MIJAT LAKIĆEVIĆ: Sve je otišlo u… u… UPPR

28 Nov 2016

Prisustvujemo velikoj preraspodeli nacionalnog bogatstva: članovi SNS-a preuzimaju tuđe firme i dobijaju poslove na državnim tenderima, dobijaju poslove u državnim preduzećima…

Pre neki dan Danas je objavio da Politika AD ide u stečaj. Na to je stigla hitra reakcija – nije u stečaj, nego UPPR. Da ne bude zabune, Politika AD nije isto što i dnevni list Politika. Izdavač „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“ je preduzeće „Politika novine i magazini“ koje je u podjednakom vlasništvu Politike AD i firme East Media Group (Miroslava Bogićevića) iz Rusije.

UPPR, da i to odmah razjasnimo, skraćenica je za unapred pripremljeni plan restrukturiranja, neku vrstu predsoblja stečaja, u kome se preduzeću daje još jedna prilika da u dogovoru sa poveriocima napravi i realizuje plan (finansijskog) poslovanja koji će firmu spasiti od definitivnog gašenja.

Ova šansa, međutim, u praksi se svodi na to da država, u raznim svojim oblicima i „agregatnim stanjima“, odustane od svojih potraživanja ili ih pretvori u vlasništvo. Upravo se ovo poslednje desilo u slučaju Fabrike automobila Priboj.

Poverioci onoga što je ostalo od nekadašnjeg giganta, a nije ostalo mnogo, uglavnom državni fondovi, u krajnjoj liniji dakle država sama, prihvatili su UPPR, tj. postali su vlasnici tvornice kamiona. Šta će zdravstvenom ili penzionom fondu FAP nije jasno ni njima, ali njih niko nije ni pitao. Nisu oni to ni postali dragovoljno, nego po jednom dekretu Vlade Srbije (od 27. oktobra 2016) kojim su državni poverioci obavezani da svoja potraživanja pretvore u trajni ulog. Interesantno je, uzgred, da se među novim vlasnicima FAP-a nalazi i Investbanka koja je i sama odavno u stečaju (ali još nije umrla, a kaće ne zna se).

Upravo je njena sudbina najbolji pokazatelj da stečaj uopšte nije bauk, možete i posle njega, kao firma, sasvim lepo da se naživite. Ili uzmimo drugi, svežiji primer: Tanjug ne da je otišao u stečaj, nego je formalnom odlukom vlade likvidiran napismeno i načisto – pa šta? Eno ga i dalje živ, mada ne baš i zdrav, ali ko danas uopšte ne pati od neke vrste nelikvidnosti.

Ne važi to samo za državne firme. Evo, ovih dana Blic je objavio zapravo staru vest, još iz avgusta, da je javno preduzeće Srbijagas preuzelo privatnu firmu Toza Marković iz Kikinde tako što je potraživanja pretvorilo u vlasništvo. Dakle, to što je neko preduzeće svojevremeno privatizovano nikako ne znači da opet neće biti nacionalizovano. Ili je bolje reći – opet privatizovano pošto je, kako pišu novine, TM sad praktično privatno preduzeće vrhuške iz SPS-a, na čelu sa Bajatovićem, koja tamo naveliko zapošljava svoje zaslužne kadrove.

Treba li naglašavati da je Srbijagas odavno zreo za stečaj, jer svoje dugove od milijardu evra nikada neće moći da vrati i održava se u životu samo zahvaljujući izdašnoj budžetskoj pomoći i da je zbog toga jedna od najvećih opasnosti za srpske državne finansije.

Ali budimo realni, Srbijagas je takoreći „poslednje utočište“ za armiju es-pe-esovaca, poslednje ili bar jedno od poslednjih utvrđenja nekad ogromne SPS-ove imperije koja se zvala javni sektor Srbije. Sve je to manje-više preuzeo SNS. Pa sad, pošto ga je preuzeo, praktično odustaje od jednog od najvažnijih elemenata reforme – otpuštanje viška zaposlenih. Planirano je, naime, da se broj državnih službenika (u roku od tri godine, 2015-2017) smanji za 75.000 što je zapravo vrlo skroman cilj, jer čini svega 10-12 odsto ukupno zaposlenih u javnom sektoru Srbije. Sada je jasno da se od tog plana odustaje: to govori nova ministarka, ali i podaci – umesto 50.000 u prve dve godine javni sektor je napustilo manje od 20.000 zaposlenih. Mnogo je značajnije to što se zaposlenost smanjuje isključivo po osnovu odlaska u penziju, a da nikakvog otpuštanja loših radnika nema. To je upravo ono što odgovara SNS-u koji je nakon preuzimanja vlasti u državne jasle smestio nekoliko desetina hiljada svojih članova. I namerava da to i dalje čini pošto ministarka građevinarstva najavljuje nova zapošljavanje u opštinama (gde zvanično još uvek važi zabrana), navodno da bi se ubrzala legalizacija bespravno podignutih objekata (koja je trebalo da se završi do kraja ove godine) i navodno samo na određeno vreme, ali dok to vreme prođe – pojeo vuk magarca.

Ilustrativan je u ovom kontekstu skorašnji primer iz Pećinaca. U ovoj maloj opštini, sa svega dvadesetak hiljada stanovnika, lokalni službenici su se dosetili kako da doakaju ograničenju plata, pa su osnovali 62 komisije na osnovu čega je njih 30 podelilo 14 miliona dinara (u proseku 4.000 evra godišnje svakom). Ali, SBPOK (Službi za borbu protiv organizovanog kriminala) ne pada na pamet da ide u Pećince; ona ne izlazi iz Čajetine gde kontroliše poslovanje politički nepodobnog Stamatovića. A gle slučajnosti, valjda za svaki slučaj, u isto vreme kad i SBPOK u Čajetinu je navratio i Andrej Vučić.

Sve u svemu, čini se da je i cela Srbija ušla u svojevrsni UPPR. Samo ne na mikro, nego na makro planu. Odnosno, tačnije, ne u „unapred pripremljen plan restruktuiranja“, nego u unapred pripremljen plan redistribuiranja. Prisustvujemo zapravo velikoj preraspodeli nacionalnog bogatstva. Članovi SNS preuzimaju tuđe firme i dobijaju poslove na državnim tenderima; oni dobijaju poslove u državnim organima, u državnim preduzećima, u državnim ustanovama; oni dobijaju sigurne plate, oni dobijaju stambene kredite i kupuju stanove, kupuju zemlju, kupuju…

Kao i svaka tranzicija, dakle, i ova ima svoje gubitnike i svoje dobitnike: prvi su građani Srbije, drugi su pripadnici Srpske napredne stranke.

(Peščanik)