MIJAT LAKIĆEVIĆ: 2018. vs 1948.

29 juna 2018

Zašto se o 1948. godini tako malo govori? Na Vidovdan 28. juna, na dan kada je doneta čuvena Rezolucija Informbiroa kojom je osuđeno tadašnje jugoslovensko rukovodstvo – to niko nije pomenuo

Zašto se o 1948. godini tako malo govori u Srbiji? Na Vidovdan 28. juna, na dan kada je doneta čuvena Rezolucija Informbiroa – kojom je najoštrije osuđeno tadašnje jugoslovensko rukovodstvo čiji članovi su nazvani fašistima i špijunima – to niko nije ni pomenuo. A to je bio prelomni trenutak u istoriji srpskog (i ostalih jugoslovenskih, razume se, ali ovde je reč o srpskom) naroda. U izvesnom smislu i značajniji od onog iz 1389, jer je u ovom drugom okršaju – za razliku od kosovskog, bez ikakave namere da umanjujemo njegov značaj i žrtve – između Sile i Prava srpski narod odneo pobedu. Ogromnu istorijsku pobedu.

Danas se, međutim, Vidovdan 1948. svodi, s jedne strane na lični sukob Josipa Broza i Josifa Visarionoviča, a s druge strane na – Goli otok. Da tortura kroz koju su prošle hiljade muškaraca i žena na Golom otoku i Svetom Grguru predstavlja najmračnije stranice u istoriji Druge Jugoslavije – u to nema nikakave sumnje. Ali, nesumnjivo je i to da je zahvaljujući istorijskom „ne“ Staljinu život miliona ljudi u istoj toj Jugoslaviji postao neuporedivo bolji i humaniji nego u drugim socijalističkim zemljama.

Zahvaljujući tom za čitav svet neočekivanom i velikom „ne“ Jugoslavija i Tito lično stekli su onaj neverovatan – i za bilo koju zemlju ovog regiona neponovljiv – ugled i autoritet u čitavom svetu, a na demokratskom zapadu posebno. I naravno uticaj u međunarodnim odnosima, koji ni Jugoslaviji ni Titu po njihovim „gabaritima“ nikako nisu pripadali.

Zašto se onda o 1948. ne govori, zašto se ne ističe značaj tog događaja, zašto se ne istražuju njegovi uzroci i posledice? Nego se taj značaj simplifikuje i odbacuje. Recimo – činjenica da su se ruski „savetnici“ u srpsko-ruskim zajedničkim preduzećima formiranim posle rata ponašali osiono, praktično kao direktori i pritom na štetu srpskih interesa, što je izazvalo odbojnost kod naših ljudi, naročito inženjera.

„Na prvu loptu“ – ako takve „parabole“ posle najnovije fudbalske blamaže nisu neukusne – tj. ne ulazeći u neke dublje analize, čini se da je razlog prilično jednostavan. Zato što bi to značilo podsećanje na sukob između Srbije i Rusije, iako je tada Srbija bila deo SFRJ, a Rusija deo SSSR-a. U tom slučaju, naime, došlo bi se u iskušenje, štaviše bilo bi to neminovno – da se razotkrije ruska imperijalna politika, koje se Rusija nikad nije odrekla, bez obzira da li je bila carska ili sovjetska. A onda bi se došlo i do današnjih vremena i Putinove Rusije.

To jest, do spoznaje da Rusija, kao i Engleska, nema ni prijatelje ni neprijatelje, već da ima samo svoje interese. Puno je primera kroz istoriju da je Rusija Srbiju žrtvovala svojim interesima stajući na stranu njenih (tadašnjih) neprijatelja, Turske, Bugarske…

Interes Rusije na Balkanu trenutno je da pravi haos. Haos, makar i zamrznuti. I ne samo na Balkanu. Srbija, Sirija… njoj je svejedno.

Sad kada se posle Crne Gore iz njenog zagrljaja izvukla i Makedonija, Rusiji je kao uporište i kao „medijum“ za ostvarenje svoje politike ostala samo Srbija. I nema sumnje da će činiti, kao što i čini, sve da Srbiju vrati sa puta u Evropsku uniju. Njeni eksponenti u vlasti, poput ministara Ivice Dačića i Nenada Popovića, kao i izvan formalnih struktura vlasti, poput Tomislava Nikolića, o tome „vidovdanski“ jasno svedoče.

Pre 70 godina, 1948. Srbija je rekla odlučno „ne“ Rusiji. Danas, 2018. trebalo bi takođe da kaže „ne“, ali to aktuelna vlast nije u stanju. Iako bi to ogromnoj većini građana donelo neuporedivo bolji život.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!