MIJAT LAKIĆEVIĆ: Snage reda i zakona ili haosa i bezumlja

26 Oct 2014

Temeljni zadatak države je da čuva sigurnost svojih građana. A i tuđih, kada u našu državu dođu. Kad se to ima u vidu, kazna izrečena Srbiji i nije tako oštra

Još jedna zavera protiv Srba, dvostruki aršini Evropske unije, nova nepravda prema Srbiji… Na to se svode reakcije i komentari posle kazni koje je Evropska fudbalska federacija izrekla Srbiji i Albaniji zbog „akcidenta“ tokom utakmice (ne)odigrane pre desetak dana u Beogradu. Nema praktično ni novinskog naslova ni izjave fudbalskih, državnih i ostalih zvaničnika koji bi imali drugačiji smisao.

A u stvari, presuda evropskih fudbalskih organa je sasvim dobra. Albanija je kažnjena gubitkom utakmice „službenim rezultatom“ 0:3 zato što njeni igrači nisu izašli na teren posle prekida iako je delegat to tražio. Srbija je, pak, kažnjena tako što su joj oduzeta tri boda i što će dve naredne utakmice na domaćem terenu igrati bez publike zato što nije sprečila nerede na stadionu. Obe reprezentacije su još, preciznosti radi, kažnjene sa po 100.000 evra, ali to i nije toliko bitno. Dakle, obe zemlje su kažnjene zbog prekršaja koje su učinile.

U Srbiji se sad svi bave tom navodnom sudijskom nepravdom, a niko ne postavlja pitanje, koje je zapravo trebalo postaviti odmah posle utakmice, kako se uopšte desilo da navijači uđu na teren. Ne radi se ovde izgleda samo o sportskoj ostrašćenosti i nesposobnosti da se vidi trn u sopstvenom oku. I tadašnje i sadašnje reakcije predstavljaju prosto „paradigmatičan“ primer kako se u Srbiji ne razumeju neke jednostavne i osnovne stvari. Jedna od tih stvari je – čemu služi država?

Možda to nama deluje neverovatno, ali država pre svega služi da održava javni red i mir. To je njen temeljni zadatak – da čuva, „garantuje“, sigurnost svojih građana. A i tuđih, kada u našu državu dođu. Na svakom (javnom) mestu, pa i na sportskim priredbama, tj. naročito na (fudbalskom) stadionu. U konkretnom slučaju to znači da snage reda i zakona treba da obezbede da publika ne utrči na teren. A pogotovo da ne bije – mislimo na publiku, ne na policiju –neprijateljske igrače. Šalimo se naravno; ne neprijateljske, nego igrače protivničke (suparničke) ekipe. To nije težak zadatak, ni sa profesonalne ni sa bilo koje druge tačke gledišta.

Niko (pogotovo od zvaničnika) nije, međutim, do sada postavio pitanje: zašto je navijačima dozvoljeno da utrče na teren. Dakle, da se ispita: da li je bilo dovoljno policajaca, ko je bio zadužen za brigu o bezbednosti na stadionu, ko mu je dao uputstva i kakva, da li su ta uputstva bila edakvatna… i to od poslednjeg redara na stadionu do, ako treba (a, izgleda, treba) ministra policije. Jer, to što se desilo na tom stadionu tog utorka pokazuje ili totalno neznanje ili potpunu neodgovornost ili kardinalnu nebrigu ili sve to zajedno. Šetnja onog Bogdanova po terenu to belodano dokazuje. Kad se to ima u vidu, kazna izrečena Srbiji i nije bila tako oštra.

Sve u svemu, fudbalska reprezentacija Srbije će zbog toga platiti visoku cenu. Ali i cela Srbija i svaki njen građanin pojedinačno. Jer, građani Srbije plaćaju porez da bi policija radila svoj posao, odnosno da bi država funkcionisala kako treba. To jest, da bi njome vladale snage reda i zakona, a ne snage haosa i bezumlja. Ili između njih u Srbiji i nema neke razlike.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!