MILAN MARINKOVIĆ: Kuda ide Vojvodina?

28 Feb 2012

Balkanizacija Vojvodine kao nacionalna strategija

Strah srpskih nacional-centralista od vojvođanskog secesionizma, premda prenaduvan, nije neopravdan. Upravo je njihova politika ta koja bi jednog dana Vojvođane zaista mogla naterati da ozbiljnije porazmisle o ideji državne samostalnosti.

U vreme SFRJ, Autonomna pokrajina Vojvodina bila je druga najrazvijenija federalna jedinica, odmah iza Slovenije. Prednosti suštinski decentralizovanog modela državnog i društveno-ekonomskog uređenja nikome u Srbiji nisu tako dobro poznate kao Vojvođanima.

Potreba za etnonacionalnom homogenizacijom bila je osnovni povod da se u predvečerje devedesetih dvema tada autonomnim srbijanskim pokrajinama autonomija ukine. Osvajanje i pripajanje „srpskih zemalja“ zahteva(lo je) bespogovornu poslušnost vođi i centrali.

U međuvremenu se promenilo jedino to što je jedna od dve pokrajine danas uveliko nezavisna država, dok je starog vođu zamenio novi. Sve drugo je, uz nešto civilizovaniju zvaničnu retoriku, ostalo manje-više kako je i bilo. Statut Vojvodine, usvojen na jedvite jade uz paranoidan otpor nacionalističkih krugova, poslužio je da se nepodnošljiva istoća centralizma zamaskira spolja redizajniranom formom nepromenjenog sadržaja.

Ma koliko to domaćim nacionalistima bilo mrsko, činjenica je da se Vojvodina u geografskom, kulturno-istorijskom i etnodemografskom pogledu ne može porediti sa ostatkom Srbije, uključujući i bivšu južnu pokrajinu. Postojanje evidentnih razlika između nje i Kosova samo po sebi ne garantuje da Vojvodina takođe neće jednog dana krenuti ka osamostaljenju ukoliko se ovakva politika zvaničnog Beograda produži u nedogled. Drugačiji će biti isključivo motiv, ali ne i krajnji rezultat.

Dođe li do toga, kuknjava nad svetskom zaverom protiv Srbije biće od slabe vajde našim samoproklamovanim patriotama. Domaće izdajnike će tada i definitivno morati da potraže u sopstvenim redovima.

Geografija – prednost ili mana

Vojvodini je njena geografija ujedno i najveća prednost i najveća slabost. Prednost se ogleda u ekonomskoj samoodrživosti, dok slabost leži u vojno-teritorijalnoj nebranjivosti usled odsustva prirodnih barijera protiv spoljne invazije (prvenstveno sa severa), što ideju potpune državne nezavisnosti realno čini teško ostvarljivom. Vrlo je verovatno da svest beogradskih državotvoraca o potonjem bar donekle utiče na njihov ignorantski odnos prema vojvođanskim zahtevima za vraćanjem istinske autonomije, kao i za decentralizacijom uopšte.

Svestan defanzivnih nedostataka Vojvodine bio je i Maršal Tito. Svrha posleratnog proterivanja vojvođanskih Nemaca i planskog naseljavanja njihovih imanja kolonizatorima iz slabo razvijenih dinarskih krajeva nije bila samo u osvetničkom kažnjavanju ondašnjih folksdojčera zbog pripadnosti narodu okupatora već, ništa manje, i u težnji da se pojačaju odbrambeni kapaciteti zemlje u tada još uvek krajnje nestabilnim okolnostima tek postignutog krhkog međunarodnog mira.

Kao iskusnom strategu, Titu je bilo jasno da bi geografski nezaštićena Vojvodina bila prva na udaru bilo koje veće vojne sile u slučaju kopnenog napada na Jugoslaviju. Znao je i da, uprkos ideološkom savezništvu, ubedljivo najveća – ako ne i jedina – pretnja dolazi od bratskog Sovjetskog saveza. Tito je logično računao da bi doseljenici iz planinskih vrleti, kao dokazano najhrabriji među borcima NOP-a, bili najspremniji da se prvi dobrovoljno žrtvuju u borbi protiv daleko jačeg neprijatelja, pružajući na taj način dodatno vreme jedinicama jugoslovenske vojske da se na ostatku teritorije taktički što bolje pregrupišu za gerilski rat koji bi usledio. Do invazije, ni sovjetske niti bilo koje druge, srećom nikada nije došlo (mada je ’48. veoma malo falilo).

Svojevrsna kolonizacija Vojvodine ponovo je izvršena devedesetih, tokom srpske oružane agresije na Hrvatsku i BiH, kada je nesrazmerno veliki broj izbeglica srpske nacionalnosti (pre)usmeravan upravo ka Vojvodini. Ovoga puta, međutim, sa potpuno drugačijim ciljem. Netom poražena u Hladnom ratu, sovjetska se imperija već raspadala na sastavne delove, pa opasnosti sa te strane ionako više nije bilo. U isto vreme, ostatak Evrope bio je opijen do tada neviđenim optimizmom zbog događaja koji će, bar se tada tako verovalo, dramatično ubrzati nepovratni proces ujedinjenja, a time i trajnog mira i prosperiteta na starom kontinentu.

Miloševićeva kolonizacija

Dok je Zapad slavio konačni Pad Komunizma, nacionalna elita jednog malog, civilizacijski nedovršenog balkanskog naroda rešila je da iskoristi priliku koja joj se, nakon skoro pet decenija, iznenada opet ukazala. Na groblju jugoslovenskog bratstva i jedinstva (po)rađala se velika Srbija. U skladu sa novom-starom doktrinom, kosovske Albance valjalo je nasilno deinstitucionalizovati, sandžačke muslimane zastrašiti, a evropsku Vojvodinu balkanizirati tako da se što više stopi sa ostatkom zemlje, ne bi li se njen ogroman ekonomski potencijal mogao nesmetano usmeriti u realizaciju Svetog Nacionalnog Poduhvata.

Miloševićeva kolonizacija Vojvodine je, za razliku od one prethodne, Titove, bila namenjena osvajačkom, a ne odbrambenom ratu. Iako, ruku na srce, jedan dobar deo Vojvođana nije ostao imun na tadašnje ratno ludilo, beogradski praktičari srpske verzije Teorije krvi i tla ipak su ispravno predvideli da bi upravo iz severne pokrajine mogao poteći najsnažniji otpor njihovom velikosrpskom pohodu. Sa aspekta tog izvitoperenog poimanja patriotizma, Vojvođani su oduvek nekako bili previše Evropljani a premalo Srbi, te su im stoga odlučili ubrizgati dodatni sastojak srpstva u premekanu organsku strukturu. U ovome se u izvesnoj meri kriju kulturološki koreni ponekad podrugljivih opaski starih Vojvođana na račun ponašanja pojedinih takozvanih dođoša. Bez obzira što u tim opaskama nesumnjivo ima elemenata kultur-rasizma, one ipak nisu potpuno bez osnova.

Ni sada, kada je od Miloševićevog silaska sa vlasti prošlo bezmalo dvanaest godina, intenzitet tenzija i različitih oblika netrpeljivosti kao da nimalo ne jenjava. Nakon formalnog, ali na žalost od strane međunarodnog faktora očito nedovoljno kažnjenog ratnog poraza, projekat velike Srbije ostaje da tinja kao tiha patnja srpske nacionalne desnice. Za veći deo ovdašnje kulturno-političke elite, agresivni palanački nacionalizam i dan danas predstavlja dominantnu ideološku matricu pomoću koje se upravlja masama.

Ubijanje vojvođanskog identiteta

Nad Vojvodinom se za to vreme i dalje sprovodi nacionalna strategija balkanizacije sa nepromenjenim ciljem ubijanja autentičnog vojvođanskog mentaliteta (pri čemu se učestalo nasilje ekstremnih desničara koristi kao tek jedna iz arsenala podmuklih taktika). Veruje se da će na taj način svest o posebnosti Vojvodine tokom vremena prirodno iščeznuti. Beogradski stratezi pritom previđaju jednu jako bitnu činjenicu: naime, na formiranje mentaliteta pojedinca u mnogo većoj meri utiču njegovo aktuelno geografsko okruženje i interakcija lokalnih kulturoloških uticaja nego izvorna etničko-genetska pripadnost.

Ovo se inače odlično vidi na primerima dece naših imigranata koja su rođena i odrasla u državama zapadne Evrope i SAD, kao i drugde u inostranstvu. Svaka naredna generacija novodoseljenih na neki prostor po pravilu sve više liči – čak i fizički – na starosedeoce tog prostora, a sve manje na svoje biološke pretke. Uostalom, i preci onih Vojvođana koji sebe danas zovu starosedeocima nekada su takođe tu stigli kao doseljenici. Među takve spadaju i mnogi etnički Srbi koji su se kao ratnici Vojne krajine borili za račun nekadašnje austro-ugarske imperije.

Izvesno je, prema tome, da će u Vojvodini vremenom ponovo prevladati onaj stari, tipični vojvođanski mentalitet koji se ponosi svojom evropejskom multikulturalnošću i tolerancijom. A onda će srpski (etno)centralisti neminovno morati da se opredele između dve za njih zastrašujuće opcije: ili će Vojvodini vratiti sve ono što su joj oduzeli pre dve i kusur decenije (možda i više od toga), ili će se vojvođanski identitet od regionalnog postepeno preobraziti u nacionalni.

Utoliko pre što ekonomski devastirana Srbija u svojim rukama više nema instrumente koji bi joj omogućili da uspešno sprovede još jednu plansku kolonizaciju Vojvodine kojom bi, bar na neko vreme, mogla da odloži ono što je pre ili kasnije čeka.

(Autor je publicista iz Niša. Tekst je pisan specijalno za portal „Autonomija“.)

Podelite ovu stranicu!