MARKO ŠELIĆ MARČELO: Ljudi su u strahu čim zucnu

09 Nov 2014

"Ne sećam se da je bilo koji novinar razmišljao dvaput da li da me negde pozove ili ne, dok danas možeš biti na crnoj listi ako nisi politički podoban"

Bilo šta da radi svodi se na riječi i pisanje. A sa njima je vrlo precizan – direktan bez namjere da se bilo kome dodvori. Zanimljivo je da i oni koji ne slušaju hip-hop muziku znaju ko je Marko Šelić Marčelo (Paraćin,1983.). Ima običaj da ispravi novinare kada ga pred intervju najave kao „svestranog momka“:

„Taj kompliment pripada nekome ko je istovremeno i astrofizičar i stolar i ginekolog. Sve moje aktivnosti tiču se jednog istog: bavljenja pisanjem. A sve što pišem je o ljudima, psima i mišima.“

To čini kroz prozu, novinske kolumne i muziku. Od debitantskog rap albuma ”De Facto” (2003.), preko novinarskog aktivizma i prvog romana “Zajedno sami” (koji je od 2008. imao više reizdanja), pa do današnjih dana, kada mu izlazi novi album ”Napet šou”, dobio je mnoge nagrade. A prošle godine na Beogradskom sajmu knjige, nakon incidenta koji je izbio između alternativaca i šovinista, oglasio se putem svog bloga i skrenuo pažnju na tu situaciju.

Prošlogodišnji i ovogodišnji Sajam knjige u Beogradu – možete li napraviti poređenje? Ko je to izlagao i izlaže knjige? Da li se nešto promijenilo? Da li je bilo incidenata sličnih prošlogodišnjem?

Marčelo: Krenuću od poslednjeg pitanja- nije, bar ne u mom okruženju. Ako ćemo tako, ove mi je godine zasigurno bilo osetno prijatnije. No, to ne može biti nikakva generalna ocena – kao što ni snimak sa prošlog Sajma to nije bio. Nije to bilo jedino lice Sajma – već jedno od lica, ono ružno, jednako stvarno kao i ona lepa.

Izdavaštvo nije isto što i umetnost, čak ni kada je reč o objavljivanju umetničkih dela – to je posao, a svaki posao okuplja šaren svet, pa i onaj najgori. Ne treba se preterano zaluđivati idejom da je oko književnosti okupljen samo pristojan svet – ali je normalno i potrebno očekivati da će i polusvet usvojiti, ili makar oponašati pristojnost kad se nađe u gravitaciji nečega što jeste i mora biti pristojno. To je nužni minimum.

Svako očekivanje iznad tog neretko se graniči sa romantičnim sanjarenjem, i ne samo kod nas: bogati materijalista kupiće vredno umetničko delo samo zarad društvenog prestiža, a da mu pritom umetnost neće ni očešati dušu. Možda će mu ga prodati neko ko takođe u tome samo vidi posao.

Oko toga možemo povesti filozofsku raspravu, ali ih ne možemo sprečiti, niti imamo prava na to. Pristojnost, međutim, nije teren utopije – ona je nasušno potrebna i svako ko to ne razume ne treba da bude na ovakvim mestima.

Novi album i nova knjiga – dali ste mogućnost fanovima da se odluče hoće li čitati knjigu ili će slušati muziku. Otkuda ideja da se napravi „Napet šou“?

– To davanje mogućnosti zapravo je samo lepa izdavačeva formulacija za korice – naravno, naša je logična nada da nijedan vlasnik primerka ovog knjigoalbuma nije zaista pred izborom hoće li biti čitalac ili slušalac, kao da jedno isključuje drugo. Reč je o integralnom delu koje kroz mini eseje prati i proširuje teme novih pesama, čiji su tekstovi takođe sastavni deo dela, dok je na kraju knjige i disk sa albumom.

Pored mene, na esejističkom delu knjige radili su i moji dragi prijatelji: reditelj Kokan Mladenović, pisci David Albahari, Mihajlo Pantić, i Pavle Zelić, aforističar Dalibor Đorđević, rok kritičar Petar Janjatović, kolumnista Draža Petrović, dugogodišnji aktivista u programima izgradnje mira u regionu bivše SFRJ Milan Colić, psiholog i psihoterapeut Vladan Beara i koordinatorka organizacije ASTRA Elena Krsmanović.

Za to vreme, album je ugostio preko trideset vrsnih muzičara, žanrovski je slobodan i koketira sa svim pravcima koji su nam bliski, te će se slušalac fino prošetati od džeza i svinga do roka i hip-hopa.

Okupio sam ove sjajne ljude ne bismo li zajedno pronikli u domaće ovde i sad, na način upravo suprotan onom koji danas u medijima vlada: nismo tu da šminkamo, već da rašminkavamo, ali nismo tu ni da kukamo, već da promišljamo, ne da robotski hladno ispaljujemo osude i gotove zaključke, već da svemu tome damo ljudsko obličje i sopstvena lica.

„Napet šou“ је zato u izvesnom smislu rijaliti emisija – ali za razliku od uobičajenog programa tog tipa, ne služi za odvlačenje pažnje od stvarnosti, već da je prikaže kakva jeste.

Izjavili ste da treba vremena da javnost uoči da „nisi u književnosti“ tek tako. Koliko marketing zapravo o(ne)mogućava da se dođe do „dobre knjige“?

– Ako vas javnost najpre upozna kroz nešto drugo, onda je teško; ako vas uopšte ne poznaje, takođe je teško. Ovo nije era utisaka, ovo je era frenetične potrebe za iskazivanjem suda – što dovodi od toga da komentar često ne služi da izrazi ikakav stvaran sud, nego je samom sebi svrha.

Tragična većina ljudi danas ne polemiše o delu, već o najprizemnijoj preliminarnoj simpatiji, ili pak antipatiji prema autoru, prečesto baziranoj na sasvim usputnom pogledu. Najbolji marketing je i danas onaj koji je oduvek bio: preporuka osobe u čiji sud veruješ, a ne mediji. Medijski marketing doživljavam samo kao servis, kao obaveštenje da se neka knjiga pojavila. Za ostalo će se pobrinuti njen sadržaj, ako vredi.

Živimo u vrijeme monopolizma. Ko danas ima monopol nad mišljenjem u zemljama u kojima živimo?

– E, ako pak o javnom mnenju govorimo, tu mediji igraju potpuno presudnu ulogu – najmoćniji mediji i oni koji stoje iza njih. U nekim zemljama ne ni izvesni oni, nego izvesni on. To što su kablovska televizija i internet dospeli u većinu domova ništa ne pomaže – naši ljudi su decenijski programirani da aktivno prate maksimalno dva medija i da im veruju religiozno, dogmatski, aksiomski. Tu ni dostupnost informacija ni sopstvena glad ne pomažu: oni neće da čuju.

Na jednom mestu u „Zločinu i kazni“ Dostojevski kaže: „…do poslednjeg trenutka ukrašavaju čoveka paunovim perjem, do poslednjeg trenutka nadaju se dobru, a ne zlu; i mada predosećaju naličje medalje, ni za šta na svetu neće sebi reći pravu reč: muči ih već i sama pomisao; i rukama i nogama brane se od istine, sve do trenutka kad im taj čovek, koga su sami nakitili, svojeručno ne rascopa nos.“ I tu, izgleda, nema pomoći.

Da li se nešto promijenilo u posljednjih dvadeset godina u zemljama Balkana kod samih kreatora javnog mnijenja?

– Samo kozmetički. Ovu vlast, isto kao i onu prethodnu, sve njih samo prividno zanima bilo kakva budućnost, ali suštinski, oni parazitiraju samo i isključivo na činjenici da jašu funkcionalno nepismenog Građanina Prosečnog u sadašnjosti koja traje zauvek. Ma šta rekli, njima ne odgovara nikakav drugačiji poredak do tog, nikakav nacionalni uvid u stvarnu civilizovanost; zato su i čitave nacije upravo nalik svojim vođama: okrenute ka svetu, ali leđima.

Kako smo došli u poziciju da svi koji kritikuju pojavnosti u vlasti se tretiraju kao državni neprijatelji?

– Zato što smo u svojoj srži bili i ostali jednopartijski mentalitet. I onda sve zavisi jedino od toga kakav je sam vođa. Ako se on oseća kao rođeni pobednik, kao što se Milošević osećao, kritičke reči će biti, jer je uveren da mu kritička reč ne može ništa čak i kad mu, na kraju, zaista može; ako je pak rođeni gubitnik, potpuno nesposoban da iz te kože iskoči čak i kad pobedi, onda kritičke reči neće biti čak ni kad mu ne može ništa.

Ima li prostora za zdravu kritiku? Kakve su (bile) reakcije na vašu pjesmu „Kuća na promaji“, gdje ste kritični prema domovini i policiji?

– Ne sećam se da je bilo koji novinar razmišljao dvaput da li da me negde pozove ili ne, dok danas možeš biti na crnoj listi ako nisi politički podoban. Ljudi su u strahu čim bilo šta zucnu. Oni koji su dovoljno „ludi“ da se ne boje za sopstveni posao i opstanak – boje se za nekog bližnjeg, a po tom principu stvarno na kraju možeš celu naciju da držiš ucenjenu.

Naravno, sve to ide uz retoriku koja se i ranije mogla čuti: svi koji se ne slažu su čisto zlo iz pakla, te strani plaćenici, te rade za opoziciju, te svi živi rade za Miškovića. Evo ovih dana ispade da svi oni silni advokati u štrajku zapravo rade za Miškovića, osim onog jednog što ne želi da štrajkuje i koji je, ma vidi čuda, član vladajuće stranke (što se čulo samo na N1 – gle još jednog čuda).

Sad najavljuju štrajk i Miškovićevi prosvetari i lekari, a pre toga se bunila Miškovićeva policija, među kojima se posebnom drskošću istakla Miškovićeva žandarmerija, a tu su i Miškovićevi džeparoši koji kradu poštenom svetu lične karte i onda otvaraju firme. Lepo, pa ko je onda kriv što taj zloduh i sveopšti mastermajnd nije u zatvoru? Ko je to tako uporno nesposoban, čija je to odgovornost?

(Saida Mustajbegović, Al Jazeera / Foto: Miljana Vuković)

Podelite ovu stranicu!