MIJAT LAKIĆEVIĆ: Bog i šeširdžija

15 Oct 2014

Kakva elita – takvi tabloidi

Da je, kojim slu?ajem, pre 3-4 nedelje, ukinuta „Teška re?“ a ne „Utisak nedelje“ da li bi to bilo do?ekano sa olakšanjem a ne sa ogor?enjem i da li bi uopšte bilo ove frke koja nas prati u poslednje vreme, pa je tako i ovaj skup došao u ne može biti bolji ?as. Pitanje je, razume se, retori?ko, ali nije, bar se tako nadam, besmisleno.

Osnovno novinarsko moralno pravilo kaže: pišite istinu. To sam pouzdano utvrdio, jer sam pripremaju?i se za ovaj okrugli sto, dohvatio Priru?nik za profesionalne novinare koji je pod nazivom „Etika novinarstva“ objavio izdava? Centar za profesionalizaciju medija, koji sadrži jedno pedesetak raznih novinarskih eti?kih kodeksa i sli?nih regula iz celog sveta, pro?itao takore?i od korica do korica. Ali, svako ko je gledao „Rašomon“ – a svako je, zar ne, gledao taj veli?anstveni Kurosavin film – zna kako je istina, što bi rekao Ajnštajn, relativna stvar. Ne?u, ne bojte se, da se bavim teorijom, ali mi se u?inilo neophodnim da podsetim na „gabarite“, da se tako izrazim, zadatka pred kojim stoje medijski poslenici. Stoje kao Sizif pred onim kamenom, u dolji, ispod brda sa kojeg se upravo strmoglavio, da se malo našalim. U stvari, to i nije šala: jer mnogi ?e danas, na pitanje kakvo je stanje u novinarstvu Srbije, odgovoriti kao Olja Be?kovi? – nikad gore.

Ali, kad smo ve? kod te figure sa Sizifom, može li novinarstvo samo uopšte da taj kamen istine (o jednom društvu u jednom društvu) izgura na vrh brda? Ne postavljam (sebi) ovo pitanje da bih abolirao medije, naprotiv, nego prosto zato što mi se ?ini da ako se samo njima, tj. nama, ostavi da sami guramo taj kamen, onda od tog posla nema ništa. Mogu li to novinari a da po strani stoje (sa rukama u džepovima, ako ih ve? i ne sapli?u) profesori, lekari, poslanici, privrednici…

Može li NUNS, a da gleda SANU, ili BU, ili US, Skupštinu da i ne pominjem. Medijska etika je stalno u fokusu, i treba da bude, i prva i najviše, ali šta je sa lekarskom, advokatskom, profesorskom, poslani?kom… etikom. Na njih se potpuno zaboravilo.

Kona?no, neko je rekao: „U demokratiji, najvažniji posao je posao gra?anina“. Mogu li gra?ani da kupuju tabloide – da im, ne pominjem imena, mislim tabloidima, ne gra?anima – a da o?ekuju objektivno i istinito informisanje? Mogu li biznismeni da pristaju na tabloidno reketiranje i da se onda žale kako ih javnost ne razume? Ali zato vlast može mirno da spava kad se na protestu ispred jedne, pa druge, televizije pojavi brat bratu 200 ljudi.

Ne mogu svi da lažu a da novine pišu istinu. Pri ?emu i „laž“ i „istinu“ treba uzeti i bukvalno i u prenesenom zna?enju.

Kad pogledate sve te eti?ke kodekse, u njima je sve predvi?eno: i kolike poklone novinari (ne) smeju da primaju (u Njujork Tajmsu do 25 dolara, u Mondu do 70 evra) i odnos prema vlasti i zaštita privatnosti (naro?ito dece) i da naslov mora da odgovara sadržini teksta… I mogu novinarski sudovi ?asti da osu?uju koliko ho?e – ma koliko to bilo važno i neophodno – to samo po sebi nije dovoljno i ne?e oja?ati moral medija. Ta stvar se ne rešava kodeksom. ?ak i da novinari nisu na ivici egzistencije.

Da bi to bilo rešeno, potrebne su dve stvari. Prvo je (kriti?ka) javnost, drugo je (nezavisno) sudstvo. Prvo o prvom.

Naime, klju?na odrednica, grani?ni okvir, raison d’etre medija jeste – javni interes. Mnogo toga u radu medija – na ovo želim posebno da ukažem, jer mislim da je izvor velikih društvenih nerazumevanja i problema – dozvoljeno je ako je u javnom interesu. Ali, šta je to javni interes, kako se i ko ga utvr?uje? U na?elu, javni interes se utvr?uje kroz demokratsku javnu raspravu. Javnost je, me?utim, u Srbiji, kao što je poznato, malo lenja, inertna, apati?na. Bolje re?eno, takvi su oni od kojih o?ekujemo da toj raspravi daju najve?i doprinos, dakle oni koji ?ine tzv. društvenu, tj. intelektualnu elitu.

S druge strane, upravo toj (i takvoj) intelektualnoj eliti treba da zahvalimo, da se tako izrazim, za ovaj nevi?eni uspon tabloida. Donedavno se govorilo o tabloidizaciji medija, danas je njihova mo? narasla toliko da se ve? govori o tzv. tabloidizaciji države. Nekako ispada – tabloidi su krivi za sve.

Zanimljivo je, i rekao bih, simptomati?no, da se uprkos tome vrlo ?esto može ?uti mišljenje – štaviše, ono ?ak i preovla?uje (i) me?u istaknutim poslenicima novinarske profesije – da tabloidi i nisu novine, i da to „tabloidno novinarstvo“ (i) nije novinarstvo u pravom smislu te re?i. Po mom razumevanju stvari, me?utim, tabloidi jesu novine; oni su, zapravo, glavne i najvažnije novine u Srbiji. Ne samo, pa ni pre svega, zbog tiraža, dakle zastupljenosti u (ne tako) širokim ?itala?kim masama, nego zbog svog uticaja na politi?ki i društveni život Srbije. Naime, tabloidi nisu novine svetine, to su novine elite. Puk (možda) daje masu, ali „sivu masu“ obezbe?uje inteligencija. Tabloidi su izraz potrebe i volje društvenih elita, one se njima služe za me?usobne obra?une, ali i za promociju sopstvenih interesa. To su, zapravo, novine tzv. opinion i desižn mejkera u Srbiji. Kakve elite, takvi tabloidi.

Drugo – sudstvo. Najve?e teško?e na putu izgradnje, u?vrš?enja i poštovanja profesionalnih standarda bile bi mnogo lakše savladive kada bi funkcionisalo pravosu?e. „Ne laži“, „ne kradi“, nisu samo eti?ke nego i zakonske norme. Dakle, o pravilima društvenog, gra?anskog, života u krajnjoj instanci odlu?uje sud. Me?utim, sudstvo u Srbiji ?esto (ili bar ?eš?e nego što bi smelo) javni interes svodi na interes vlasti, tj. još uže, na interes vladaju?e garniture. To ima dvostruko pogubne posledice. S jedne strane, mediji koji rukovode?i se profesionalnom logikom, malo o?ešu ili na?epe vlast, bivaju strogo kažnjeni. Sud ne štiti slobodu medija. S druge, pak, strane, pojedinci, bilo da je re? o pravnim ili fizi?kim licima, koje su mediji neodgovornim i neprofesionalnim radom oštetili (materijalno ili moralno) ne mogu da se zaštite i ne mogu da dobiju satisfakciju. Sudovi ne štite ni slobodu gra?anina.

Mislim da iz ovoga proisti?e i odgovor na dilemu, ako je to uopšte neka dilema, postavljenu na po?etku.

Zato je u stvari klju?no eti?ko pitanje za medije u Srbiji danas odnos prema vlasti. Štaviše, eti?ko pitanje je zapravo ontološko, tj. dozvolite mi na kraju da još malo filozofiram, pitanje samog bi?a medija: njihovog biti ili ne biti, bivstvovanja, opstanka. Nema opstanka sa gubitkom identiteta i integriteta.

Poslušni?ki mediji – bili oni tabloidni ili referentni – nisu mediji; to su PR agencije. A to je razlika – u ?isto profesionalnom, ne u vrednosnom smislu – kao izme?u boga i šeširdžije.

(Re? izgovorena na skupu Medijska etika – od teorije do tegobne prakse, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, 15.10.2014.)

Podelite ovu stranicu!