MARKO CVEJIĆ: Nemoguće je proglasiti čitav jedan narod krivim

14 Apr 2012

Film "Podunavske Švabe" premijerno je ove nedelje prikazan u Kikindi, a tokom turneje, koja traje do juna, biće prikazan u petnaest vojvođanskih gradova

Film “Podunavske Švabe”, reditelja Marka Cvejića, premijerno je ove nedelje prikazan u Kikindi, u Koncertnoj sali Narodnog muzeja, a tokom turneje, koja traje do juna, biće prikazan u petnaest vojvođanskih gradova.

Tema stradanja vojvođanskih Nemaca, neposredno posle oslobodjenja ovih krajeva od strane partizana i Crvene armije, obrađena je u dokumentarno-igranom maniru. Izjave preživelih Nemaca i njihovih potomaka montirane su kroz igranu priču u kojoj mlada Nemica Marija dolazi u jedno vojvođansko selo da obiđe kuću svoga dede koji je iz nje proteran. Uz put upoznaje Mišu i sa njim razvija intimnu vezu. Dedinu kuću pronalaze potpuno napuštenu i ruiniranu, a uz put doživljavaju užasno maltretiranje od strane nekoliko lokalnih mladića, koji otvoreno mrze Nemce.

Projekcija filma je napunila salu, a potom se razvila vrlo živa diskusija između publike, reditelja Cvejića, istoričarke Marijane Tome i pisca Srđana Tešina. Moderator razgovora bila je politikolog Jelena Krstić.

Reditelj Cvejić u razgovoru za naše novine objašnjava da je film deo jednog šireg projekta koji je započet 2005. godine u produkcijskoj kući “Mandragora film”, a to je istraživanja etničkih grupa koje žive u Vojvodini – Slovaka, Rumuna, Mađara, Bunjevaca…

– Kad smo došli do Nemaca našli smo se u neobranom grožđu. Bila je jedna velika magla oko nas, odnosno, nije bilo mnogo materijala. Bio je to veliki izazov, a jedan trag, to jest sagovornik vodio je do drugog i tako je krenulo. Malo je knjiga napisano na tu temu, tako da smo morali da radimo sa ljudima tj. živim svedocima.

Nemci su posle Drugog svetskog rata bili proglašeni kolektivno krivi i kao takvi ubijani i proterivani, uz jako malo izuzetaka. Posle ratova na Balkanu krajem devedesetih često se polemisalo o pojmu kolektivne krivice. Veruješ li ti lično da tako nešto postoji?

– Ne verujem u pojam kolektivne krivice, ali mi je kao pripadniku većinskog naroda koji živi u ovoj zemlji blizak. Ono što verujem je da postoji kolektivna odgovornost. Da li se jedan zločin koji se desio i zna se ko ga je uradio, da li se on mogao sprečiti? Ja duboko verujem da je krivica individualna, ali takođe verujem da postoji nešto što je kolektivna odgovornost. I večeras u diskusiji posle filma se postavilo pitanje kako je moguće da čitav jedan narod bude proglašen krivim i prosto izbrisan sa ovih prostora. Nemoguće je proglasiti čitav jedan narod odgovornim za zločin koji je počinio samo jedan deo tog naroda.

Osim Austrije i Nemačke, turneju sa projekcijom filma i panel diskusijom pravite po petnaestak mesta u Vojvodini. Pretpostavljam da su to uglavnom mesta koja su bila naseljena Nemcima. Kikinda sa okolnim selima je jedno od tih mesta. Kakav je tvoj utisak o večerašnjoj projekciji, da li je ostvarila svoj cilj?

– Vrlo sam zadovoljan i nismo očekivali da će biti toliko posetilaca. Svaka publika različito reaguje. Naprimer, u Knićaninu, gde je bio veliki logor za lokalne Nemce, bilo je vrlo burnih reakcija jer su se ljudi identifikovali direktno sa igranim scenama iz filma koje su tamo snimljene. Mada je taj narod koji živi tamo prilično miroljubiv i nema veze sa tim događajima direktno, oni su tu tek kasnije kolonizovani.

Planira se i štampanje publikacije, pošto na panel diskusijama učestvuje dosta uglednih gostiju, istoričara, sociologa, pisaca. Očekuješ li da tvoj film i propratne akcije oko njega stave na dnevni red državnih institucija neku vrstu obeštećenja Nemcima koji su nevini stradali u logorima, koji su proterani i uzeta im je imovina?

– Ne verujem da tako nešto može da se dogodi, niti mi je to bila namera kad je film u pitanju, ali moja dužnost kao umetnika je da o tome nešto kažem i doprinesem građenju kritičkog mišljenja u društvu. Ako film napravi mali pomak u toj široj društvenoj komunikaciji o razmatranju zločina koji su počinjeni onda ću to smatrati kao svoj uspeh.

Na kraju filma glavni junak i junakinja izgovaraju rečenicu “U Evropu”. Da li to znači da bežimo odavde u Evropu kao pojedinci ili da svi zajedno moramo kao nacija u Evropu?

– Glavna junakinja filma Marija se vraća tamo odakle je došla i vodi svog momka, a ja lično ne mislim da treba da se pobegne u Evropu, niti da je Evropa rešenje za probleme koje mi imamo, ali naše društvo mora da bude transformisano po civilizacijskom modelu koji je sličan evropskom.

Društvo u stanju poricanja

Film “Podunavske Švabe” bavi se temom koja je u našoj društvenoj javnosti postala veoma aktuelna posle ratova iz devedesetih između nekada bratskih republika SFRJ, i koja još uvek izaziva žučne polemike, a to je pojam kolektivne krivice. Istoričarka Marijana Toma je istakla koliko se ne samo u javnosti, već i u istorijskoj nauci malo zna o stradanju vojvođanskih Nemaca, te da je baš zbog toga Cvejićev film vrlo važan. Po njoj naše društvo već dugo živi u jednom stanju poricanja, odnosno nepamćenja tragedija koje su nam se do sada desile, a pogotovo ove najsvežije iz devedesetih godina. Pisac Srđan Tešin je naglasio da i u domaćoj literaturi postoji jako malo knjiga koje su napisane, a da se dotiču stradanja vojvođanskih Nemaca, kojom se npr. kroz jedan lik bavi njegova knjiga “Kuvarove kletve i druge gadosti”.

(Spasa Bošnjak, Kikindske)

Podelite ovu stranicu!