MARK LOŠONC: O prošlosti svih nas

23 Nov 2015

Osim masovnih grobnica, u prošlosti možemo pronaći i utehu

„…prošlost nam je glavna nada. Budu?i da je na paradoksalan na?in promenljivo samo ono što je nepromenljivo.“
Janoš Pilinski

„Gde su praški i gdanjski Nemci, Poljaci iz Vilniusa, Šve?ani iz Sankt Petersburga, Muslimani iz Delhija, Englezi iz Montreala, Grci iz Bukurešta, Sefardi iz Kazablanke, austrijski Jevreji iz ?ernovica, pekinški Mandžurijci, Kreoli iz Port o Prensa, Francuzi Hugenoti iz Berlina, trš?anski Slovenci? Ko je za njima pustio makar i jednu suzu?”
Gašpar Mikloš Tamaš

U mojoj porodi?noj tradiciji brojna su se?anja o onoj seriji doga?aja koja se u današnje vreme obi?no pominje kao pokolj u Južnim krajevima. Naro?ito su mi se urezala dva pripovedanja. Jedno se vezuje za najve?u, s jeseni 1944. iskopanu i zatrpanu masovnu grobnicu u Temerinu, koja se i danas može na?i kod ulaza u katoli?ko groblje. Prema pri?i moje bake, žrtve je bilo zabranjeno pominjati, ogroman je broj onih koji se ni u uskom porodi?nom krugu nisu usu?ivali da oživljuju zbivanja. Masovna grobnica nije smela da bude ozna?ena, i protokom godina je na njoj mogao da stoji svega jedan mali drveni krst, a o otvorenom izražavanju pijeteta nije moglo biti ni re?i. Ipak, na Dan mrtvih na grobnici se našlo cve?e, uprkos zabrani iz godine u godinu ono ju je potpuno prekrilo. Sa borbom Temerinaca za se?anje, komemoraciju, docnije sam se sreo u knjizi o temerinskoj raciji. Posle sam na to nabasao i kod Šandora Ileša:

„…nosim i posebno jedan cvet u ruci. Tako sam to uvek video kod meštana i zabra?enih seoskih žena koje su vukle vence na Dan mrtvih, sa izgovorom da skra?uju svoj put, uvek su pored neozna?ene masovne grobnice prolazile grupno. I kada su stigle pored grobnice, onda su kao ’slu?ajno’ na nju ispustile po jedan cvet. Tako se nosilo cve?e onima na ?ijoj grobnici nije mogla da se zapali ni sve?a, za koje nije smelo ni da se moli, ?ak ni da se zastane pored njihove grobnice. I ipak, gle, procvetala je grobnica, bila je uvek kao kakva krasna bašta s prole?a.”

***

Širom sveta osamdesete su bile godine otkrivanja genocida. Jedva da je bilo naroda koji nije osvežio se?anje na svoje ubijene pretke, mora krvi kolektivne prošlosti. I re? „holokaust“ je po?eo da se inflatira, po?elo se govoriti o Black Holocaustu, crvenom holokaustu… štaviše: o holokaustu protiv Palestinaca. Od dostojnog se?anja na žrtve ne jednom stvorena je obi?na industrija se?anja, a od uspomena jeftina masovna roba. Od strašne prošlosti mogao je da se stvori politi?ki kapital, a pokazala se korisnom i za gomilanje moralnih privilegija i kao sirovina kulturnih identiteta. Rat brojkama umrlih, metodi?no uzajamno licitiranje, „krvava algebra žrtava“ na kraju je vodila ka konkurentnom statusu žrtve (competitive victimhood).

„Meni su tri pretka ubijena kod Vundid Nia. A tebi?“

Simptomati?no je kako je Finkielkraut sve ovo kritikovao još po?etkom 80-tih godina: „Od kada znamo o holokaustu, ona etni?ka grupa koja nije bila žrtva masovnog istrebljenja ne zaslužuje pažnju ili saose?anje sveta, genocid je postao sredstvo kolektivne legitimacije i stvaranja identiteta“. Bodrijar je i od ovog bio cini?niji: „…svi smo kao i Jermeni, koji o?ajni?ki nastoje da dokažu da su ih 1917. poklali“.

Doista, šta vredi jedna zajednica koja još ima žive ?lanove??!

Kada je ’89/90-e, osnivanjem Demokratske zajednice vojvo?anskih Ma?ara zapo?elo politi?ko samoorganizovanje vojvo?anskih Ma?ara, oživljeno je i se?anje na Ma?are ubijene koncem Drugog svetskog rata i nakon njega kroz javno izražavanje pijeteta; zapo?injanje istraživanja i objavljivanje rezultata spadalo je me?u najvažnija stremljenja.

Ubijali su nas, dakle, mogli smo postati svesni sebe? Bez politike se?anja vojvo?anskih Ma?ara verovatno ne bi bilo mogu?e efikasno bu?enje kolektivne svesti.

U takvom je istorijskom trenutku došlo do njihove borbe za dostojnu komemoraciju kada se celina (post)jugoslovenskog podru?ja bavila ne?im sli?nim, i pored se?anja na žrtve iz prošlosti – uve?avala i broj žrtava sadašnjosti. Ali, da li je katarzi?no oživljavanje ?uruga, Žablja i Mošorina zna?ilo isto kao sve ?eš?e pominjanje Fo?e, Blajburga ili Jasenovca? Još uvek znamo isuviše malo o tom periodu vojvo?anskih Ma?ara da bismo mogli pravi?no da prosu?ujemo. Ipak, podse?aju?i se tadašnjih govora, imamo utisak da su se nastojanja vojvo?anskih Ma?ara razlikovala od logike mrtvih koja je funkcionisala u južnoslovenskim ratovima. Tako se, na primer, 1990. na temerinskoj komemoraciji DZVM-a ?ulo i to da „ni zimu 1942. ne možemo zaboraviti“ i da „budu?nost od nas ne želi ose?anje krivice, nego svest o odgovornosti“. Ako je i bilo onih koji su žrtve koristili za prikupljanje politi?kih poena, ?ini se da ih ?ak ni oni nisu smatrali sredstvom raspirivanja me?unacionalne mržnje. Ali, postavlja se pitanje da li možemo biti zadovoljni sa svim onim što se sa našim se?anjem dogodilo i doga?a?

Do danas jedno od najraširenijih gledišta, koje ponajviše iskrivljuje ono što se dogodilo, koristi suprotstavljanje zlih partizana versus nedužnih ma?arskih žrtava. Ovaj je pristup zaokružen u izjavi Ištvana Pastora, predsednika SVM, prema kojoj „ono što se u 1944. i 1945-toj dogodilo nisu po?inili Srbi, nego boljševi?ki partizani“.

Previše je ovo jednostavna strategija: po?inioce poistove?uje sa komunistima, kojih više nema ni u naznakama, tako da u krajnjoj liniji nema s kim i nema zašto da se razgovara o onome što se dogodilo. A knjige o pokoljima u Južnim krajevima možemo slobodno da stavimo na policu pored Viktora Serža, Solženjicina i Crne knjige komunizma? Ono što se zbilo može se istrgnuti iz istorije srpsko-ma?arskog suživota i tretirati kao pusti sporedni slu?aj totalitarnog boljševi?kog državnog aparata? U toj se viziji gube ne samo višedecenijske suprotnosti pre toga, nego i složenost tadašnje situacije. Iz ove pri?e izostaju vojvo?anski Srbi, koji su u?estvovali u pokoljima i kolonisti koji su se vratili (tako osvetnici iz šajkaškog podru?ja), ali i Crvena armija, koja je u brojnim slu?ajevima stala u odbranu Ma?ara, kao i spasilac Ma?ara koji je platio životom, agrarni socijalista Peter Nemet i mnogi drugi…

( I uopšte: budu?i da pokoljima evo ve? ?etvrt veka pristupamo u duhu rutinskog, nediferenciranog antikomunizma, ma?arski, jevrejski, nema?ki i drugi industrijski i agrarni proletarijat tog doba i njihovi pokreti su za nas nevidljivi.)

Tadašnja zbivanja ne mogu se razumeti bez poznavanja bede ?itavog naroda. Uvodnik Temerinskih novina od 18. juna 1942. dobro pokazuje tadašnje opšte raspoloženje: „sada, kada smo vra?eni hiljadugodišnjoj Majci, ne tražimo poklon, milostinju za ovdašnje Ma?are, nego zahtevamo da… kona?no do?u do onog na šta posle mnogovekovne žrtve u krvi i rada imaju pravo: do hleba, posla i zemlje“. I s pravom piše Bela ?orba u vezi sa od 1942. sve u?estalijim partizanskim akcijama paljenja žita, da je nepoverenje u režim i u krugu temerinskih Ma?ara sve više raslo: „Nerešavanje socijalnog pitanja, zabrana pove?anja nadnice težaka, uvo?enje obavezne predaje letine…, izostanak podele zemlje, sve je to bilo od uticaja u pravcu nepopularnosti režima“. Možda se i masovnom bedom može objasniti zbog ?ega se našao dobar broj takvih Ma?ara u Temerinu koji su se trudili da iskoriste uvek nove prilike za nezakonito sticanje imovine: pristupili su plja?kanju jevrejskih ku?a, išli u „plenidbu“ po napuštenu dobrovoljac-imovinu u Koloniju i Sirig, ?ak su u oktobru 1944. zapo?eli da kradu i nema?ku imovinu.

Studije o pokoljima su i danas pune površnih prekoncepcija, zbog toga je još uvek i u pogledu najelementarnijih pitanja teško jasno videti situaciju. Tako, na primer: ko je po?inio ubistva? ?itav niz studija govori o „Titovim partizanima“, „dželatima Titovog režima“, ili olakom jednostavnoš?u „Titovima“, i pored toga što je, koliko znam, veza izme?u partijskog rukovodstva i ubijanja nedužnih do danas nerazjašnjena.

A na to pitanje mogu da bace druga?ije svetlo recimo se?anja Ise Jovanovi?a. Jovanovi?, koji je, pored ostalog, bio predsednik Narodnooslobodila?kog fronta Vojvodine, u svojim memoarima piše ovo:

„A bilo je i nemilih pojava, bilo je ponegde i odmazde. Ogor?en zbog zverstava tokom okupacije, narod se u nekim svetio Ma?arima, u?estvovala je u tome i vojska. Me?utim u tome su stradali i mnogi nevini. Zapravo, zlo?inci koji su okrvavili ruke u Novom Sadu i selima Šajkaške mahom nisu ni do?ekali oslobo?enje, ve? su pobegli sa Nemcima i njilašima. Ve?ina onih koji su ostali nije se ose?ala krivom.

Zbog toga nas je, Žarka i mene, Tito jednom pozvao u Beograd, desetak dana nakon po?etka našeg rada u Novom Sadu. Pošli smo u njegovu rezidenciju u Uži?koj ulici, u koju se tek bio uselio. Naravno, prethodno smo se javili u Centralni komitet. Zapitali smo zašto nas Tito zove. Leka re?e samo da ?emo videti, ništa više. Bilo nam je jasno da je Tito nešto ljut na nas. U Uži?ku ulicu smo pošli sa Lekom, ?ilasom i Nikolom Petrovi?em.

 Tita zatekosmo kako šeta po sobi. Re?e nam da sednemo.

 – Pozvao sam vas da vam skrenem pažnju na nešto što se kod vas dešava – po?e Tito. – To je u suprotnosti sa marksizmom, sa politikom naše Partije. Kako ste mogli da dozvolite odmazdu nad Ma?arima, ni krivim ni dužnim ljudima, radnicima, koji nisu ni bežali od nas…?

– Izvini, druže Stari – rekoh ja prvi – ja sada prvi put ?ujem za to…

– Druže Tito, i ja prvi put ?ujem za tako nešto – pridruži mi se i Žarko.

– Pa tim gore – prese?e nas Tito – sekretari Pe-Ka pa ne znaju…! Pa to može da sazna me?unarodna javnost, da se po?ne govoriti kako smo mi za odmazdu. A mi, komunisti, nismo za odmazdu… Ta?no je da su oni ubijali Srbe u Novom Sadu, Žablju i drugde, ali ovo nije na?in da im se revanširamo, mi moramo biti internacionalisti…

Bio je jako ljut na nas. Tu su bili i ?ilas i Rankovi?, možda i Hebrang, a mi kao na optuženi?koj klupi. Pokušavali smo da se branimo, ali Tito nije popuštao.“

Shodno nastavku prise?anja, Tito je naredio da se sekretari, odnosno Isa Jovanovi? i Jovan Veselinov Žarko sastanu sa vojnim komandirima i da im zabrane da ?ine bilo šta osim osloba?anja novih teritorija. (Pogledaj: Isa Jovanovi?: U službi revolucije. Institut za istoriju, Novi Sad, 1987. 198-199. str.)

Imamo li razloga da sumnjamo u verodostojnost ovog izvora? Bilo kako bilo, stvaranje socijalisti?kom nazivane Jugoslavije natopljeno je i krvlju nevinih Ma?ara, u Ba?koj, Banatu, u Podravini i Pomurju.

***

U mojoj je porodici bilo još jedno pripovedanje, pored onog o procvetaloj grobnici za Dan mrtvih, koje je mnogo puta iskrsavalo. Govorilo je o onim precima koji su se pod starost odselili u ?urug, da bi tamo u miru mogli da provedu vreme koje im je preostalo. Upozoravali su ih da ?e, ukoliko do?e do obrta, mladi pobe?i i da ?e oni biti žrtve osvete – sve uzalud. Nisu do?ekali ni to da ih oteraju u logor smrti u Ba?kom Jarku. Njihova su imena tamo na spomen-plo?i temerinskog groblja, a se?anje na njih ?uva i knjiga Temerinska racija, ako i ne poimeni?no. Tamo su me?u pogubljenima bez sudske odluke, kod Janoša Ivani?a: „oca i majku su mu umlatili u ?urugu.“

Toliko je meni ostalo od mog ?ukundede i ?ukunbake.

Istovremeno, moja baka ni najmanje nije bila pristalica ku?enja Srba ili partizana. Se?ala se onih koji su se prilikom ulaska honveda drali: „Hitler, Horthy, a rácot hordd ki!” [„Hitler, Horti, iznesi Raca!“], a i onih koji su odlazili u susedna naselja da napastvuju Srbe i plja?kaju. Da li je bila u pravu, kada je tako razmišljala? U kojoj meri?

Sve više verujem da je, nakon što smo stigli do kraja popisivanja grehova, na obe strane, vredno setiti se onih koji se usred užasa nisu ponašali onako kako su mo?nici od njih o?ekivali, naših skromnih vojvo?anskih Šalkahazi Šara (Šara Šalkahazi je bila sestra u rimokati?kom crkvenom redu Društvo socijalne službe i tokom II svetskog rata bitno je doprinela spasavanju Jevreja u Ma?arskoj), Mihalja Horvata i Andora Molnara, koviljskih sudija i Lajoša Dunafalvija, koviljskog žandarmerijskog komandira, koji su istupili u odbranu Srba vi?enih za pogubljenje, ili, zaštitnika siriških Srba Mihalja Fehera, Antala Berki Ivani?a, Pala Kalmara, Janoša Kase, Antala Fraja, ?er?a Tota i Ileša Varge. Ili spasiteljki Jevreja, Rozalije Zavarko Loc i Franciške Mesaroš iz Temerina. Jednom, kada ?ak i kamenje postane sveto, bi?e knjiga u kojima ?e biti imena samo njima sli?nih. Prošlost je to svih nas. I koliko god da je neverovatno, možemo u njoj prona?i i utehu.

(Tekst je objavljen na hu.autonomija.info)

Podelite ovu stranicu!