Male verske zajednice ili bajka o verskim slobodama

01 Mar 2011

Dok nam Ustav garantuje da slobodno možemo da izražavamo misli, uverenja i veroispovest, da verujemo ili ne verujemo, da promenimo veru ili je uopšte ne primimo, male, neregistrovane verske zajednice već u Zakonu nailaze na diskriminaciju, jer ih on ne prepoznaje

Male verske zajednice u Vojvodini
Bajka o verskim slobodama

Uprkos demografskim promenama iz devedesetih godina, vojvođanska višekulturalnost i višekonfesionalnost jesu još uvek statistički fakat, što je nemali uspeh, imamo li u vidu protekle etničke sukobe čiji je požar palio svaku pomisao na multietničnost. S druge strane, međutim, političari ne koriste baš prečesto reči koje asociraju na suživot i na međusobno prožimanje kultura i konfesija, kao što su interkulturalnost i interkonfesionalnost. Kao da izbegavaju da pričaju o drugoj vrsti činjenica, koje ukazuju da u Vojvodini postoje sredine u kojima se različite kulture i konfesije tek međusobno podnose, ali se ne prožimaju.

Posebno osetljiva tema je upravo versko distanciranje jednih od drugih. Tim pre što je izvorni oblik diskriminacije „zakucan“ upravo u zakonskom kosturu države.

Kostur diskriminacije

Naime, Zakon o crkvama i verskim zajednicama priznaje sedam verskih zajednica koje, uz to, još naziva i „tradicionalnim“. To su Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Slovačka evangelička crkva, Reformatorska hrišćanska crkva, Evangelička hrišćanska crkva, Islamska zajednica i Jevrejska zajednica. U Ministarstvu vera registrovano je još svega 17 “netradicionalnih” verskih zajednica. No, religiolog Mirko Đorđević tvrdi da ih ima oko 100, od kojih su neke upisane kod lokalnih samouprava kao udruženja građana. “Tačan broj netradicionalnih verskih zajednica se ne može sa sigurnošću odrediti. Njihov broj se stalno povećava i u Vojvodini i u svetu. Svakodnevno se pojavljuju neke nove koje smatraju da imaju da ponude drugačija duhovna verovanja,  iako su razlike često vrlo male”, kaže Mirko Đorđević.

Dok nam Ustav garantuje da slobodno možemo da izražavamo misli, uverenja i veroispovest, da verujemo ili ne verujemo, da promenimo veru ili je uopšte ne primimo, male, neregistrovane verske zajednice već u Zakonu nailaze na diskriminaciju, jer ih on ne prepoznaje.

Prilikom registracije malih verskih zajednica u Ministarstvu vera potrebno je poštovati Pravilnik o sadržini i načinu vođenja registra crkava i verskih zajednica. Jedan od njegovih uslova nalaže da ni jedna verska zajednica ne može da se registruje ukoliko njeno ime sadrži deo naziva postojeće registrovane grupe. Tako se, na primer, oni koji u svom nazivu imaju reč „pravoslavna” ili „evangelička”, ne mogu registrovati jer se te reči već nalaze u nazivima „tradicionalnih“ crkava. Registracija podrazumeva i podnošenje dokaza da verska grupa ima najmanje stotinu članova.

Sveštenik Evanđeoske pentakostalne crkve u Novom Sadu Aleksandar Mitrović smatra da je ovaj zahtev potpuno apsurdan jer Ustav kaže da niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim uverenjima i da je vera privatna stvar pojedinca. “Ja mogu da kažem u šta verujem, ali i ne moram, a Zakon to od mene traži i to je protivustavno. Nije logično da očekujete određenu brojnost neke verske zajednice. Šta ako nečija vera nalaže da ih ne sme biti više od 50? Da li to ima bilo kakvu pravnu težinu?”, kaže Mitrović.

Diskriminacija malih verskih zajednica se zahvaljujući Pravilniku o vođenju registra i nemogućnosti njihove registracije u Ministarstvu, produbljuje i na ekonomsku sferu. Neregistrovane verske zajednice imaju velikih problema prilikom otvaranja bankarskih računa ili kupovine imovine. Zakoni o porezima oslobađaju od poreza i PDV-a samo registrovane zajednice.

Kada pravna diskirminacija postaje stvarnost

Centar za razvoj civilnog društva (CRCD) iz Zrenjanina više puta se oglašavao u javnosti povodom konstantne verske diskriminacije u Vojvodini, ali bez većeg uspeha. Najsvežiji primer rezultata lošeg zakonodavstva je Konkurs za dodelu sredstava crkvama i verskim zajednicama koji je i ove godine Pokrajinski sekretarijat za propise, upravu i nacionalne zajednice namenio samo tradicionalnim crkvama. Ukupan iznos sredstava za raspodelu na ovom konkursu je 21,2 miliona dinara, a male verske zajednice na njega ne mogu konkurisati. Podnošenje žalbi na odluku Sekretarijata nije moguće.

„Zakoni koji govore o verskim zajednicama sami po sebi su leglo diskriminacije i njihovim izglasavanjem i primenom država je ozakonila versku diskriminaciju”, kaže Vladimir Ilić iz CRCD-a. On smatra da uz pomoć njih država nastoji da očuva postojeću versku strukturu, a ne da obezbedi verske slobode.

Ovo se preslikava i na našu svakodnevicu i daje samo privid mirnog suživota i poštovanja prava običnih ljudi da veruju u ono u šta žele bez straha.

U Vojvodini se godišnje dogodi po nekoliko desetina napada koji su motivisani verskom netrpeljivošću. Najugroženije su upravo male verske zajednice koje se, zbog neobaveštenosti i neznanja, u javnosti povezuju sa opasnim kultovima i pogrdno nazivaju sektama. Njihovi hramovi su kamenovani i uništavani, propovednici fizički napadani, kuće i prostorije grafitirane pretećim sadržajima, a vernici često imaju problema sa ljudima iz svoje okoline koji ih smatraju neprijateljima i izopštavaju ih iz zajednica.

Damir Porobić, predstavnik Jehovinih svedoka, jedne od malih verskih zajednica koja je najčešće na meti napadača, kaže da njihovi vernici vrlo često doživljavaju neprijatnosti, pa čak i napade, jer je deo njhovog misionarskog života da reči o svojoj veri prenose ljudima od vrata do vrata. „Napadi i ružne reči su naša svakodnevica, iako idući od vrata do vrata nemamo loše namere. Naša je dužnost da dobru vest i poruku Biblije ne zadržimo samo za sebe već da je presenemo svim ljudima kako bi i oni mogli poboljšati svoj život“, objašnjava Porobić. On kaže da Jehovini svedoci imaju veoma dobro organizovanu pravnu službu koja prijavljuje sve napade i da se slučajevi koji izađu pred sud često završavaju u njihovu korist.

U.B, pripadnik Hare Krišna pokreta već više od deset godina, kaže da osobe iz njegove  okoline uglavnom ne znaju ništa o tome. Suzdržava se da o tome priča i da svoje religijsko ubeđenje iznosi u javnosti, zbog straha za svoju porodicu i decu. “Nema mnogo zabeleženih napada na pripadnike Hare Krišne, ali to je zato što smo se povukli u ilegalu. Početkom devedesetih godina još uvek ste mogli na ulicama većih gradova videti Krišne kako pevaju i prodaju mirisne štapiće, no tada su neonacisti u ime ‘srpstva’ i ‘pravoslavlja’ počeli da ih proganjaju i prebijaju. Tako je ostalo i do danas. Ako bih izašao na ulicu u odori, možda ne bi shvatili da sam pripadnik neke religijske zajednice, ali bi pomislili da sam homoseksualac ili nešto slično, jer se oblačim drugačije i to bi im bilo sasvim dovoljno za napad”, kaže ovaj mladić.

Prema izveštajima CRCD-a, najčešće nema finalne informacije o tome šta se dešava sa prijavljenim slučajevima verske netolerancije. Stručnjaci iz CRCD-a kažu da čak i onda kada incidenti budu procesuirani, sud daje najblaže moguće kvalifikacije i vrlo retko ih karakteriše pravim imenom – širenje verske, nacionalne i međurasne mržnje po Krivičnom zakonu. Snežana Ilić iz ove organizacije kaže da posle policijskog uviđaja mora biti podignuta optužnica, koja se prosleđuje sudu. Sud zatim donosi presudu, a uloga medija je da javnosti prenesu vest o tome na koji način se država obračunava sa verskom netolerancijom. „Tek tada je krug zatvoren i tada se zapravo hvata u koštac sa ovim problemom. Ali u najvećem broju slučajeva nema ni procesuiranja, a kamoli da te priče izađu u medije, što je jasna poruka ovog društva da ljude iz malih verskih zajednica smatraju građanima drugog reda“, kaže Snežana Ilić.

Odgovornost medija

U slučajevima kada mediji izveštavaju o malim verskim zajednicama oni pribegavaju senzacionalizmu, a većina novinara koji o ovim temama pišu nisu dovoljno senzibilisani i nemaju prave sagovornike i relevantne podatke. Male verske zajednice pojedini mediji nazivaju sektama, čime se publika upućuje na to da je reč o kultovima ili nečem što je štetno za moral, zdravlje, pa čak i za živote ljudi. Sociolog Mioslav Keveždi kaže da reč „sekta” ne bi trebalo da nosi negativni prizvuk. „Sekta je u Vojvodini shvaćena kao nešto loše. Međutim, pravo značenje te reči predstavlja grupu koja se odvojila od tradicionalne religije i čija se verska uverenja razlikuju od opšteprihvaćenih u široj zajednici“, kaže Keveždi. On objašnjava da pored značenja „odvojiti, odseći“, reč sekta može značiti i „sledba“, odnosno „oni koji slede nekog duhovnog vođu”.

Verska diskriminacija u medijima ne odnosi se samo na uvredljive i senzacionalističke naslove i tekstove u kojima se u pogrdnom kontekstu sektama nazivaju čak i crkve sa liste tradicionalnih zajednica, kao što je Slovačka evangelička crkva. Medijska pomama za dehumanizacijom malih verskih zajednica svoje uporište našla je i u nedovoljno jasnom Opštem obavezujućem uputstvu za emitere, plasiranom od strane Republičke radiodifuzne agencije (RRA). U njemu se zabranjuje diskriminacija, omalovažavanje, ismevanje i vređanje, i mora se poštovati verska sloboda. Međutim, ova uputstva odnose se samo na tradicionalne i priznate verske zajednice. Ostale se nazivaju sektama i fundamentalistima, no objašnjenje šta su to sekte nigde nije dato. Kod nas se u pogrdnom smislu „sektama” nazivaju i neke od najbrojnijih svetskih religija kao što su Budizam, Baptizam ili Hare Krišna.

Dok se ljudi mrze „krajičkom oka“ iz neznanja, država nam svima šalje jasne signale – čuvajte se, „sektaši” su među nama, želeći po svaku cenu da spreči ili oteža njihovo postojanje. Fobija od drugačijeg ponovo je usađena u naš društveni i kulturni kod, a ko god makar pokuša da je se reši, verovatno će goreti u „tradicionalnom“ i „registrovanom“ paklu.

—————-

Poslednji verski zatvorenik

Nazarenska vera poznata je, između ostalog i po tome što njeni pripadnici odbijaju da nose oružje, da služe vojsku i idu u rat, zbog čega su imali probleme sa prigovorom savesti i neretko su osuđivani na zatvorske kazne koje su trajale i tri do četiri godine. Pavle Božić je jedan od poslednjih verskih zatvorenika u Vojvodini. Za njegov slučaj zainteresovale su se domaće i međunarodne organizacije za borbu za ljudska prava. “Prvi put sam osuđen na zatvorsku kaznu od 9 meseci u Nišu kada sam imao 23 godine. To se desilo 1993. godine. Od malih nogu znao sam da ću završiti u zatvoru, jer su i moj otac, i moj deda, i ko zna koliko još mojih rođaka doživeli to isto. Ova država nije imala rešenje za nas i kažnjavala nas je na najružniji mogući način”, kaže Božić.
Kada je drugi put dobio poziv za odsluženje vojnog roka, na koji je takođe odbio da se odazove, sud ga je 1997. godine osudio na godinu dana zatvora i to u jednoj od najstrožijih kaznionica “Zabela” u Požarevcu, uz obrazloženje da je “povratnik u zločin”.
“U zatvoru vas tretiraju kao da ste najgori kriminalac bez obzira koja je vaša priča. To je psihičko ubijanje čoveka… Osećao sam se kao da su me osudili zato što sam u naseljenom mestu vozio brzinom 60 na sat“, kaže Pavle Božić.

Maja Leđenac
Jelica Nikolić

Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.