MARIO RELJANOVIĆ: Sve neistine o izmenama i dopunama Zakona o radu

28 Jul 2014

Izmene i dopune Zakona o radu su loše, u nekim delovima diletantske, dok je u nekim delovima u pitanju čista demonstracija moći države da u potpunosti uništi socijalna prava zaposlenih

O „novom Zakonu o radu“ se mnogo piše u medijima. Mogli smo čuti razne stručnjake, uglavnom ekonomiste, kako hvale novousvojena rešenja kao važan iskorak ka suštinskim reformama u Srbiji, iako nas nisu udostojili objašnjenja kakve to pozitivne novine možemo očekivati. O političarima na vlasti ni ne vredi trošiti reči. Pojedini mediji su čak imali serije „uporednih studija“, kako bi nam pokazali da je u nekim državama položaj zaposlenih još i gori nego onaj koji je Vlada namenila nama (ta tendencija je brzo splasnula posle osvežavajuće inteligentnih i/ili očekivano ogorčenih komentara čitalaca na takve „vesti“).

Izmene i dopune Zakona o radu su loše, u nekim delovima diletantske (iz njih se jasno vidi da tvorci izmena nemaju adekvatno znanje o radnom pravu, pravnom sistemu uopšte, kao ni o dosadašnjoj praksi sprovođenja radnog zakonodavstva), dok je u nekim delovima u pitanju čista demonstracija moći države da u potpunosti uništi socijalna prava zaposlenih. Ova analiza se ne bavi time kako i zašto je došlo do toga, ali čitajući između redova koji slede, neminovno ćete doći do nekih zaključaka. Potrebno je dakle razbiti i demistifikovati neke od teza koje su sveprisutne posle usvajanja ovog sramotnog teksta. Krenimo redom.
1. Izmene i dopune su donete uz konsultaciju svih socijalnih partnera.

To jednostavno nije tačno. Najpre, gotovo nijedan zakonski tekst posle 2001. godine nije donet s više tajnosti i kršenja procedure. Potom, članovi famozne komisije za pisanje izmena i dopuna bili su predstavnici reprezentativnih sindikata i udruženja poslodavaca – a za većinu njih se tvrdi da im je reprezentativnost, u najmanju ruku, sporna. Reprezentativnim ih održava samo činjenica da na osnovu „genijalnog“ zakonskog rešenja (koje ni ovom prilikom nije izmenjeno) jedino sami sebi mogu da ukinu privilegiju reprezentativnosti. Nijedan drugi sindikat nije učestvovao u stvaranju ovog zakona. O stručnoj i naučnoj javnosti da ni ne govorimo. Nepostojanje javne rasprave zaokružuje sliku o tome da je ovaj zakonski tekst bukvalno oktroisan – na sramotu donosilaca, ali i u drastičnoj suprotnosti sa dobrom praksom uobičajenom u znatnoj većini evropskih država. U vezi sa time, mora se napomenuti da je nespretan pokušaj da se donošenje izuzetno štetnih izmena „opravda“ plasiranjem teza da su stručna i naučna javnost, kao i poslodavci i sindikati, u potpunosti podržali tekst zakona. Gotovo je tužno zazvučala vest da je sindikat „Kolubare“ podržao donošenje izmena i dopuna ZoR. Pitam se kako će sindikalne vođe, još koliko ovih dana, objasniti radnicima „Kolubare“ da su na taj način, na primer, podržali ukidanje uvećane zarade za smenski rad. U svakom slučaju, atmosfera koja je stvorena bila je gotovo identična onoj koju pamtimo iz nekih (pogrešili bismo ako kažemo) prošlih vremena: „Sa svih strana naše domovine stižu telegrami podrške drugu Titu.“ Sve je isto, samo Njega nema. Dalje, tu su i pokušaji diskreditacije sindikalnih lidera i plasiranje tvrdnje da se oni samo bore za očuvanje neopravdanih privilegija koje su posedovali – u svetlosti mlakih i neadekvatnih reakcija ovih sindikata, kao i odbijanja da iznesu detalje o učešću u radnoj grupi za donošenje zakona, ovo se može okarakterisati i kao planirano skretanje pažnje javnosti sa sramotnih usvojenih rešenja na senzacionalizam i afere o izuzetno lošem stanju u sindikatima u Srbiji i njihovom praktičnom nefunkcionisanju u važnim socijalnim situacijama. Ti navodi jesu uglavnom tačni – ali kako to opravdava donošenje nesrećnog teksta zakona?
2. Izmene i dopune će podstaći zapošljavanje.

Ovo je možda i najviše eksploatisana laž, omiljena resornom ministru. Najpre, Zakon o radu ne može da podstiče zapošljavanje. Bar ne direktno. Indirektno, možemo govoriti o tome da je ZoR „pojeftinio“ radnika iz ugla poslodavca. Niz odredbi ukazuje na to da će poslodavca zaposleni manje koštati, a posebno će ga manje koštati njegovo otpuštanje. Logika da će lakše otpuštanje dovesti do veće zaposlenosti nije uvek besmislena. Ali u ovom slučaju ipak jeste, jer se fleksibilnost tržišta rada ne iskazuje samo kroz lakšu fluktuaciju radne snage, već i u neprestanom stvaranju novih poslova (radnih mesta) na kojima će zaposleni „fluktuirati“. Da bi funkcionisalo takvo tržište rada a ZoR imao smisla, mora postojati daleko veća ponuda poslova i daleko niža stopa nezaposlenosti. Naravno, opisano tržište rada se moralo ustanoviti pre usvajanja ovih izmena – čak i ako se sada krene (u šta sumnjam) u agresivno stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta, lako će se desiti da do trenutka kada se to i ostvari fluktuirajući zaposleni koji nemaju gde da fluktuiraju padnu ispod svake granice siromaštva. Nerealno je, takođe, očekivati da će poslodavac rado zaposliti više lica, sada kada mu ona predstavljaju manji finansijski teret – da li je realno da poslodavac zaposli umesto jednog lica koje bi plaćao 40.000, dva lica koja će plaćati po 20.000 dinara? Naravno da nije, zaposliće samo jedno lice koje će obavljati iste poslove kao i do sada, i koje će biti plaćeno 20.000. Dok se ne poveća obim poslova, a ZoR na to ne može da utiče, poslodavac je jedino dobio poklon od države kojim će uvećati svoj profit. Naravno, Nacionalna služba za zapošljavanje je samo par dana posle usvajanja izmena ZoR objavila da je stopa nezaposlenosti u opadanju. To se međutim dešava svake godine, zbog obavljanja sezonskih poslova. Najesen ćemo ponovo (preciznije, i dalje) imati stabilnih zvaničnih 22 odsto nezaposlenosti (o tome kako se ova stopa izračunava i zašto je besmislena kada je izračunata prema važećim parametrima mogla bi se uputiti posebna kritika, ali to neće biti učinjeno na ovom mestu).
3. Izmenama ZoR uvećana su neka prava zaposlenih.

Ova tvrdnja je delimično tačna, iako zapravo nema uvođenja novih prava već bližeg definisanja nekih postojećih, i to u skladu sa dobrom sudskom praksom iz prethodne decenije primene ZoR. Možda i najveća novina jeste davanje snage izvršne isprave obračunu zarade, ili naknade zarade – potez koji se pokazao kao dobra inovacija u nekim komšijskim pravnim sistemima. Međutim, dve su stvari posebno poražavajuće, i čine irelevantnim pojedina rešenja kojima su formalno neka od prava uvećana (ili bar objašnjena). Najpre, odnos između „uvećanih“ prava i umanjenih prava zaposlenih je takav da bi bilo zaista licemerno govoriti o tome kako izmene i dopune ZoR idu u smeru poboljšanja položaja zaposlenih. Potom, ništa nije učinjeno na sistemskim promenama koje bi omogućile da se prava koja zaposleni poseduju mogu da ostvare i/ili efikasno zaštite – naprotiv, stvoreni su sistemski mehanizmi legalizacije obespravljivanja zaposlenih u nekoliko karakterističnih situacija.
4. Zakon o radu je sada usaglašen sa evropskim zakonodavstvom i međunarodnim instrumentima koje je Republika Srbija prihvatila.

Ova tvrdnja je delimično tačna, pojedine odredbe zaista jesu objašnjene i formulisane tako da se usklade sa direktivama EU ili konvencijama MOR. Na tom putu bilo je i grešaka, kao i propusta. Tu na primer spada pokušaj da se ZoR „uskladi“ sa Direktivom 2006/54 o jednakom tretmanu muškaraca i žena pri zapošljavanju i na radu, iako je ta Direktiva već našla svoje mesto u srpskom pravnom sistemu kroz Zakon o zabrani diskriminacije. Potom, postoji i potpuno ignorisanje obaveza koje je Srbija preuzela potpisivanjem Konvencije 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje – „lizing“ zaposlenih je i dalje ostao deregulisan, čime se nastavlja njihovo pravno ali i faktički neodrživo stanje. Plasira se, međutim, laž da su sve negativne odredbe, sva rešenja kojima se bezrazložno umanjuju prava zaposlenih, nametnuti u tom procesu usaglašavanja. To, jednostavno, nije tačno. EU se ne bavi previše pravima zaposlenih, osim u kontekstu zabrane diskriminacije (a tu je, kao što je već napisano, napravljena potpuna brljotina u pokušaju usaglašavanja nečeg što je već bilo usaglašeno), okvirnog definisanja minimuma prava koje je potrebno pružiti zaposlenima, kao i uređivanja prava zaposlenih u pojedinim specifičnim delatnostima (kao što je na primer saobraćaj). MOR se sa druge strane bavi pravima zaposlenih na detaljniji način, ali nijedno od usvojenih rešenja koje ide direktno na štetu zaposlenih nećete naći u bilo kojem dokumentu ove organizacije, stvorene da bi se promovisala i jačala prava radnika i podsticao socijalni dijalog.
5. Zakon o radu će sada stimulisati strane investicije.

Verovatno i najbanalnija neistina, koja je – krajnje apsurdno – istovremeno tačna samo na nivou o kojem se zvanično ne priča u javnosti. Zakon o radu ne može stimulisati investicije, kao ni otvaranje novih kompanija, kao ni zapošljavanje – sve je to već objašnjeno u tekstu. Međutim, između redova je poruka koja se „stranim investitorima“ šalje veoma jasna i primamljiva: raskrstili smo sa socijaldemokratijom, na delu je najbrutalniji vid liberalizacije tržišta rada, praćen neefikasnom zaštitom prava zaposlenih i najgorim pravosudnim sistemom u Evropi – izvolite dakle, poslužite se našom jeftinom i nezaštićenom radnom snagom. Teško da će to stimulisati ozbiljne investitore. Teško je, međutim, poverovati i da Vlada Srbije želi da privuče ozbiljne investitore, pa se tu krije i relativna istinitost ovakve tvrdnje.
6. Ko radi, ne mora da se plaši otkaza (ili: do sada je bilo nemoguće otpustiti zaposlenog).

Odredbe o otkaznim razlozima, disciplinskim sankcijama, otkaznom postupku i nezakonitom otkazu – naročito su problematične. Naravno da do sada nije bilo nemoguće otpustiti zaposlenog – izuzetno veliki broj radnih sporova zbog nezakonitih otkaza ugovora o radu, kao i visok procenat uspešnosti zaposlenih u njima, dovoljno govore samo o činjenici koliko su poslodavci u Srbiji, ipak, još uvek samo „gazde“, a nikako socijalni partneri. Svako ko je loše radio, mogao je biti otpušten prilično efikasno. Usvojenim izmenama i dopunama, od kojih su mnoge na ivici zdravog razuma a neke se i direktno kose sa drugim važećim zakonima, zaposleni se destimulišu da traže zaštitu od nezakonitog otkaza; sa druge strane, poslodavcima se pružaju izuzetne nedorečenosti u Zakonu koje će, bez ikakve sumnje, sve „gazde“ obilato koristiti. Kako drugačije opravdati odredbe o naknadi štete u slučaju nezakonitog otkaza kojima se uvodi „manje“ i „veće“ kršenje zakona, odredba prema kojoj otpušteni zaposleni kao tehnološki višak ima još samo tri meseca prednost pri ponovnom zapošljavanju kod istog poslodavca (umesto ranijih šest), uvođenje disciplinskih sankcija (jedna od njih je i otkaz ugovora o radu) bez ijedne odredbe o disciplinskom postupku? Ima još takvih primera, ali je njihov smisao i ishod potpuno isti. „Gazde“ će imati izobilje mogućnosti, naročito u kombinaciji sa (i dalje) nedorečenim odredbama o zapošljavanju na određeno vreme, deregulisanošću privremenog zapošljavanja i potpunom otvorenošću za zloupotrebe radnog angažovanja van radnog odnosa, da sebi obezbede radnu snagu koja se neće puno žaliti, svesno će se odricati garantovanih prava, a pri tome će biti zadovoljna „nagradom“ da ostane na poslu, tj. da ne dobije otkaz (zakoniti ili nezakoniti – ZoR nakon izmena i dopuna te kategorije samo formalno razlikuje, a praktično ih izjednačava).
7. Izmene ZoR omogućiće lakše smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, odnosno smanjenje javne potrošnje.

Neistina. U javnom sektoru postoje posebni režimi radnih odnosa, koji su regulisani posebnim zakonima (Zakon o državnim službenicima, Zakon o sudijama, Zakon o Vojsci, Zakon o policiji itd.). ZoR reguliše opšti režim radnog odnosa, koji će se primenjivati u javnom sektoru samo ukoliko neko pitanje nije regulisano posebnim zakonom. Takođe, javni sektor ima kolektivne ugovore (istini za volju, svi oni će prestati da važe za nešto manje od šest meseci – još jedna od neshvatljivih odredbi izmenjenog i dopunjenog Zakona) koji zaposlenima garantuju određeni stepen nedodirljivosti od svake potencijalno loše izmene opšteg i/ili posebnog režima.

***

Vlast u Srbiji ima dva pristupa široj javnosti. Prvi je: „mi sve znamo najbolje, moraćete da nam verujete (jer drugog izbora nemate)“; a drugi je nešto kompleksniji i odnosi se na aktiviranje svih poslušnika i botova koji stvaraju atmosferu da se događa nešto jako pozitivno i jako važno. Prilikom donošenja izmena i dopuna Zakona o radu kombinovana su oba pristupa, u zavisnosti od govornika, situacije i publike. Čini se da je izuzetan broj neistina koji je pri tome našao put do udarnih vesti u gotovo svim medijima ipak promašio metu šire javnosti. Kada se izmenjeni i dopunjeni Zakon o radu počne primenjivati, čini se da građani neće slušati šta im se nameće kao alternativna realnost i istina – kao što je rekao svojevremeno dr Zoran Đinđić pričajući o nekoj drugoj – a opet istoj! – i tada aktuelnoj lošoj vlasti, biće dovoljno da pogledaju svoje novčanike i svoje frižidere.
Mario Reljanović, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i sekretar Pravne klinike za radno pravo.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!