MILAN MARINKOVIĆ: Kako da Vojvodina ne prokocka šansu

06 Sep 2012

Ili kako nadmudriti protivnika

Nema dileme, događaji koji su usledili nakon minulih izbora uzburkali su naizgled ugašene vojvođanske strasti. Najpre činjenica da je izborni rezultat u Vojvodini evidentno drugačiji nego u ostatku Srbije, a potom i odluka Ustavnog suda kojom se pokrajini faktički ukida i ono malo papirnate autonomije. Isuviše je tajming pomenute odluke sumnjiv da bi se dalo poverovati kako tu politika nije debelo umešala prste; pitanje je samo iz kojeg je od centara moći u Beogradu pritisak bio presudan (cinici će reći – s punim pravom – da bi, obzirom na to kakav je aktuelni ustav, USS takvu istu, ili bar jako sličnu odluku verovatno doneo i bez uplitanja politike).

Kao kec na jedanaest, usledio je poduhvat takozvanog „upodobljavanja“ vlasti na lokalnom nivou u skladu sa republičkim. Doduše, ne samo po Vojvodini već i u centralnoj Srbiji, gde god je to izvodljivo, ali je slučaj Novog Sada posebno indikativan. Držati poluge moći u glavnom gradu Vojvodine, ujedno drugom po veličini u Srbiji, jeste, iz očiglednih razloga, nešto sasvim različito od upravljanja kakvom zabačenom varošicom na, recimo, jugu Srbije.

Nemoguće je u ovom trenutku sa sigurnošću utvrditi da li je prekomponovanje novosadske vlasti posledica želje centrale SNS da svoj uticaj u republičkoj vladi projektuje na lokal kako bi ta stranka maksimalno ojačala svoju poziciju po dubini, ili se, pak, vrh stranke našao pod snažnim pritiskom vlasti gladnih članova svog lokalnog odbora da im omogući učešće u podeli (jednog dela) plena. Lično sam skloniji da poverujem u ovaj drugi scenario, pošto sumnjam da je Vučiću i ekipi oko njega, s obzirom na ukupne okolnosti, u interesu stvaranje dodatnih tenzija, mada to u principu nije ni toliko važno, budući da se krajnji ishod svodi na isto. I za same Vojvođane bi zato bilo svrsishodnije da taj, kao i ostale događaje koji su mu bili logična prethodnica, tumače ne toliko kao nekakav krunski dokaz da će nova (republička) vlast raditi protiv vojvođanskih interesa (što svakako ne znači da neće), već pre svega kao krajnje ozbiljan signal da je poslednji trenutak za odlučnu akciju spasavanja građanske, multietničke i interkulturalneas opposed to multikulturalne – Vojvodine.

Nije ključni problem vojvođanskih boraca za autonomiju, pa i za decentralizaciju u širem smislu, samo u nedostatku sluha nacionalno-unitarističke centrale u Beogradu apropo njihovih zahteva i inicijativa. Jednako, ako ne i više, razloge neuspeha dosadašnje političke bitke za povratak (istinske) autonomije Vojvodini treba tražiti u koncepcijskim manjkavostima unutar struktura samih autonomaša.

Za uspeh bilo kog ozbiljnijeg političkog poduhvata presudno je izbeći zamku onoga što Amerikanci zovu „wishful thinking“: to jest, neutemeljeno verovanje da će se ostvariti ono što mi priželjkujemo, a ne ono što je realno moguće. To što nezadovoljstvo u Vojvodini, izazvano najsvežijim događanjima, odavno nije bilo na ovako visokom nivou ne mora nužno značiti da će se iz njega izroditi bilo kakva promena u, po Vojvođane, pozitivnom smeru. Kako ne bi prokockali šansu koja im se ukazuje, vojvođanskim autonomašima će u vremenima koja slede na prvom mestu biti neophodna – hladna glava. Od busanja u grudi vajde biti neće (što se, uostalom, upravo iz primera Srbije tokom poslednje dve i kusur decenije najbolje može videti).

Jedna od vidljivijih slabih tačaka još uvek zvanično nepostojećeg, premda najavljenog, jedinstvenog vojvođanskog političkog fronta ogleda se u odsustvu konsenzusa među onima koji ga čine. Pored klasičnih autonomaša, koji se zalažu za vraćanje Vojvodini suštinske autonomije najmanje onog stepena koji je uživala u prethodnoj Jugoslaviji, imamo i republikance koji Vojvodinu vide kao republiku u sastavu federal(izova)ne Srbije, ali takođe i pobornike vojvođanske državne nezavisnosti. Potonji su trenutno – bolje reći još uvek – najmalobrojniji, ali je više nego verovatno da će im se brojnost povećavati kako nezadovoljstvo statusom pokrajine generalno bude raslo, a čitava Srbija, sa Vojvodinom na čelu, za to vreme sve dublje tonula u socijalno-ekonomsku katastrofu. (Postoje racionalni razlozi kako u prilog, tako i protiv secesije Vojvodine, koji se tiču ekonomije, geografije i nacionalne bezbednosti, ali to je tema koja zaslužuje posebnu analizu).

Model Vojvodine kao federalne republike bio bi idealan – uz to i politički i ekonomski opravdan – u dugoročnom pogledu, ali je u doglednoj budućnosti praktično neostvariv iz prostog razloga što niti u Beogradu postoji spremnost da se razmotre i daleko blaži predlozi, niti je Vojvodina u ovom trenutku u poziciji da nametne bilo kakav ultimatum koji bi mogao dati efekta. Za sada, prema tome, kao najrealnija opcija preostaje najšira moguća autonomija, a to znači – minimum onakva kakva je bila do pred raspad Jugoslavije. Ni za to se neće biti lako izboriti, imajući u vidu koliki je otpor dominantnih političkih snaga u Srbiji, ali to je minimum na kojem građanska Vojvodina mora insistirati i, još važnije, oko kojeg se mora strateški ujediniti.

Bilo bi svakako neuporedivo lakše kada bi i u ostatku Srbije van Beograda postojao snažan pritisak za decentralizacijom, ali takvih zahteva tamo gotovo da i nema, a ako se ponegde i pojave, onda se uglavnom svode na sasvim pogrešno shvatanje da decentralizacija podrazumeva tek nešto malo više milostinje iz republičke kase, što sa pravom decentralizacijom, naravno, nema nikakve veze. Srbijanski nacional-centralisti takođe računaju da će sa vojvođanskim zahtevima za autonomijom relativno lako izaći na kraj, između ostalog i zato što Vojvođani do sada svoje nezadovoljstvo nikada nisu iskazivali kroz primenu ekstremnih metoda političkog otpora, poput terorizma ili drugih oblika upotrebe nasilja.

Previše nade ne treba polagati ni u mogućnost internacionalizacije vojvođanskog pitanja. Delom i zbog toga što je, kako su pametni ljudi već primetili, to pitanje donekle već internacionalizovano samim tim što se Srbija nalazi u procesu evrointegracija, ali još više iz razloga što vodeći međunarodni faktori u kontekstu ionako trenutno složene regionalne (ali i ukupne globalne) dinamike nemaju interesa da bez preke potrebe otvaraju novo političko žarište.

Vojvođani će zbog svega navedenog dodatni akcenat morati da stave na osobinu koja ih tradicionalno krasi, a za koju sve češće ističu da im je na izmaku: stpljivost. Ne nipošto strpljivost u vidu nastavka trpljenja centralističke samovolje Beograda, već u smislu mudrog, racionalnog promišljanja strategije daljeg delovanja koje uzima u obzir sve relevantne faktore i objektivne prepreke. Ukratko: nadmudriti neprijatelja po principu „tiha voda breg roni“.

Vojvođanski autonomaški front će, ukoliko bude formiran, verovatno moći da računa i na određenu podršku Demokratske stranke, koja će, kao najveća opoziciona snaga, gledati da okupi što veći broj potencijalnih saveznika u borbi za (povratak na) vlast. To je, međutim, sa stanovišta autonomaša mač sa dve oštrice. Bez obzira na njeno u načelu proevropsko opredeljenje, DS u osnovi pripada korpusu famoznih državotvornih nacionalnih stranaka sa izrazito centralističkim pristupom državnom uređenju. Onog trenutka kada ostvare svoj glavni politički cilj, demokrate će bez problema okrenuti leđa vojvođanskim partnerima. Za vojvođanske autonomaše će u tom smislu biti od kritične važnosti da ne dozvole da na nivou pokrajine uticaj DS-a prevlada unutar tog jedinstvenog političkog pokreta, što će biti sve samo ne jednostavno kad se ima u vidu veličina te stranke i njena infrastruktura.

Tek nakon što uspešno savladaju sve ove taktičke zamke, Vojvođani će moći da se nadaju da njihovi zahtevi u Beogradu budu ozbiljno shvaćeni i još ozbiljnije razmotreni. Do tada će ujedno imati i dovoljno vremena da zajednički iskonstruišu programski dokument koji bi precizno i do najsitnijih detalja, uz uvažavanje svih mogućih nijansi, definisao koji se tačno oblik i stepen autonomije traži, zašto se traži, kao i konkretan redosled koraka kojima bi se to najdelotvornije realizovalo.

Šanse da takav idejni projekat prođe bile bi još veće ukoliko bi pored autonomije Vojvodine obuhvatao i plan decentralizacije na nivou cele Srbije. Time bi se postigao dvostruki efekat: s jedne strane bi se privukao interes domaće javnosti i izvan granica same Vojvodine, što bi pomoglo da se pojača pritisak na republičku centralu, dok bi u isto vreme bila otvorena mogućnost da se primenom komparativne metode uverljivo prikažu specifičnosti Vojvodine na osnovu kojih ona polaže pravo na poseban status i vrstu autonomije u odnosu na ostatak Srbije.

Za nekih šest godina Vojvođani će „proslaviti“ stogodišnjicu svoje, ispostaviće se, najveće istorijske greške: odluke o pripajanju Srbiji, odnosno Kraljevini SHS. Što kaže Čarls Barkli, pardon – naš narod: posle prisajedinjavanja – nema kajanja!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!