Medalje koje se ne broje

12 Sep 2012

Paraolimpijci i položaj osoba sa invaliditetom

Članovi Paraolimpijskog tima Srbije, koji su se iz Londona vratili sa pet medalja, nisu imali prilike da dožive ovacije navijača na organizovanom dočeku u znak zahvalnosti za uspehe i za dostojnu prezentaciju zemlje na tom najvećem svetskom takmičenju. Ipak, to nije pokvarilo njihovo slavlje koje su samostalno organizovali kod Terazijske česme, u čemu im se priključio veliki broj građana iz svih krajeva zemlje.

– Ove rezutate treba iskoristiti za veće uspehe i napredak. Da bismo bili još bolji, potrebno je da država nastavi da radi u pravcu kao do sada. Svi smo ponosni onim što smo postigli u Londonu, ali još više jer se nacija okrenula ovim sportistima i pratila njihove nastupe – kazao je tom prilikom predsednik Paraolimpijskog komiteta Zoran Mićović.

Paraolimpijci: Bez ovacija, bez gradonačelnikove terase

Podsetimo, paraolimpijci su u Londonu osvojili dve zlatne – Željko Dimitrijević u bacanju čunja i Tanja Dragić u bacanju koplja, i tri srebrne medalje – Borislava Perić Ranković i Zlatko Kesler u stonom tenisu, a Draženko Mitrović u bacanju diska. Iako je organizovani doček izostao, prijeme za njih je organizovalo više državnih i sportskih funkcionera. A da je diskriminacija njihov svakodnevni pratilac, podsetio je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji je na pitanje novinara o tome da li će na balkonu Skupštine Beograda biti organizovana proslava povodom uspeha paraolimpijaca, rekao da ne zna i da “do sada nije bilo prakse za tim”.

– Ne znam zaista, mi pravimo doček za sportove koji zaista imaju rezultat i koji imaju publiku. U svakom slučaju paraolimpijci su pomognuti od grada. Do sada nije bilo prakse za tim, videćemo posle ovog događaja za dalje – naveo je Đilas.

Pokret mora biti glasniji

U razgovoru za Autonomiju Milica Ružičić Novković iz Centra „Živeti uspravno“ za izostanak dočeka ne krivi državu, već pokret osoba sa invaliditetom koji je, po njenim rečima, prilično tih i to ne samo kada je u pitanju paraolimpijada, nego i sve druge stvari važne za tu populaciju.

– Poenta priče je u toj organizacionoj kapisli ili prvom podstreku i ko treba da ga napravi. Jer, od te priče kako mi nismo dovoljno vidljivi i moćni, kako nas društvo drži skrajnutima, dolazimo do toga da to postaje jedna vrsta smouverenja i navike – upozorava ona.

Desetina populacije sa invaliditetom

U svetu živi između 500 i 600 miliona osoba sa invaliditetom, a procenjuje se da u Srbiji oni čine oko deset odsto populacije, odnosno oko osam stotina hiljada. Uprkos brojnosti, oni su svakodnevno gotovo nevidljivi, a vrlo često i diskriminisani. Jelena Kotević iz Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike nedavno je za RTS podsetila da se od 2000. godine neguje partnerski odnos sa svim organizaacijama osoba sa invaliditetom, a da su zakoni upravo zbog takve saradnje dobri. Između ostalog, zakonom je od 2006. godine predviđena i obaveza izgradnje pristupnih rampi za sve novoizgrađene objekte i adaptacija postojećih zgrada, posebno institucija od javnog značaja, dodala je ona. Dragiša Drobnjak iz Saveza slepih Srbije ukazao istom prilikom da se na primeru inkluzivnog obrazovanja vidi da su dobre namere jedno, a praksa drugo.
– Mnogo je više slepe i slabovide dece koja idu u redovne škole, ali ta deca nemaju adekvatnu stručnu i materijalnu podršku. Projekat besplatnih udžbenika nije predvideo i udžbenike za njih – ukazao je Drobnjak.

Milica Ružičić Novković: Sve sportiste tretirati jedinstveno

Novkovićeva kaže da od ljudi koji rade u Ministarstvu sporta, pokrajinskom sekretarijatu ili gradskim upravama očekuje da ubuduće ne prave razliku između olimpijskih segmenata, već da sve sportiste tretiraju jedinstveno.

– To je ono što država može da uradi, da ljudi počnu da razumevaju šta to znači. A pokret osoba sa invaliditetom je taj koji treba da bude inicijator javnog događaja – ističe naša sagovornica.

Devet medalja za Srbiju

Milica Ružičić Novković kaže i da bi volela da se ubuduće sport osoba sa invaliditetom tretira jednako kao nacionalno dobro, te da se o sportu govori u celini, pa kad se pominje da je Srbija uspešna teniska nacija ili da je uspešna u vaterpolu, da se doda i da je uspešna u stonom tenisu ili atletici osoba sa invaliditetom.

– To je ono što bi doprinelo shvatanju da je sve to jedna jedinstvena priča i time bi smo, u stvari, jako puno pomogli ono što se sada u teoriji naziva procesom inkluzije – dodaje ona.

Naša sagovornica priznaje da su sportske rubrike, kada je ova tema u pitanju, poslednjih godina značajno uznapredovale, pa se izveštaji više ne baziraju na ličnim pričama i sažaljevanju aktera, već na njihovim sportskim rezultatima. Kako dodaje, osobe sa invaliditetom ne vole da se o njima priča kao o žrtvama, jer one prihvataju da su nesreće koje su doživele zapravo sticaj okolnosti koji ih je iz jednog iskustva odveo u drugo.

– Zlatko Kesler, koji je osvajao prva mesta i medalje gde god je otišao je bio stonoteniser i pre povrede i nastavio je da se bavi stonim tenisom i kasnije. Neki ljudi su to počeli da rade tek kad su stekli povredu i to im je postao životni angažman – ističe ona dodajući da bi nastanak oštećenja trebalo tretirati kao normalnu činjenicu.

16 sati bez toaleta

Milica Ružičić Novković iz ličnog iskustva ukazuje na to da se u smislu infrastrukture mnogo toga promenilo na bolje, da je povećan nivo pristupačnosti u Novom Sadu i drugim gradovima. Ipak, često se dešava da je ono što postoji nedostupno. „U centru Beograda ne možete da nađete ni jedan toalet koji je pristupačan, osim u Beograđanki, ali u njoj ne radi lift koji vodi do -2 sprata, na kome se nalazi taj toalet, pa je tako i on, bez obzira što postoji, nepristupačan. Ja sam tako nedavno bila u situaciji da skoro 16 sati nisam mogla da odem u toalet, sve dok se nisam vratila kući“ ukazuje ona.

Ona veruje da uspeh paraolimpijaca može da se iskoristi kako bi društvo bolje razumelo osobe sa invaliditetom i poboljšalo njihov položaj, iako se rezultati sa „regularne“ i paraolipijade još uvek razdvajaju.

– U mojoj glavi to je sve isto i ja bih volela da na taj način razmišljamo – da je Srbija ove godine osvojila devet olimpijskih medalja. Eto, to je ono što je u kontekstu ove priče važno – ističe Milica Ružičić Novković.

Vojvodina ulaže u sportiste sa invaliditetom

Pokrajinska sekretarka za omladinu i sport Marinika Čobanu za Autonomiju ističe da će organizovati prijem za paraolimpijce, kao i da će oni biti nagrađeni poput ostalih olimpijaca i sportista iz Vojvodine koji su osvajali međunarodna odličja. Ona dodaje da je Pokrajina i do sada finansijski pomagala sportiste sa invaliditetom, te da će se takva praksa nastaviti jer su oni zapravo naši najtrofejniji sportisti. Čobanu ukazuje i da je u svetu sport osoba sa invaliditetom izuzetno razvijen, dok se kod nas to svodi na svega nekoliko disciplina poput atletike, stonog tenisa, odbojke i streljaštva i najavljuje da je sekretarijat na čijem je čelu odredio posebnu budžetsku liniju za pomoć sportistima sa invaliditetom, ali i za ulaganja u infrastrukturu.

Marinika Čobanu na pripremama sa paraolimpijcima

– Hoćemo da se usmerimo, na primer, na veslačke discipline, kajak i kanu klubove, što je izuzetno prisutno u Italiji i zemljama koje su poznate po svojim veslačkim i kajakaškim rezultatima. Iz prostog razloga što i Vojvodina kao jedan od poznatijih sportova ima veslanje i kajak. Tu planiramo jedinstvene programe, a reč je o posebnim pontonima za pristup ljudi u kolicima – navodi ona dodajući da bi realizacija mogla da krene već od proleća.

Distanca postoji uprkos napretku

Istraživanje o socijalnoj distanci Novosađana prema osobama sa invaliditetom koje je Centar Živeti uspravno sproveo 2003. godine pokazalo je priličnu distancu prema osobama sa invaliditetom

– Jedan odsto je reklo da ne bi volelo da osobe koje su slepe žive u Srbiji, što je očekivano jer uvek imate jedan posto onih koji su diskriminatori takve vrste da im leka nema – navodi Novkovićeva.

Dodaje i da je 85 odsto ljudi reklo da ne bi volelo da im snajka ili zet bude osoba sa invaliditetom, dok je 15 procenata reklo da ne želi da radi, odnosno deli radno mesto sa osobom sa invaliditetom. Zanimljivo je i da 27 odsto ne bi uzelo krv od osobe sa invaliditetom. Milica Ružičić Novković kaže da se novo istraživanje planira za 2013. godnu, kako bi se precizno videle promene u periodu od deset godina.

– Mi imamo odličnu zakonsku osnovu. Primena tog okvira i sve drugo zavisi isključivo i pre svega od osoba sa invaliditetom, to jest od našeg aktivizma – ukazuje ona. Ipak, Novkovićeva kaže da napretka u odnosu na ranije godine ima, pre svega kada je u pitanju infrastruktura i zakononski okvir, a po malo i u samom društvu.

– Promenilo se mnogo toga zato što su ljudi postali svesni šta hoće, pod kakvim uslovima žele da žive, odnosno kakav kvalitet života im je potreban. A i sami građani su počeli da shvataju da im je jednostavnije da prelaze preko oborenog ivičnjaka, da niskopodni autobusi pomažu da imamo manje nezgoda vezanih za ulazak ili izlazak iz autobusa i da se to ne tiče samo osoba koje koriste kolica, nego da je to za sve bezbednije – navodi ona. Ipak, dodaje, još nema svesti o tome da su svi ljudi deo jedinstvene priče i da realnost treba da bude suživot i razmena između jednih i drugih, a ne da se svodi samo na pomoć jednih drugima.

Učiti na evropskim primerima

Naša sagovornica ukazuje na to da se, na primer, u Norveškoj ne ulaže toliko u infrastrukturu, koliko u to da ljudi realno žive dobro.

– Imamo grupaciju osoba sa invaliditetom koja je razvila čitavu jednu mrežu zadruga vezanu za samostalan život koju ta ista država tretira kao regularnog partnera. Ona tim načinom poslovanja utiče na položaj i obezbeđuje uslove za život jedne grupe ljudi, a samim tim i na ekonomske prilike u zemlji – ističe Novkovićeva.

Dodaje da će se i kod nas perspektiva prema samom fenomenu invalidnosti promeniti tek kada se bude tako sagledavalo i kada ta oblast ne bude smatrana kao nešto u čega država treba samo da ulaže ne bi li neki ljudi preživljavali, nego da je to jedan od resursa za pružanje usluga i samim tim zapošljavanje ljudi, uključujući podjednako i osobe sa invaliditetom i one koji to nisu.

Dalibor Stupar (Autonomija)

Tekst “Medalje koje se ne broje” izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Podelite ovu stranicu!