MIJAT LAKIĆEVIĆ: Lavrovu u susret

14 Jun 2014

Ministru Lavrovu bi se moglo postaviti pitanje, zašto velika i bogata Rusija pljačka malu i siromašnu Srbiju?

Poseta ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova iduće sedmice (16. i 17. juna) Srbiji, iako odavno planirana, dolazi u nikad boljem trenutku. Biće to prilika da se u, verujemo kako i dolikuje, srdačnom i otvorenom razgovoru pokrenu i neke teme koje možda nisu bile na unapred pripremljenoj agendi. Ali ih je nametnulo vreme, tj. razvoj događaja u poslednjih mesec-dva. To je pre svega pitanje koje se ovih dana, i sa raznih strana, sve češće postavlja u domaćoj javnosti. Šta da se radi, naime, sa srpsko-ruskim energetskim sporazumom sad kad je izgradnja jednog od njegova tri noseća stuba odložena na neodređeno vreme. Reč je, naravno, o gasovodu Južni tok.

Jasno je da u tom međudržavnom aranžmanu nisu predviđene nikakve jasno formulisane pravne garancije da će to obećanje biti ispunjeno, pa ni sankcije za slučaj da od tog posla ne bude ništa. Zbog toga, kažu, taj Sporazum tada, 2008. godine, nije hteo da potpiše ministar energetike Aleksandar Popović, u čijoj je nadležnosti to inače bilo, nego ga je potpisao ministar za infrastrukturu Velimir Ilić. Ali, da se vratimo na temu, naša – a mora biti da postoji i neka slična ruska – narodna poslovica kaže: volovi se vezuju za rogove, a ljudi za reči. Jedna poslovna izreka takođe kaže – poslove čine ljudi. Drugim rečima, bez obzira na sve pravne elemente, formulacije i „osigurače“, za dobar, a to znači i trajan poslovni odnos, o drugima da i ne govorimo, bitno je međusobno poštovanje i poverenje partnera. Dakle, uverenje da druga strana neće iskoristiti neku vašu trenutnu slabost da vas prevari i da onda iz toga godinama izvlači korist. Upravo to je jedna od ključnih karakteristika srpsko-ruskog energetskog sporazuma.

U jednom nedavnom tekstu (Tužni tok, 7. jun 2014) spomenuo sam i par načina na koje bi Srbija – zbog toga što Južni tok neće biti izgrađen ne 2013, kako je prvobitno najavljivano, nego ni u narednih pet godina – mogla da bude obeštećena. Jedan je bio da se rudna renta za eksploataciju nafte i gasa u Srbiji poveća na nivo koji važi u Rusiji, dakle sa tri na 22 odsto njihove tržišne cene (ima mnogo zemalja, uzgred, gde ona iznosi i 30 odsto). Pošto se u Srbiji godišnje proizvede oko 1,2 miliona tona nafte i oko 500 miliona kubnih metara prirodnog gasa, to bi zemlji donelo prihod od blizu 200 miliona dolara. Možda to za Rusiju nisu velike pare, ali za Srbiju su ogromne. Uzgred, Rusija godišnje proizvede 500 puta više nafte (lane – 523 miliona tona) i preko hiljadu puta više prirodnog gasa (668 milijardi kubnih metara) nego Srbija. Zašto, dakle, moglo bi se ministru Lavrovu postaviti pitanje, velika i bogata Rusija pljačka malu i siromašnu Srbiju?

Sa pomenutih 200 miliona dolara Srbija, recimo, uopšte ne bi morala da razmišlja o smanjenju penzija ili gotovo da ne bi morala da smanjuje plate u javnom sektoru; u svakom slučaju to bi bila značajna finansijska potpora za „bolne reformske rezove“ koji predstoje, itd.

Ali, Srbija ne može da uradi ono što bi svaka druga zemlja u svetu uradila i ne može da poveća rudnu rentu, jer je za to ugovorom predviđena saglasnost druge, tj. ruske strane. Oni koji duže pamte, ili čitaju i malo starije knjige, kažu da čitav taj energetski aranžman sa Rusijom, od prvih načela do poslednjeg člana, veoma podseća na jugoslovensko-sovjetska zajednička preduzeća koja su formirana nakon 1945. godine.

Šta god danas mislili o tom vremenu – i bez obzira na sve njegove nesporne mane – nema sumnje da je upravo rad tih preduzeća odlučujuće doprineo da i veliki broj relativno običnih ljudi shvati pravu prirodu sovjetskog sistema i istovremeno razbio njihove iluzije o odnosu velikog brata prema svojoj manjoj sabraći. I zato je „NE“ Staljinu 1948. bilo tako snažno i većinsko. Međunarodne prilike, i odnosi među zemljama generalno, danas su bitno drugačiji, pa je i „NE“ Putinu znatno lakše reći nego tada. Pitanje je samo imaju li naši nacionalni lideri za to dovoljno političke svesti, odnosno, tačnije, poklapaju li se njihovi interesi sa interesima Srbije.

(Blog Mijata Lakićevića/Peščanik)

Podelite ovu stranicu!