MARINA FRATUCAN: Kosovo i crvene linije

31 Oct 2016

Šta znače crvene linije 2016, ako su one državničkim potpisima davno pređene, čemu zamajavanje naroda da još nije sve gotovo, kad je već odavno završeno i kada realno kosovska saga građane Srbije od kojih je polovina na ivici siromaštva, a ne zaposlenja, sve manje ili nimalo ne zanima

„– Vidi i meni je na neki način žao, ipak je to naše, ali ajmo realno, jel bi ti išao dole da živiš?
– Naravno da ne bih. I šta mi da radimo sa njima i kada bi oni došli ovde? To je odavno izgubljena priča.
– Nažalost. I da se manemo više toga. Muka mi je!“

Ovo je jedan oktobarski dijalog dvojice momaka na novosadskom keju, koji sam, priznajem, prisluškivala iz prikrajka, koračajući tik iza njih. I pomislila da, ipak, ima nade. Ne zato što želim Srbiju u „beogradskom pašaluku“ ili Srbiju koja već odavno nije cela – neki bi rekli, nažalost ne iz tri nego sad iz dva dela – već zato što je to prosto i jednostavno odavno tako, a od 2008. za mnoge, pre svega evropske zemlje, kojima, kako nam je rečeno i mi težimo – i pravno utemeljeno. Ko je, kako i zašto „prodao“, „dao“, „otcepio“ ili „oterao“ Kosovo od „Majke Srbije“, ovom prilikom neću elaborirati. Ostaviću istoriji koja nas je naučila da je Kosovo kolevka srpskog naroda, ali očigledno ne i da bi na greškama prošlosti trebalo učiti.

Dakle, tu smo, gde smo. I ako hoćemo napred, nema nazad. A nazad je sve što nam, uprkos uveravanjima da idemo džinovskim, trčećim koracima napred, poslednjih meseci i dana, vrlo intenzivno servira, aktuelna vlast. Ništa manje uviđavna, nije bila ni prethodna. I jedna i druga, blago rečeno, tretiraju nas kao magarce. Sve zajedno, a naročito nas koji smo Kosovo i to celu njegovu teritoriju – a ne samo onaj deo gde idu dinari, dopire signal MTS i govori se srpski – posećivali nebrojeno puta.

I baš iz tog razloga, znatno više nego bilo koji aktuelni ili bivši ministar ili premijer, koliko god se zaklinjao u svetu srpsku zemlju, imam pravo da kažem i svojim studentima i svojoj deci da ne nasedaju više na laži, da Kosovo jednostavno više nije Srbija. Da se u tu „južnu srpsku pokrajinu“, kako Marko Đurić to voli da kaže, za razliku od severne, mora ući sa dokumentom, da se prelazi granica ili ako vam je lakše administrativna linija, da tamo ne važi novac sa kojim pazarite u Srbiji, da se tamo govori jezik kojim ne govorite u Srbiji, da tamo nema mreže koju koristite u Srbiji, da nema zastave koja se viori u Srbiji, da kosovska Vlada i skupština nemaju ništa sa srpskim Ustavom i zakonima, a ponajmanje je Isa Mustafa predsednik Vlade južne srpske pokrajine ili Kadri Veseli predsednik Skupštine južne srpske pokrajine, kako ove institucije voli u medijima da naziva, već pomenuti Marko Ultimatum Đurić. Iz sasvim jednostavnog i vrlo objašnjivog razloga, koji je i nama vrlo poznat.

Uprkos zvezdici ili pahulji ili Rezoluciji 1244, u klupama kosovske skupštine sede poslanici, pa i srpski, koji su tamo došli, ovoga puta čak i uz blagoslov aktuelnog premijera, koji su birani na izborima koje je raspisala predsednica Kosova, po kosovskim zakonima, a ne predsednik Skupštine Srbije po srpskim. Sasvim je jasno i ko je premijer građanima srpske nacionalnosti na Kosovu ili srpskim poslanicima u kosovskom parlamentu.

Srbima južno od Ibra, a podsetimo njih je 60%, ova činjenica je odavno jasna. Mnogi od njih su, zbog sagledavanja realnosti i vaganja kako najbolje ili jedino kako tako da opstanu, nekada nazivani izdajnicima ili u ono vreme – Tačijevim Srbima. Danas su i oni, kao prelazni glas razuma za unutrašnju kosovsku upotrebu, uvažavani i od strane premijera, koji zna šta je ispotpisivao i zašto mu kosovski Srbi integrisani u kosovske institucije zapravo trebaju. Za spoljnu, širu srpsku priču ili preciznije beogradsku, pa i kad nisu izbori, premijerova retorika, potpomognuta predsednikom i ministrom spoljnih poslova znatno je drugačija. Za široke narodne mase, koje u 95% slučajeva nisu nikada ni kročile u kolevku srpskog naroda, sasvim dovoljna da uprkos nepoznavanju terena, činjenica i bar jednog Albanca – imaju stav i mržnju prema svemu nesrpskom, u ovom slučaju albanskom.

I šta je tu i gde onda normalizacija odnosa Beograda i Prištine, odnosno Srbije i Kosova, ako se uopšte ne poznajemo, ali se mrzimo? Šta znače crvene linije 2016, ako su one državničkim potpisima davno pređene, čemu zamajavanje naroda da još nije sve gotovo, kad je već odavno završeno i kada realno kosovska saga građane Srbije od kojih je polovina na ivici siromaštva, a ne zaposlenja, sve manje ili nimalo ne zanima. Da su Trepča, Gazivode, telekomunikacije na Kosovu ili Brezovica ovu vlast zanimale malo više, pregovore sa albanskom stranom inicirali bi i zahtevali znatno ranije, bar kada je o ovoj temi, 2014. izveštavao Radar, čiji sam donedavno bila urednik.

I ovo je još jedan razlog zašto ne pristajem, a to neću dozvoliti ni bilo kome u svojoj okolini da nas prave budala. Mi Marko Ultimatum, ni egoistični i sve nervozniji premijer, ni neobrazovni predsednik, ali ni autor prirode i društva za četvrti razred koji decu uči da je najviši vrh u Srbiji Đeravica (2.656m), na Prokletijama. Bilo bi lepo da ih i odvede tamo, kao što smo mi mogli otići na Triglav.

Kako ni naša deca, ni njihovi nastavnici, ali ni bilo ko iz naše Vlade, pa ni iz ministarstva prosvete koji je ovaj udžbenik odobrio skoro neće otići na naš najviši vrh, svaka čast svim onim učiteljima koji su se odvažili da svojim đacima saopšte istinu, pa makar i bolnu, da Ćeravica ipak nije najviši vrh u Srbiji već na susednom Kosovu. Na koje bi, svakako trebalo da odu i da se upoznaju sa srpskom istorijom, koja odande nigde neće otići, ali i upoznaju sa vršnjacima koji, iako govore drugim jezikom, imaju slične probleme i slične dečije ili pubertetske snove. Sa ili bez briselskih pregovora, kosovske ili srpske Trepče ili već odavno istopljene pahuljice.

(Autonomija, foto: Slobodna Evropa)