staništu. To je blagoslov.“

Pre nego što vas sociologija uzme pod svoje, pre nego što vam studije sociologije verovatno trajno izmene percepciju, naučite to da gotovo da ne postoji fenomen koji nema svoj društveni uzrok. Naučite to da čak i nešto što svima izgleda duboko lično kao što je samoubistvo, zapravo po malo čemu jeste lični čin. Od utemeljenja do danas i bilo gde na svetu, teško ćete naći sociologa koji će samoubistvo posmatrati kao odluku pojedinca donešenu iz ličnih razloga. Zapravo, čitate tekst jednog od sociologa koji će vam reći da su lični razlozi za bilo šta u životu po pravilu društveno uslovljeni.

Lično je uglavnom ništa više od iluzije, fatamorgana u koju zapadamo žedni samobitnosti. Ono što mislimo da jesmo, ono u šta verujemo, čemu težimo nastalo je pod uticajem društva u kom živimo. Oduzeti sebi život je tako više od samoubistva, više od jednog tragično izgubljenog života. To je ubistvo društva. U Srbiji, toliki je naš blagoslov, ne morate čak ni da budete sociolog, pa da vam ovo bude kristalno jasno. Tri su upečatljiva skorašnja primera samoubistava koja bi trebalo da budu glasan alarm za uzbunu svih nas.

Aleksa Janković, dečak koji se ubio zbog vršnjačkog nasilja, a zbog čega niko neće snositi odgovornost; Dragan Mladenović, radnik Goše koji se obesio u krugu fabrike i Miroslav Stojanović izbeglica sa Kosova i otac četvoro dece koji je oduzeo sebi život zbog duga za struju. Bez oproštajnih pisama kojima bi ti ljudi pokušali da racionalizuju svoj čin i oproste se od najbližih i bez upiranja prstom u krivce, jer svi znamo ko su.

Dirkem nas uči da ovakva samoubistva, kad pojedinac izgubi osećaj bilo kakve kontrole nad svojom sudbinom, kad su društvene i moralne norme upitne a distanca među ljudima sve veća, samoubistvo izgleda kao rešenje. U okolnostima društvenog raspada i nesolidarnosti, pojedinac ne samo što za svoje probleme ne nalazi razumevanje u okruženju, već dospeva u stanje potpune atomizacije.

To je tačka u kojoj oduzeti sebi život usled nagomilanih i naizgled nerešivih problema, zaista jeste okončanje patnje. Ili možda sebe smatrate nad-bićem koje ne bi uradilo isto ukoliko biste se našli sasvim sami u potpunoj divljini? Koliko dugo mislite da biste izdržali u borbi sa okolnostima u čijem stvaranju niste učestvovali, dakle sasvim uzaludnoj permanentnoj borbi sa silama toliko moćnijim od vas da je jedino na šta se naviknete poraz? Nismo slabi, ali nemojte da se precenjujete, niko ne bi izdržao zauvek. Tačka pucanja je pitanje vremena a uzrok toga je ipak samo jedan – ohlokratija.

Ohlokratija, vladavina rulje, u koju smo ponovo zapali sada je preuzela kontrolu i nastavila sa razaranjem društva precizno tamo gde je na kratko zaustavljena i nakon decenije neumorne borbe za povratak na poziciju iz koje je nastala. Najgori od najgorih, nepismeni i bahati nasilnici, po svim odlikama ološ, sa pozicija moći i nezamislivom snagom od ovog društva stvaraju jedino čime umeju donekle da rukovode – hordu.

Da je Aleksina majka bila na bilo koji način vezana sa lokalnim šerifima, ne samo što bi dočekala pravdu, već bi vršnjačko nasilje bilo sprečeno u začetku; Da je nesrećni radnik iz Goše znao da svoj bezizlaz može da reši botovanjem na različitim nivoima, da je to hteo i umeo, ne bi sebi oduzeo život zbog predugog čekanja skromne radničke plate; Da je otac četvoro dece, izbeglica, svoje vreme investirao u Partiju, dug za struju od 200 evra ne bi bio problem. Mnogi, uprkos pritisku i siromaštvu, ipak ne žele ili ne umeju da pripadaju rulji, ali ne žele da postanu ni deo horde.

U divljini se umire od sramote, replika je sjajnog filma The Edge sa Anthony Hopkinsom. Postoje, dakle, ljudi kojima bi bilo ispod časti da obavljaju posao za koji ni po čemu nisu kvalifikovani. Bilo bi ih sramota da nastupaju u odelima po TV stanicama i da papagajski neretko i nevešto ponavljaju dirigovane izjave sa vrha.

Ukoliko ne nađemo u sebi snage za treći put, srpsko društvo nalazi se na raskrsnici sa samo dve opcije. Jedna je evakuacija, bekstvo svih onih koji ne mogu, ne žele ili ne umeju da budu deo horde. Drugi put je priključenje hordi što podrazumeva odricanje bilo kakve forme društvenosti. Treći put znači ogroman posao raskrčavanja zarasle zapuštene stazice ka otvorenom društvu.

Pitanje je dakle sledeće – da li ćemo umreti od sramote, pobeći od nje ili se izboriti za nešto dostojanstva? Da li ćemo se pridružiti, boriti ili izgubiti od horde?

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS

(Danas)

Podelite ovu stranicu!