MIJAT LAKIĆEVIĆ: Kakve elite – takvi tabloidi

03 Jan 2014

Štampa u Srbiji i kraj istorije

Kao „zadrti“ novinar, svoje izlaganje ću početi jednom vešću. Pre nekoliko dana građani Švajcarske su na referendumu odbacili predlog o ograničavanju menadžerskih plata koji je podnela omladina švajcarske Socijalističke partije. Ova vest je u Srbiji prošla potpuno nezapaženo. Šta mislite, kakva bi reakcija bila da je predlog prihvaćen? Šta mislite kakav bi rezultat jednog takvog referenduma bio u Srbiji? Pitanje je retoričko. To najbolje pokazuje naslov objavljen na sam dan održavanja referenduma: „Švajcarci ograničavaju menadžerske plate“. Kao što Veselin Vukotić voli da kaže: nerazvijenost je stanje duha. Sada je malo jasnije zašto je Švajcarska to što jeste, a i zašto je Srbija tu gde jeste.

Svoj prilog za ovaj skup, koji sam unapred pripremio, ja sam, inače, svakako pretenciozno, nazvao „Srpska štampa i kraj istorije“. Istorija je, makar u Srbiji ponovo jako u modi, mada nisam siguran da je iz mode ikad izlazila; samo su se kreatori menjali. Kao inspiracija za navedeni naslov, pa i za čitav tekst, poslužio mi je jedan vrlo popularan „tok šou“, dakle TV debata, čiji su glavni protagonisti bili istoričari, a tema, otprilike, „Srbija danas“, tj. kako smo se i zašto našli tu gde jesmo. Sve su to bili mlađi ljudi, što znači da će jako uticati na ovdašnje razumevanje istorije, na istorijsku i društvenu svest, da tako kažem, u narednih nekoliko decenija. Jedan od njih, govoreći o vrlo nezavidnom položaju Srbije, a „zavidnom“ položaju nekih drugih zemalja, konkretno Nemačke, rekao je, slobodnije prepričano, kako ljudi misle da je naše današnje vreme, ovo u kome mi sada živimo, kraj istorije, ali da, u stvari, nije kraj, da se istorija nastavlja i da se kolo sreće okreće. Tako će one zemlje koje su sad na vrhu, a koje su naši (arhi)neprijatelji, poput pomenute Nemačka, ali i neki novi, poput Amerike, kao i oni koji su pod njihovom šapom, jednog dana pasti na dno, a Srbija i njeni saveznici, Rusija, Kina… (ponovo) će isplivati na vrh. Prave se direktne paralele: Nemačka je bila moćna 1914, pa 1941, a eto šta joj se za samo nekoliko godina desilo, kako je poražena i ponižena, kako je pala i propala; lako se može desiti da istu sudbinu doživi ponovo. Mi, Srbija i Srbi, svi i svuda, samo treba da budemo dosledni i dostojni kosovskih junaka, da budemo uporni u svom otporu – u kome, avaj, sve više popuštamo – tim savremenim jahačima apokalipse: Novom svetskom poretku, Evropskoj uniji, Globalizaciji, Neoliberalizmu, pa ćemo, ako samo budemo dovoljno uporni, jednog dana mi pobediti, mi ćemo (opet) biti na vrhu, a oni (opet) na dnu. S tim što će onda – iako se to eksplicitno ne govori, ali se nekako podrazumeva – tako zauvek i ostati; (tek) tada će nastupiti kraj istorije. To je istorija i to je filozofija, da ne kažem filozofija istorije, koja, u manje ili više otvorenoj formi, predstavlja (ideološki) „mejnstrim“ u Srbiji.

Tabloidi nisu novine svetine već elite

U najkraćem, jer ovo i nije prilika za šire elaboracije, a i da se skoncentrišemo na ono što je za našu temu bitno, ovakvim tumačenjem potpuno se previđaju dve stvari. S jedne strane, ono oko čega je Drugi svetski rat nastao, a s druge strane, šta se u međuvremenu, od tada do danas, desilo. Maksimalno uprošćeno govoreći, bio je to sukob sistema vrednosti, sukob, može se reći, civilizacija. U njemu, kao drugo, nije samo, pa ni pre svega, poražen jedan narod i jedna zemlja – Nemačka, koja nam je ovde u fokusu, da sad druge ostavimo po strani – nego jedan socijalno-filozofski koncept, jedan sistem vrednosti. Na tom sistemu vrednosti, to je treća opaska, koji je iz Drugog svetskog rata izašao kao pobednik, zasnovana je moderna civilizacija. U osnovi, i u krajnjoj liniji, reč je o liberalnom sistemu vrednosti. To su sve trivijalne stvari, ali je i oko njih srpska inteligencija uspela da „pobrka lončiće“.

Kakva je, sa druge strane, situaciji u srpskoj štampi? Ili, malo konkretnije, da li su sloboda i demokratija posle 2000. godine donele slobodniju i demokratskiju, bolje rečeno – bolju štampu? Mnogi će reći da nisu, ali da u to sad ne ulazimo; opšti konsezus lako će biti postignut oko toga da je štampa u Srbiji daleko ispod potrebnog nivoa, odnosno da je Srbiji potrebna znatno bolja štampa. Ali, da li je to moguće, da li je Srbija to zaslužila?

Najpre, u pokušaju da se dođe do odgovora na postavljena pitanja, pošao bih od jednog stava sa kojim se ne slažem, a koji se vrlo često može čuti, koji, štaviše, preovlađuje (i) među istaknutim poslenicima novinarske profesije. Po tom mišljenju, naime, tabloidi i nisu novine, a tabloidno novinarstvo (i) nije novinarstvo u pravom smislu te reči. Po mom razumevanju stvari, međutim, tabloidi jesu novine; oni su, zapravo, glavne i najvažnije novine u Srbiji. Ne samo, pa ni pre svega, zbog tiraža, dakle zastupljenosti u (ne tako) širokim čitalačkim masama, nego zbog svog uticaja na politički i društveni život Srbije. Naime, tabloidi nisu novine svetine, to su novine elite. Puk (možda) daje masu, ali „sivu masu“ obezbeđuje inteligencija. Tabloidi su izraz potrebe i volje društvenih elita, one se njima služe za međusobne obračune, ali i za promociju sopstvenih interesa. To su, zapravo, novine tzv. opinion i desižn mejkera u Srbiji. Kakve elite, takvi tabloidi.

Isti vrednosni kriterijumi

Drugo, između tabloida i ostale štampe – ne znam kako bi se ona mogla tačno definisati, kao ozbiljna, „normalna“, „obična“, možda je najbolje reći ne-tabloida – najčešće, u stvari, i nema suštinske razlike. Oni se razlikuju po izrazu, načinu, formi, ali u suštini, po uređivačkoj politici, po vrednosnom sistemu koji zastupaju, oni su gotovo istovetni.

Dva primera, a sličnih naravno ima još mnogo više, mogu dosta dobro da ilustruju „stanje duha i svesti“ u srpskom društvu i srpskoj štampi. Pošto su malo starijeg datuma i otud, možda, već zaboravljeni, a i kontekst je bitan, oba zahtevaju da im se posveti nešto više prostora.

Pre par meseci, tačnije negde početkom oktobra, jedan visoki funkcioner Demokratske stranke, bio je to Vladimir Todorić, rekao je da će država morati da plati odštetu onima koji su neustavno mesecima držani u zatvoru (tačnije pritvoru). Povod za tu izjavu bila je presuda Ustavnog suda Srbije, a po žalbi poznatog biznismena Miroslava Miškovića. Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Srpske napredne stranke, odmah je uzvratio optužbom da DS podržava Miroslava Miškovića. Pri tome je Vučić, onako usput, dobro „načepio“ i Ustavni sud Srbije izražavajući otvoreno sumnju u njegovu objektivnost i profesionalnost, optužujući praktično vrhovni sudski organ da se svrstao na Miškovićevu stranu.

Jedni su mislili da nije oportuno braniti Miškovića, drugi nisu hteli da se mešaju u međustranačku borbu, treći su izbegavali da se zamere najmoćnijem čoveku u državi, četvrti su imali neke četvrte razloge, a peti verovatno pete… uglavnom, uz bukvalno jedan ili dva izuzetka, reakcije javnosti bile su nikakve. Da je tako nešto pre 20 godina rekao Slobodan Milošević, odgovor (tadašnjih) nezavisnih medija i slobodnih intelektualaca bio bi žestok. Jer, stvar je, ma koliko možda na prvi pogled izgledala komplikovano, zapravo vrlo jasna. Dok mu se ne dokaže krivica na sudu, svako je nevin, pa i crni đavo Mišković, i niko nije iznad zakona, pa ni Vučić – koji je, uzgred, i nažalost, po obrazovanju pravnik – ma kakav anđeo bio.

Drugi primer je naoko banalan, i možda deluje kao sitnica, ali život i inače uglavnom čine sitnice, pa je za razumevanje prilika u Srbiji prosto paradigmatičan. U najkraćem, Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije donelo je, negde u septembru, izmene Pravilnika o obuci vozača. Tim promenama auto školama su nametnute razne nove obaveze, od kojih je najvažnija da moraju da imaju sopstveni poligon za obuku, što sve od škola zahteva ulaganja od oko 100.000 evra. Prethodno su, inače, opet naravno državnim propisima, podignute cene za polaganje vozačkog ispita. Dakle, prvo su povećani troškovi građana, potrošača, a sada se povećavaju troškovi vlasnika auto-škola, preduzetnika (ovo drugo će se sigurno odraziti i na cenu vozačkog ispita, ali da sad u to ne ulazimo). Sve u svemu, država je svojim regulatornim merama znatno otežala i poskupela funkcionisanje jedne privredne delatnosti, sputala preduzetništvo, smanjila mogućnost (samo)zapošljavanja, a da istovremeno to nije donelo nikakvu širu društvenu korist, recimo povećanu bezbednost na putevima, zarad čega se svoj toj silnoj regulaciji navodno pristupilo. Naprotiv.

Može li srpska štampa da bude bolja od srpskog društva?

Ova priča ima i svoj dodatak. Pošto su se auto škole pobunile, MUP je doneo odluku da primenu novih propisa odloži godinu dana. Srbija je puna zakona koji se iz ovih ili onih razloga, uz formalno ili samo prećutno odobrenje vlasti ne primenjuju. O pogubnim posledicama takve prakse na pravni, ali i na ekonomski, pa i na čitav društveni život, ne treba ni govoriti. Sve to, međutim, prolazi manje-više nezapaženo, time se malo ko i sasvim sporadično bavi.

Da je štampa u Srbiji izrazito negativno orijentisana prema liberalizmu i liberalnim vrednostima još bolje se može videti na međunarodnim zbivanjima. Nije teško uočiti da se u njoj, uglavnom, ako ne i gotovo isključivo, negativno piše o Nemačkoj i, naročito, Americi (koja samo što nije propala – jedva ćete u tom moru negativnih tekstova naći podatak da je stopa nezaposlenosti u Americi sedam odsto, dok je u Srbiji 25, a inflacija jedan odsto, dok će u Srbiji ove godine, kad se očekuje „rekordno nizak“ rast cena, ona biti bar pet puta veća); pozitivno se, pak, piše o Kubi, jako pozitivno o Venecueli (pokojni Ugo Čavez gotovo da je ovde bio nacionalni heroj), Kini (iako je danas to zemlja gde vladaju jednopartijska diktatura i ogromna korupcija, sa položajem radništva otprilike kao u Engleskoj pre 200 godina), o Rusiji i Putinu da se i ne govori (iako je stanje ljudskih prava tamo katastrofalno) itd.

Konkretno, ilustracija i za ovo ima mnogo, navešćemo jedan, relativno svež, iz sredine novembra, kada je u jednom ozbiljnom i u odnosu na druge čak (relativno) liberalnom beogradskom dnevnom listu objavljen članak čija je glavna teza kako su Amerikanci bogati ali nesrećni, a Kubanci siromašni ali srećni.

Generalno gledano, nameće se ovde, neočekivano, (i) jedna neobična paralela. Kao što su praksisovci 68. kritikovali potrošačko društvo, prepisijući Markuzea, tako se pola veka kasnije u Srbiji kritikuje (neo)liberalizam, prepisujući Krugmana. A Amerika i Srbija, kako onda tako i danas, imaju sličnosti koliko Bog i šeširdžija.

Ali, da ovde ponovim već postavljeno pitanje: može li srpska štampa da bude bolja od srpskog društva?

Ekonomist magazin

Kao odgovor opet ću ponuditi primer, ovog puta iz prve ruke, jer sam u njemu zapravo lično učestvovao, i kao svedok i kao akter. Pre nekoliko godina ugasio se Ekonomist magazin, nedeljnik liberalne orijentacije. I u profesionalnim krugovima i kod čitalačke publike on je uživao visok ugled. Ekonomist je, inače, za one koji to ne znaju, da se i ja malo poslužim istorijom, bio naslednik, produžetak Ekonomske politike, takođe liberalnih novina, izuzetno cenjenih i uticajnih širom bivše Jugoslavije, naročito u njenim severozapadnim republikama, ali još više izvan granica SFRJ. Ekonomsku politiku je praktično silom ugasio Miloševićev režim krajem devedesetih godina.

Ekonomist magazin je, da se vratimo glavnoj temi nestao sa tržišta pritisnut finansijskim teškoćama. Prosto rečeno – bankrotirao je. Nema sumnje da je Ekonomist magazin imao unutrašnjih slabosti, ali one ne bi u toj meri došle do izražaja da je u srpskoj poslovnoj eliti bilo volje da se on finansira. Tačnije, da je ona shvatala zašto je dobro i za nju i za celo srpsko društvo da novine kao što je Ekonomist magazin postoje. Ali, poslovni ljudi u Srbiji to nisu razumeli. Kao ni drugi iz tog sloja, kako smo ga već gore nazvali, „opinion“ i „desižn mejkera“. Višestruko je indikativno da su njihove kolege, privrednici, pre pola veka, u socijalističkoj Jugoslaviji, to razumele.

Ekonomsku politiku su nazivali jugoslovenskim The Economist-om; Ekonomist magazin je i imenom, a u jednoj fazi i „glavom“ lista, hteo da liči na svog mnogo slavnijeg londonskog imenjaka. Ali, srpska elita, ne samo ekonomska – jer, kao što ni The Economist nije samo ekonomski, nego je pre svega politčki list, tj. list koja se bavi politikama u svim sferama društvenog života, takvi su bili i EP i EM – dakle srpska elita nije bila spremna da podrži novine takve orijentacije. Nestanak Ekonomske politike poznati hrvatski i jugoslovenski novinar Ante Gavranović, u jednom članku, prokomentarisao je rečima: „to je neoprostivo“. Mislim da isto važi i za Ekonomist magazin. I još bih samo dodao: i nenadoknadivo.

Sudbina Ekonomist magazina mogla je, uveren sam, da bude bitno drugačija, kao što bi se i medijska scena u Srbiji snažno razlikovala od današnje, da je bila prepuštena nevidljivoj ruci tržišta, tom sirovom i surovom (neo)liberalizmu. Da štampa u Srbiji danas bude ovakva kakva je, ključnu ulogu odigrala je, u stvari, vidljiva ruka države. Umesto da stvori uslove za fer biznis i poštenu konkurenciju, država je, u raznim svojim vidovima, i direktno i indirektno, materijalno, tj. finansijski, i moralno, tj. „informacijski“, favorizujući jedne i osujećujući druge, odlučujuće uticala da štampa u Srbiji bude znatno ispod svojih subjektivnih mogućnosti, daleko od profesionalnih standarda.

Globalizacija kao jedina nada

Kad se, dakle, na kraju, uzme u obzir sistem vrednosti koji vlada sa jedne strane, u srpskoj intelektualnoj eliti, a s druge u novinarskoj eliti, onda nije čudo što je naše društvo (i dan) danas „u gardu“ prema razvijenom svetu; zašto stojimo izvan glavnih svetskih tokova, ponekad u njih uskočimo, ali brzo iskočimo na obalu bojeći se da nas matica ne odnese; zašto se držimo pretežno rezervisano, i kad ih deklarativno prihvatamo, prema vrednostima i načelima na kojima se zasniva moderna civilizacija. I čekamo da se točak istorije okrene unazad i da nam vrati staru slavu koja nam, kao narodu najstarijem, pripada.

Postoji, u stvari, još jedno pitanje koje čeka odgovor. Kakva je, u kontekstu „rasprave“ o kraju istorije, budućnost štampe u Srbiji? Rekao bih, ne verujući u pesimizam, ako želi da preživi, štampa danas mora oslonac da traži izvan sebe same. To znači: u novim, u ovom trenutku konkurentskim joj informativnim, da upotrebim taj izraz, formatima; u novim tehnologijama, internetu, društvenim mrežama. U njima se nalaze budući čitaoci novina, i to oni koji su, zahvaljujući „neoliberalnoj globalizaciji“, manje-više sami pronašli i prihvatili vrednosne sisteme savremenog sveta i koji su se u njega dobrim delom već integrisali. To neće biti lako, jer je konkurencija veća nego ikad, ali je zato i tržište, tj. broj potencijalnih finansijera, čitalaca i oglašivača, veći nego ikad. A da li će se novine čitati na tabletu u avionu ili na tabli u berbernici, mislim da i nije najvažnije. Biće još dugo i jedno i drugo.

Da zaključim: Naša poslednja šansa je liberalizam, naša jedina nada je globalizacija.

(Izlaganje na regionalnom skupu Četvrt veka posrtanja: Štampa u Jugoslaviji i Srbiji – nekad i sad, održanom 29. novembra 2013. godine u beogradskom Medija centru, u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine.)

Podelite ovu stranicu!