Miladin Životić, zaboravljeni heroj antiratne Srbije

21 jula 2018

Institut za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, čiji je osnivač bio Životić, ustanovio je nagradu sa njegovim imenom

Posle dugo vremena u javnosti se ovih dana čulo ime Miladina Životića, filozofa, praksisovca (filozofski pravac tzv. „stvaralačkog“, nedogmatskog marksizma koji se oblikovao početkom šezdesetih godina prošlog veka i bio vrlo uticajan u tadašnjoj Jugoslaviji) antiratnog aktiviste, jednog od osnivača Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca (1992. godine u Beogradu).

Institut za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, čiji je osnivač bio Životić, ustanovio je nagradu sa njegovim imenom i jedanaest godina nakon njegove smrti, objavio ime prve dobitnice – Džudit Batler (Judith Butler), poznate profesorke sa Univerziteta Berkli u Kaliforniji.

Nagrada, nadahnuta životom i delom Životića „dodeljuje se izuzetnim pojedincima koji su uvek ispred drugih, koji streme napretku i promeni, podstaknuti hitnošću trenutka i željom da budu brži od snaga koje rastaču zajednice” zapisano je u obrazloženju. Miladina Životića njegove mlađe kolege nazivaju „trkačem na duge staze” i podsećaju na legendu koja kaže da je maratonac Filipid bio mrtav čitav sat pre nego što je stigao u Atinu, pozdravio njene građane i objavio njihovu pobedu.

Sredinom sedamdesetih Životić je, zajedno sa grupom profesora koji su zagovarali nedogmatski marksizam okupljenih oko časopisa Praksis, oteran je sa Beogradskog univerziteta u čistkama koje su usledile nakon studentskih protesta 1968-me godine. Zajedno sa svojim kolegama osnovao je Institut za filozofiju i društvenu teoriju u kome su našli uhlebljenje daleko od očiju javnosti.

Poplava nacionalizma sredinom osamdesetih i razdori u srpskom društvu na liniji za i protiv Miloševićeve nacionalističke politike, doveo je do raskola u toj grupi slobodoumnih mislilaca, priseća se profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Žarko Korać.

„On je suštinski morao tada da se okrene protiv svojih najboljih prijatelja, kao što su bili Ljubo Tadić, Mihajlo Marković, Svetozar Stojanović, dakle jedan čitav niz ljudi koji su postali nacionalisti i koji su direktno podržavali režim Slobodana Miloševića. To je za njega bila lična drama“, kaže Korać.

Usledile su ratne godine i Životićev antiratni i antinacionalistički angažman u Beogradskom krugu nezavisnih intelektualaca. Odlazio je svuda gde je gorelo: u Mostar, u Tuzlu, Hrtkovce, Sarajevo pod opsadom …

Na putu za Sarajevo u proleće 1995. godine, u autobusu koji je kretao iz Beograda, zabeležili smo njegove reči.

„U Sarajevu se rešava sudbinsko pitanje našeg prostora, može li se živeti zajedno. Vi znate dobro da četiri godine mi u Beogradu, već umorni, ponavljamo da ako zajedničkog života nema, života na ovim prostorima ne može da bude i neće ga biti.” (TV emisija u nezavisnoj produkciji VIN)

Miladina Životića se sećaju njegovi studenti, prijatelji, saborci iz antiratnog pokreta devedesetih. Filozofkinja Adriana Zaharijević iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju bila je studentkinja u tom periodu, za koju je Beogradski krug bila važna antiratna i antinacionalistička adresa. Ona objašnjava da je nagrada ponela ime Miladina Životića sa namerom da se u srpskom društvu uvede sećanje na ljude koji su ostavili duboki trag i koje treba da pamtiti.

Javnost u Srbiji nepogrešivo zna ko je Željko Ražnjatović Arkan, ko je Vojislav Šešelj, ko je Veselin Šljivančanin, ko je Ratko Mladić i Radovan Karadžić. Za nemali deo Srbije ovi propagatori i učesnici ratnih pohoda iza kojih su ostajali zločini danas „heroji“ ratnih devedesetih.

Junaci antiratne Srbije ostali su zaboravljeni. Miladin Životić, ili Aleksandar Nenadović, urednik iz časnog perioda beogradskog lista Politika, kolumnista nedeljnika Vreme Stojan Cerović, arhitekta Bogdan Bogdanović, dramaturškinja Borka Pavićević, balerina Jelena Šantić, istoričar Ivan Đurić, filozof i pisac Radomir Konstantinović, profesorka Mirjana Miočinović, diplomata Mirko Tepavac ….

„Zato što Srbija ne želi da govori o svojoj ratnoj prošlosti“, objašnjava Žarko Korać, i dodaje:

„Onda bi u tom konačnom obračunu sa svojim političkim nasleđem, ljudi poput Životića dobili sasvim drugačije mesto, vrlo svetlo, istaknuto mesto u borbi protiv rata i šovinizma.“

Dobitnica prve nagrade „Miladin Životić“, američka profesorka Džudit Batler dolazila je u Jugoslaviju još tokom sedamdesetih i poznavala je tadašnje praksisovce, uključujući i Životića, kaže Adriana Zaharijević koja je i prevodilac njenih knjiga na srpski jezik.

Teoretski rad dobitnice nagrade pratio je društveni angažman i to je razlog zašto je izbor pao na nju.

„Njen potpis ćemo naći na svakoj peticiji koja se zalaže za političke slobode, slobodu govora, slobodu kretanja … Recimo, za prava akademskih radnika u Turskoj ili zalaganje za pošteniji, bolji odnos države Izrael prema Palestini i Palestincima. A u poslednjih, bar petnaest godina duboko je njena teorija obeležena razmišljanjima o tome kako živeti u svetu koji je izrazito nasilan, u kome je rat, siromaštvo, nejednakost naša stvarnost i kako se protiv toga boriti“, kaže Adriana Zaharijević.

Filozof Predrag Milidrag, takođe iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, kaže da srpsko društvo zaboravlja ljude poput Životića čiji student i sam nekada bio.

„Postoji ona priča o Diogenu kiniku da je išao kroz grad sa upaljenom svećom i kad su ga ljudi pitali zbog čega sa upaljenom svećom preko dana, on je rekao – `tražim čoveka`. Pa, mislim da su se sreli, da bi Diogen našao čoveka u Miladinu Životiću.“

Prijateljevanje sociologa Božidara Jakšića sa Životićem obeleženo je večitim dijalozima koji su često prerastali i u žestoke polemike.

Milošević je preživeo 1997-mu, godinu tromesečnih, najpre studentskih a zatim građanskih proteste na ulicama Beograda i drugih gradova Srbije uz zvuke bubnjeva, lonaca, zviždaljki, najmaštovitijih performansa kojima često nisu mogli da odole ni prisutni čuvari reda. Životić nije.

„To je jedan od retkih ljudi u Srbiji koji je u svom antiratnom angažmanu, zapravo, presvisnuo. To što je radio, čini čast i Beogradu i Srbiji. Naravno da je u ovim uslovima njegovo ime, kao i imena nekih drugih ljudi potisnuto iz sećanja. Ali, u svakom slučaju, istorija kulture ove zemlje će njegovo ime morati da neguje“, kaže Jakšić.

Radomir Konstantinović, predsednik Beogradskog kruga, inače škrt u izjavama, svojevremeno je za RSE rekao o Miladinu Životiću:

„Živeo je kao u vatri, kao u nekoj groznici. Svi smo živeli od tog njegovog zanosa. Hranili smo se tim zanosom. Opijali se njime. Divili smo se Životiću. Ja mu se i sad divim.“

Ali je bezuspešno pokušavao da ga nagovori da uspori i napiše knjigu, između ostalog, o preobražaju njegovih drugova „marksista u nacionaliste, u sluge najgoreg režima srpske istorije“. Životić se u smutnim vremenima opredelio za aktivizam. I u njemu sagoreo kada je i u onima koji su tražili Miloševićevu smenu, prepoznao klice onoga što će kompromitovati petooktobarski prevrat.

(Branka Mihajlović, Slobodna Evropa / Foto: Centar za kulturnu dekontaminaciju)

Podelite ovu stranicu!