MARKO ŠELIĆ MARČELO: Ništa nije uzalud

19 Oct 2014

"Ako ostane ovako kao što je sada, na prag EU stići ćemo kao gologuzo pleme bez ijedne duhovne potrebe, sa samo jednom ambicijom: redovnom platicom, što će stranim i domaćim kapitalistima odlično sesti"

Šta je bio ta?an razlog zbog kog je 400 uglavnom mladih 1. oktobra na promociji u beogradskoj knjižari “Delfi” kupilo netom objavljenu knjigu Napet šou repera Marka Šeli?a Mar?ela – da li baš sama knjiga, istoimeni CD u njoj ili Mar?elova posveta svakom od njih – uopšte nije bitno. Jer, vest da se zbog knjige ?eka u redu, u ovo naše vreme je lepa vest.

Napet šou je “fotoportret ovog društva”, kako piše u recenziji Teofila Pan?i?a, ali i “knjigo-album”, kako kaže Mar?elo, zato što ovo “Lagunino” izdanje, osim ve? pomenutog diska, sadrži i stihove svih pesama, fotografije snimane tokom rada na albumu, te tekstove o temama pesama ?iji su autori Mar?elo, Kokan Mladenovi?, David Albahari, Pavle Zeli?, Dalibor ?or?evi?, Draža Petrovi?, Mihajlo Panti?, Elena Krsmanovi? i Vladimir Beara.

Pored ?etiri studijska albuma (De facto, Puzzle shock, Tre?a strana medalje i Deca i Sunce) i aktuelne knjige Napet šou, Marko Šeli? je autor i romana Zajedno sami i Malterego – knjiga prva: Rubikova stolica, zbirke tekstova O ljudima, psima i mišima i stotinak kolumni pisanih za razne redakcije.

“VREME”: Kako vam je ruka, pretpostavljam da nije lako pet sati potpisivati knjige fanovima?

MARKO ŠELI? MAR?ELO: Ne mogu se žaliti, ruka je i bila ponu?ena, ne samo prst. Šta da kažem osim da sam sre?an i posebno ponosan što su svi ti ljudi, mahom srednjoškolci i brucoši, ostavili utisak iskreno pristojnog sveta. Zli jezici bi rekli da ?e tek jedan deo njih zaista i pro?itati knjigu; na osnovu iskustava sa književnih ve?eri po celom Balkanu, tvrdim da tek jedan deo ne?e.

Me?utim, nisu samo mladi vaši fanovi, zar ne? Vas slušaju i ?itaju i oni koji imaju više od dvadeset godina.

Istina, ali kad neko ho?e da nas lako diskvalifikuje, kaže da je to samo za mla?e, iako retko vidim da nas neko “preraste” tako što otkrije Bjesove, Nikolu Vranjkovi?a ili Kolju Pejakovi?a – da je tako, bilo bi u redu. Me?utim, ogroman broj ljudi oko tridesete prestane da sluša bilo šta ili se prekvalifikuje na narodnjake i ostali ki?, i onda iz te žalosne pozicije tobože otpisuje nešto kao “klina?ko”, pa ode da se kao zreo ?ovek “veseli” uz izotope Željka Mitrovi?a.

Napet šou je, napisali ste u uvodu, rijaliti kome za razliku od postoje?ih nije cilj odvla?enje pažnje od stvarnosti, nego sama stvarnost.

Istina, širom globusa tako?e prave rijalitije i priglupe bajkovite serije za zamagljivanje stvarnosti, ali sti?em utisak da samo kod nas to ima tako direktan, efektan i opasan uticaj na javno mnjenje. Ako je to benigna zabava nekom Švajcarcu, što da ne: glupo, ali bezopasno. Kod nas, avaj, te stvari su uticajna socijalna ?injenica ili ?ak politi?ki instrument – jer, sve što održava masu u stanju uma pogodnom za manipulisanje jeste politi?ki instrument. Gle ?uda, premijer odjednom više ne citira ?in?i?a i Vebera, nego pravi dramske pauze i pateti?ari – zašto? Zato što je upravo to režija tih serija, dakle frekvencija za obra?anje ve?inskom, funkcionalno nepismenom ?oveku. Ne mislim da ?e intelektualizacija rešiti sve probleme sveta, ali kompletno medijsko nebo i obra?anje ljudima bili bi druga?iji da narod nije sistematski održavan u stanju funkcionalne nepismenosti. To treba menjati.

Kako? Ovakvim knjigama kao što je Napet šou?

O, ne bih sebi pripisivao mesijanske namere, etar je ovih dana pun labilnih li?nosti koje umišljaju takve stvari. Važno mi je da ne sau?estvujem u javašluku i spomenutom zatupljivanju i da ono što radim, ako i promaši visoke stvarala?ke domete, makar bude pismeno. Jer, pošteniji su mali koraci koji sadrže bar zrno prosvetiteljstva nego velika usta – pardon, puna usta velikih re?i iza kojih ne stoji uglavnom ništa. Što re?e moj drug Zoran iz benda Iskaz, nije nam namera da ljude gušimo stvarima koje ve? znaju, nego stvarima koje imaju tendencije da zaborave. Kada dobar deo onoga što pišete spada u takozvano angažovano stvaralaštvo, pretpostavlja se da pokušavate da, šta ja znam, iz korena promenite društvo ili ?ak spasete svet – ali to je uvek tek periferni, posve idealisti?ki cilj vašeg rada. U svojoj srži, angažovano stvaralaštvo je nešto drugo: duboko li?na reakcija na uo?enu nepravdu. Te stvari gotovo nikad ne naprave tektonski pokret u društvu, ali nipošto nisu ni puko uzaludovanje. Pesma Pegla je izazvala lepu javnu polemiku, a možda se i pokoji klinac baš zbog nje zamislio nad važnom društvenom temom…

… o ?emu može da se pro?ita u vašem knjigo-albumu. Me?utim, osim tema poput one u pesmi “Pegla” o sedamnaestogodišnjem Darku koji je ubio mladi?a koji je jednom davno jedini bio na njegovoj strani, u “Napetom šou” su i teme iz li?nog života, na primer o stvarala?koj inspiraciji ili iritantnoj babi iz zgrade.

Naravno. Ako vi kao ?italac ili slušalac ne ose?ate da iza teksta stoji ljudsko bi?e, ve? robot programiran za ledenu analizu koji sa nekakvog ?ardaka ni na nebu ni na zemlji govori šta valja a šta ne, onda to ništa ne vredi. U popularnoj nekulturi ta se toplina lažira i njome se trguje, to se može u svetu lake zabave, ali u svemu što sadrži bar tra?ak stvarnog stvaralaštva laganje publike je prakti?no nemogu?e, vonj glumatanja preplavi celo delo. Svestan sam da ?e Pegla ili Laž ili 20.000 biti javnosti daleko zanimljivije za komentarisanje, ali da nema onih drugih pesama, pri?a ne bi bila kompletna.

Na jednom mestu ste napisali da ste pre 15 godina verovali da ?e devedesete jednom biti u muzeju dizela-štva, ali se ispostavilo da…

… da smo muzej danas mi, i to prili?no nepose?en. Nama o?igledno nije jasno da je Promena sa velikim P unutrašnji proces; za promenu koja je samo spoljašnja ima drugih re?i: maska, kozmetika, obmana. Uveren sam da nacionalni plan za ulazak u Evropu, plan i ove i prethodne vlasti, nije u tome da se bilo šta (i bilo ko) stvarno promeni, nego da sve te revizore preveslamo prividom, pa da ?im okrenu le?a brže-bolje i do mile volje nastavimo da se valjamo po blatu onoga što uopšte nije država, nego tek naseobina, koja stoga li?i na praseobinu. I to je strašno. Biti gra?anin sveta ne zna?i samo biti gra?anin prostora, nego biti i gra?anin vremena – civilizacija je pojam sa ?etiri dimenzije. A vo?e ?ine jalovu uslugu narodu vode?i ga ka svetu kao prostoru dok ga usput mentalno vra?aju u kulturološki model devedesetih i duhovno ubijaju ki?erajem. Ako tako ostane, na prag EU sti?i ?emo kao gologuzo pleme bez ijedne duhovne potrebe, sa samo jednom ambicijom: redovnom platicom, što ?e stranim i doma?im kapitalistima odli?no sesti. A pošto pleme slepo obožava poglavicu, sagradi?e mu totem sa verno izvajanom zadnjicom koja može da primi bezbroj celivanja odjedared, i to ?e biti najvažniji kulturni spomenik. Spomenik na našem grobu.

Ko je trebalo da misli o tome a nije? Prethodna vlast? Sadašnja? Jalovo gra?anstvo koje je dozvolilo da nas, u nedostatku pastira, vode ovnovi predvodnici, kako piše u vašoj knjizi?

Sadašnjoj vlasti prethodna je alibi za sve što ne valja, i to je, naravno, na duže staze neodrživo, ali u svojoj suštini jeste sasvim, sasvim ta?no. Posle ?in?i?a, nikad nisam ?uo viziju. Njegovi navodni nastavlja?i izgrešili su skoro pa u svemu, da bi na kraju po?inili i kobnu grešku po sebe: potcenjivanje protivnika. Setimo se poslednjeg TV duela Tadi?–Nikoli?: s jedne strane je ?ovek besprekorno retori?an, prijatnog izgleda, sav tobože super, a na drugoj ?ovek koji izgleda izmu?eno, nije baš siguran u gramatiku, ro?eni gubitnik. I sad, da je do merila retorike, pobedio bi Tadi?, ali je zaboravio da je svojim politi?kim delanjem doveo do toga da se ve?ina prepozna u Tomi. Ljudi gledaju i kažu: ja nisam lep, nemam parfem, ne umem da govorim lepo, ja sam izmu?en kao ovaj – ovo je moj izaslanik! I glasaju za Nikoli?a.

Zvu?ite razo?arano, i to neprimereno mnogo razo?arano za jednog tridesetogodišnjaka. Potvr?ujete stihove iz pesme Šankeru?

Baš neprimereno, ve?ina mojih vršnjaka bi ovih dana baš pucala od sre?e – sebi u glavu, na primer. Potvr?ujem stihove, a evo o ?emu su: kad imate 20, od horizonta o?ekivanja deli vas veliki brisani prostor, po njemu se baškari nada; ali sa 30, budu?nost je tu, to je ovo, a poražavaju?e je da ovo bude to što se ?ekalo. Pošto se neke stvari nisu desile, duboko u sebi ose?ate da se ne?e ni desiti. Da?u vam primer: stanje pop-kulture u Srbiji. Nekultura se trajno instalirala. Naše poimanje humora se pretvorilo u Kursadžije, strip se ne doživljava kao umetnost, zanimanje za književnost i pozorište smatra se oblikom zalu?eništva, katastrofalno mnogo klinaca identifikuje se sa nekom pesmom Sinana Saki?a, iako na dva klika imaju celu istoriju muzike, kinematografije, svega! Internet je tu, ali služi samo za fejsbu?enje. I tu se treba zapitati: zbog koga se i kako ta?no desio famozni Peti oktobar…

Koliko ste vi imali godina Petog oktobra?

Bio sam srednjoškolac u Para?inu, i ako ne ra?unamo blokade auto-puta, moje iskustvo o Petom oktobru je indirektno, od porodice. Me?utim, u 20. veku proveo sam 17 godina, to je više no u ovom, i vrlo dobro pamtim devedesete, o?eve torbe koje vu?e do Bugarske i nazad, sušeno povr?e od kojeg se pravi fuš verzija vegete, bljutavi sok iz kesice, restrikcije struje, bombardovanje.

Prekinula sam vas, pri?ali ste o krivici.

Nisam, pri?ao sam da treba shvatiti ko je zapravo doveo do Petog oktobra. Po mom mišljenju, Velja Ili?. Ne on kao on, nego kao prototip. Kad Veljama postane jasno u kom smo problemu, kad njima dogori, onda dobijete Peti oktobar. Zašto? Zato što je ostalima to jasno bar deset godina ranije, ali ti ostali ?ine svega 20 posto. Ho?u da kažem ovo: kod nas do velikih promena ne dolazi tako što misle?i ubede one druge u istinu, nego tako što ti drugi do istine do?u potpuno drugim putem – kr?anje creva napokon postane glasnije od demagogije koja tru?a sa svih medija. Isto je i sad: vode?a grana naše ekonomije je trgovina nadom. Nada je savršen proizvod, možete da je prodate i pukom siromahu, i to najpre baš njemu. Evo još jednog dokaza: spomenuo sam citiranje ?in?i?a i Vebera; kad to radite, kome se politi?ki udvarate? Intelektualcima. Kad to nije uspelo, došlo se na zaklju?ak: “A što se udvaramo njima kad ih je 20 posto? Koga se ti?e šta oni misle? Bolje lepo da u?inimo da se Velje zaljube u nas, a ovi nek se zatvore u svoje kružoke i nek misle šta ho?e, šta se to nas ti?e kad imamo svojih 80 odsto.” Ali onda se preigralo: “Evo još bolje ideje: ajde da im ne damo da uopšte pri?aju!” Ovo sa Utiskom nedelje podsetilo me na kultni Dosije X: kada su Puša?a upitali zašto ne ukloni Moldera, mudro je odgovorio da bi se time opsesija jednog ?oveka pretvorila u krstaški pohod mnogih. Kod nas takve politi?ke mudrosti trenutno nema. To što se Olji desilo, društvo ne?e zaboraviti, ?ak ni društvo kao naše.

Stvarno tako mislite? Na osnovu ?ega?

Ne znam, možda na osnovu toga što cela istorija svedo?i da represija dovodi do otpora, takvog da na samom kraju ?ak i beski?menima izraste ki?ma. Najbolji ishod bilo bi ra?anje neke sasvim nove opozicione struje koja ne?e imati veze ni sa jednom od protra?enih stranaka. Jedna?inu sam ve? spomenuo: prvo protiv sebe okreneš misle?e, a onda oma?ijane razma?ija glad. Treba zapamtiti, na kraju je i baba koja je ustajala u sedam ujutro da glasa za Slobu po?ela da lupa u šerpe.

Vi ste rado vi?en gost raznih tribina i javnih doga?anja sa kojih je potrebno uputiti glas misle?eg mladog ?oveka, od vas se o?ekuje da budete svesni loših stvari i da o njima govorite s uverenjem da se mogu popraviti kako biste u tom pravcu delovali na javnost. Da li se zbog toga ose?ate zloupotrebljeno?

Tako bude, da, sve ovo što vi i ja sada pri?amo jednoga dana može da se ?ita kao borba za tu drugu opciju. Ali to ne menja istinu da nje u trenu kada pri?amo nema i da ovde zapravo razgovaramo o osnovnim ljudskim pravima, kao što je pravo na slobodu govora. Svaka angažovana umetnost rizikuje da na kraju završi u nekakvoj politi?koj korpi, naro?ito na crno-belom terenu kao što je naš. Nebrojeno puta ispao sam “demokrata” samo zato što sam bio protiv radikalne struje, iako je, kao što rekoh, moja vera u ovu drugu struju nestala zajedno sa Zoranom ?in?i?em. A evo vam primera konkretne zloupotrebe. U trenutku kad su naprednjaci opozicija, oni na svom mitingu puste moju pesmu Ku?a na promaji i Bu?av lebac od Sarsa. Mi kažemo – sad ?emo vas tužiti. Oni kažu – pa valjda vam je ?ast da vas ?uje ovoliko ljudi. Ne interesuje me da me na takav na?in ?uju, kažem, a drugo, nemojte se praviti mutavi: kad pustite pesmu na svom mitingu, nedvosmisleno me stavljate pod svoj ideološki kišobran. Na kraju to ne završi na sudu, zato što je trebalo da dam mese?nu platu za tužbu, a i ko bi dobio politikante na sudu u Srbiji? Zatim, pred poslednje izbore, ?uo sam da je na mitingu Demokratske stranke puštena Pegla. I onda shvatiš: autori su za sve njih obi?an instrument i stoka. S jedne strane imate ekipu koja pušta Ku?u na promaji, iako je devedesetih aktivno u?estvovala u arhitektonskom rešenju te Ku?e, a s druge strane imate ljude koji misle da je u redu eksploatisati Peglu, iako se u pesmi kaže da Darko ima 17 godina. On je, dakle, dete odraslo u demokratiji. Kako je onda postao takav, ?ija je to odgovornost? Ali to je takav svet, pogledajte šta rade Studiju B. Njima uopšte ne pada na pamet da normalan gra?anin ne želi ni Studio ?, ni Studio V. A. i jedni i drugi ho?e da su Evropljani. Ma sve ste me ubedili, bravo.

Kad ?ete po?eti da pišete o lepim stvarima, sigurno da ih ima?

O, ma kako da ne, i svakako ho?u, ali stvar je tu u ne?emu drugom. Naime, sre?a je dovršena, cela, nema joj se šta dodati, i otuda nije naro?ito privla?na kao tema. Sre?a se naprosto – živi. Ali ono što je teško, mu?no, ono što je lom u ?oveku – to je oduvek bio bolji teren za umetnost. I to je paradoks stvaralaštva: ono stremi ka visini, ali se po njega uvek ide dole, po njega se silazi u ?oveka. Tamo dole ume da ne bude lepo, ali to nije problem umetnosti, nego ljudske prirode. Spomenuti lom u ?oveku oduvek je moja centralna tema. Posle Napetog šoua, moj drugar Rastko rekao mi je da kao slede?i korak o?ekuje pri?u o ?oveku koji je uspeo da uradi nešto sasvim obi?no a dobro. ?ovek i šansa da se uradi nešto dobro – veoma sam za to. Me?utim, napisati to u ovom trenutku zvu?alo bi kao odvratno priklju?ivanje aktuelnoj demagogiji i sau?estvovanje u njoj. Znate li vi koliko se mladi ljudi uvrede kad neko stane da im pri?a budalaštine za koje oni znaju da nisu istinite? Pesma Laž je o tome. Na jednoj tribini ?iji sam u?esnik bio neko se našao da lepršavo upita studente medicine zašto ne prijave korupciju. “A vi stvarno mislite da se to dešava tajno?”, pitali su. Istina, moja muzika nije baš za žurku, moji romani nisu za plažu i veselu dokolicu, ali ako pri?amo o bilo kakvoj odgovornosti, mislim da bi bilo uvredljivo pri?ati tim mladim ljudima kako ?e sve biti u redu ako samo budu verovali u sebe. Poverenje se dugo sti?e i teško zaslužuje, i ne bih da vre?am nekoga ko mi veruje.

(Sonja ?iri?, Vreme)

Podelite ovu stranicu!