MAJA SEDLAREVIĆ: Vojvođanska iskustva sa procesom decentralizacije

20 May 2011

Vojvodina 2011, znači dve godine po donošenju Statuta i Zakona o utvrđivanju nadležnosti, ili četiri i po godine od donošenja Ustava Republike Srbije, ni malo ne stoji dobro i ništa lepo nemam da vam kažem ako me pitate za Vojvodinu danas

Dobar dan. Meni je zaista uvek zadovoljstvo odazvati se pozivu na saradnju sa Nezavisnim društvom novinara Vojvodine. Sa mnogima od vas sam sarađivala i poznajem vas ali, evo, nešto o meni, prosto da znate sa kim razgovarate danas.

Ja sam Maja Sedlarević, i potpredsednica sam Skupštine Vojvodine, ispred Lige socijaldemokrata Vojvodine. U stranci sam potpredsednica Izvršnog odbora. Ovo vam naglašavam iz jednog vrlo jednostavnog razloga zato što želim na početku svog izlaganja da vam ispričam jedno čisto stranačko iskustvo, ali ostatak mog izlaganja će zaista biti sa aspekta nekog ko je u pokrajinskom parlamentu. Zaista se u svom radu, kada su ovakvi skupovi u pitanju, trudim da ne iznosim stranačke stavove ili bar da ih što manje iznosim.

Inače, po profesiji sam magistarka rodnih nauka. Ovo vam govorim zbog toga što kada kroz šalu razgovaram sa svojim prijateljima onda volim da kažem da se ja u svom političkom i profesionalnom angažmanu bavim dvema temama: jedna je autonomija Vojvodine, a druga je rodna ravnopravnost, i prosto ne znam koja je od te dve teme veća utopija. S druge strane, to je motiv više da budem aktivna i da ne gubim entuzijazam u svom radu. Iza mene je sada već četrnaestogodišnji stranački rad. Od 2000. godine sam na nekoj javnoj funkciji, znači iako imam, po nekima, malo godina za bavljenje politikom, ipak imam dovoljno političkog iskustva da kredibilno govorim, između ostalog, i na ovu današnju temu.

MILAN NEDIĆ I CENTRALIZAM

Danas je na televiziji B92 objavljen jedan prilog, koji bih ja mogla da potpišem, s obzirom da se odnosi na to da se u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji u hodniku, između ostalih portreta, pojavio i portret Milana Nedića. Međutim, u tom prilogu izrečena je jedna netačna činjenica, a to je da je ta kragujevačka gimnazija najstarija gimnazija u Srba, u Srbiji ili srpska gimnazija, kako je rečeno u prilogu. Nekoliko vojvođanskih gimnazija su starije od Prve kragujevačke gimnazije. I onda dođete u situaciju da možete da tumačite svakojako činjenicu koja je objavljena: da neko ne zna za vojvođansku tradiciju i za obrazovanje vojvođanskih Srba, da ne zna za vojvođansku istoriju, ili oni zlonamerni bi mogli da kažu da B92 ne vidi Vojvodinu u okviru Srbije.

Kako god bilo i kakvi god bili naši stavovi, činjenica jeste da je Vojvodina u okviru Republike Srbije. Činjenica jeste da je nekoliko vojvođanskih gimnazija starije od kragujevačke gimnazije i činjenica je – ja zaista želim da verujem u to – da je informacija koja je izrečena nemarnost novinara. To novinarima ne bi smelo da se desi.

Zašto sam vam na početku istakla svoju stranačku pripadnost? Ja dolazim iz stranke koja je regionalnog karaktera i kažu najveća relevantna regionalna stranka u ovoj zemlji, koja kroz svoj rad na sve moguće načine apostrofira autonomiju Vojvodine, odnosno vraćanje autonomije Vojvodine kao svoj prvi princip i princip na kome najviše insistira. Između ostalog, želim da vam ispričam svoj lični utisak od prethodne dve nedelje, s obzirom da smo mi sada u jednoj velikoj kampanju i sigurna sam da ste vi videli, i u Novom Sadu i u drugim mestima u Vojvodini, bilborde “Sedam godina vojvođanske zastave”. Ja sam nekako izabrana u Izvršnom odboru svoje stranke da budem nositeljka ove kampanje i mediji su bili upućivani na mene da sa mnom komuniciraju o našoj akciji, koja je vrlo afirmativna i ima jedan potpuno pozitivan karakter. Tako smo se odlučili, iz prostog razloga, jer smatramo da ni jedna negativna konotacija ne sme da se pojavi ni u medijima ni inače vezano za zastavu Vojvodine, jer zastava Vojvodine jeste simbol naše pokrajine i treba, prosto, građani da je prihvate i usvoje kao svoju.

Zašto vam ovo pominjem? Svi ste predstavnici medija i prosto želim da vam ukažem na nešto što se meni pojavilo kao problem u prethodne dve nedelje. Novinari su krenuli da se javljaju i da se raspituju o akciji. Akcija izgleda tako da su neke od lokalnih samouprava u Vojvodini postavile vojvođanske zastave na zgrade skupština-opština, neke nisu. U momentu početka naše kampanje, 22 lokalne samouprave su to uradile, 23 nisu. U ovom momentu, samo 13 nije. Znači, 10 lokalnih samouprava u prethodnih nedelju dana je na inicijativu Lige to uradilo.

U početku, novinari su zvali i raspitivali se o akciji jer je prosto bilo interesantno šta sad to mi radimo i zašto mi sad to radimo, i zašto neke lokalne samouprave to do sada nisu uradile. I ja sam davala odgovore na ta pitanja, i onda se pojavio Branislav Ristivojević, predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke Srbije, koji je, retorikom kojom se služi DSS govoreći o Ligi socijaldemokrata Vojvodine, rekao da je to separatistički čin i da je to još jedna predstava Lige socijaldemokrata Vojvodine, i da je to dokaz da mi imamo separatističke težnje. To sve naravno nije tačno, jer Ustav, zakon i razni pokrajinski propisi regulišu postojanje zastave. Onda je on rekao jednu stvar koja je potuna neistina, a to je da postoji odluka Ustavnog suda po kojoj se poništava odluka Skupštine Vojvodine o postojanju zastave. E onda sam ja imala mnogo poziva različitih novinara i različitih redakcija da odgovorim na tvrdnje Branislava Ristivojevića. Niko od novinara nije prvo proverio da li je to što je Branislav Ristivojević rekao istina ili nije, nego su mene doveli u situaciju da se branim od nečeg što nije istina. I onda kad ja kažem – Da, ali to što je on rekao nije istina – onda sam dobijala kao odgovor – Ali ajde, vi odgovorite.

Jedan od polaznika seminara:

Koji je vaš komentar na to?

Maja Sedlarević:

Komentar je bio da je to nešto što nije istina. I onda dođete u situaciju da prosto morate da odgovorite, jer ako ne odgovorite ispašće da to što je on rekao jeste legitimna informacija. Ovo je bila čisto mala digresija nevezano za našu glavnu temu, ali prosto se, negde, nameće kao tema za razmišljanje. I to je nešto što se tiče autonomije Vojvodine.

USTAV – SAMIM SOBOM

Ustav Republike Srbije je takav kakav jeste. Ja sam pripadnica stranke koja je vodila antireferendumsku i antiustavnu kampanju, i koja je od pre donošenja Ustava bila protiv ovakvog Ustava, pre svega zbog položaja Vojvodine, ali i zbog preaumbule i zbog tretmana međunarodnog prava, kao i zbog još mnogih drugih stvari o kojma možemo da razgovaramo ukoliko vas interesuje. Ali, ono što Ustav Republike Srbije jedino garantuje Autonomnoj Pokrajini Vojvodini kao izvornu nadležnost jeste postojanje simbola koje donosi Autonomna Pokrajina. To je jedina izvorna nadležnost koju Autonomna Pokrajina Vojvodina danas ima. E sad, da bismo nastavili priču moramo da krenemo negde od početka.

Vojvodina je do ’90. godine imala punu autonomiju, imala svoj Ustav, imala zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, izvorne prihode i imovinu. Ukidanjem Ustava ’90. godine, donošenjem novog Ustava, potpuno je ukinuta autonomija Vojvodine. Tada je donet, pored „Miloševićevog Ustava“, i “Miloševićev Statut Autonomne pokrajine Vojvodine“. Pet godina kasnije, donet je onaj čuveni „Šešeljev zakon“ kojim su svi prihodi i sva imovina prešli u vlasništvo Republike Srbije. Možemo mi sad da pričamo o tome koliko je ta nagla centralizacija imovine i prihoda bila štetna i pogubna za celu zemlju i posebno za Vojvodinu, međutim, ono što je sporno pitanje i pitanje koje ja stalno postavljam, a iskreno se nadam da bi ove godine to trebalo da bude rešeno, jeste – kako je moguće da mi 2011. godine još uvek imamo na snazi i još uvek pričamo o jednom od najštetnijih zakona koji je doneo Milošević. On je donet ’95, a mi smo u 2011, a 2000. su bile demokratske promene. Odgovor na to pitanje je vrlo jednostavan i lak. Niko neće lako da se odrekne vlasti.

1995. godine, kada je sve centralizovano, sva vlast i moć i sve finansije su preseljene u Beograd. I jedini odgovor koji ja imam 2011. godine o tome zašto taj zakon još uvek nije ukinut i zašto je još uvek na snazi, jeste da svaka sledeća republička, odnosno centralna ili državna vlast prosto nije želela da se odrekne vlasti, moći, uticaja i novca koji se sliva u Beograd. Kada pričam o Beogradu onda, verujte mi, ne pričam o gradu Beogradu, nego vam pričam o centralnim vlastima i zato nemojte drugačije da tumačite moje pominjanje Beograda. To je neka predistorija o tome šta se desilo ’90. godine.

Od 2000. godine do danas ne mogu da kažem da nije urađeno ništa po pitanju autonomije Vojvodine, jer jeste. Urađene su neke stvari, ali su i dalje potpuno nedovoljne i nevidljive kada je vraćanje autonomije u pitanju.

Prvi omnibus početkom dve hiljaditih je trebalo da bude samo najava vraćanja nadležnosti Vojvodine. Drugi omnibus, kako mi nazivamo ovaj Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, koji je donet 2009. godine, bio je više-manje samo paravan za nevraćanje suštinske autonomije Vojvodini.

PLATFORMA ZA VOJVODINU

Ako želim da vam pričam o Ustavu, o statutu i o zakonu, o nadležnostima, a sve kroz aspekt nedonošenja zakona o imovini i prihodima Autonomne Pokrajine Vojvodine koji su neophodni da bi bilo šta od autonomije zaista postojalo, sve je prevara. Prevara u smislu manipulacije informacijama. I iz tog aspekta želim da vam pričam i o Ustavu i o Statutu, odnosno o Zakonu o utvrđivanju nadležnosti. 2005. godine, znači godinu dana pre donošenja Ustava Republike Srbije, Izvršno veće Autonomne Pokrajine Vojvodine, na čijem čelu je i sadašnji premijer Bojan Pajtić, donosi Platformu o autonomiji Vojvodine. Tu platformu potpisuju svi članovi Izvršnog veća Vojvodine, znači predstavnici svih stranaka vladajuće koalicije 2005. u Vojvodini.

U toj platformi jasno piše i taksativno je navedeno da se traži da u Ustavu Republike Srbije bude definisano da Vojvodina ima svoju zakonodavnu, izvršnu i delimičnu sudsku vlast, izvorne prihode i imovinu. Podvlačim – svi članovi tadašnjeg Izvršnog veća Vojvodine glasali su za ovu platformu. To je bilo 2005. 2006. godine, mesec dana pre usvajanja Ustava Republike Srbije, premijer Pajtić izjavljuje da nismo na pijaci da bismo se cenkali i da ćemo za Vojvodinu tražiti sve ono što stoji u platformi Izvršnog veća iz 2005. godine. Nešto malo više od nedelju dana pre donošenja Ustava, on potpuno okreće svoju priču i počinje da priča o tome kako je video tekst predloga Ustava i kako je on zadovoljan onim što tamo piše vezano za Vojvodinu, i kako je Vojvodina predlogom Ustava Srbije dobila svoju ekonomsku autonomiju, što nam je najbitnije, jer nam se time vraćaju prihodi i moći ćemo da sprovodimo sve svoje aktivnosti i da se dalje razvijamo.

Ustav Republike Srbije donet je novembra 2006. godine na referendumu, koji je trajao dva dana, pod vrlo čudnim i sumnjivim okolnostima. Ali ostavljamo istoriji da priča o tome, pošto nemamo ništa baveći se time, nego prosto moramo ići dalje i raditi na menjanju tog Ustava i na menjanju svega onog što ne valja u tom Ustavu. Ustav je donet posle dvodnevnog referenduma i on nije prošao u Vojvodini. Nije prošao u Vojvodini verovatno najviše iz tog razloga što su Vojvođani prepoznali koliko je taj Ustav po Vojvodinu bio prevara. Ustav je po Vojvodinu bio prevara iz više razloga, a ja ću vam navesti samo neke. To bi, prosto, moglo da se reflektuje i na druge krajeve Srbije jer naš Ustav uopšte ne prepoznaje mogućnost decentralizacije kao proces, a da bismo ušli u Evropsku Uniju, moramo da se decentralizujemo.To mora svima da bude jasno, i mi ćemo morati da menjamo Ustav da bi dali mogućnost decentralizacije vlasti, odnosno regionalizacije države. Kao što vam je svima poznato, u preambuli stoji da je Kosovo neodvojivi deo Srbije, stoji da je Srbija zemlja srpskog naroda i ostalih građana i slične stvari. Vojvodina se pominje prvi put u 183. članu tog Ustava i to kao brojka, kao cifra. U tom članu stoji da Atuonomnoj Pokrajini Vojvodini pripada najmanje sedam procenata republičkog budžeta. Znači, naš budžet može da bude najmanje sedam procenata republičkog budžeta.

PROCENAT U USTAVU

E sad, ne možemo da govorimo ni o kakvoj ekonomskoj autonomiji iz više razloga. Prvo, potpuni je nonsens to što se procenat pronašao u tekstu najvišeg pravnog akta jedne države. To ne da nije praksa, već je nezabeležena praksa da se u Ustavu pronađe procenat vezan za bilo šta. Vojvodina čini trećinu teritorije i trećinu stanovništva Republike Srbije, a republički budžet Vojvodina puni od 35 pa naviše procenata godišnje, u zavisnosti od toga koliko je dobra godina bila. Onda vam postaje jasno koliko je strašno da joj se vrati samo sedam procenata. To znači da joj se vrati svaki sedmi dinar od onog što zaradi. Gledano sa tačke centralizovane Srbije, lokalnih samouprava i Autonomne Pokrajine Vojvodine, to znači da sve što se zaradi u bilo kojoj lokalnoj samoupravi ili bilo gde u Srbiji, sav taj novac ide u Beograd, a Beograd na kašičicu vraća lokalnim samoupravama i Autonomnoj Pokrajini Vojvodini onoliko koliko proceni. To je prosto neodrživo stanje. To je što se tiče Ustava.

Onda smo došli u sledeću fazu, posle donošenja Ustava. Šta god mi mislili o njemu kao lojalni građani, dok se Ustav ne promeni, mora da se postupa u skladu sa važećim najvišim pravnim aktom. U skladu sa važećim pravnim aktom, mi smo došli u situaciju da moramo da donesemo najviši pravni akt Pokrajine, a to je Statut Autonomne pokrajine Vojvodine. I onda se leta 2008. godine krene u pripremu Predloga statuta Autonomne pokrajine Vojvodine, posle izbora koji su bili u maju. Tada je već bila konstituisana skupština. Predlog statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine su još 2007. godine izradile dve političke stranke iz Vojvodine, a to su Liga socijaldemokrata Vojvodine i Savez vojvođanskih Mađara. Predlog statuta sa kojim je Demokratska stranka, kao najveći koalicioni partner vladajuće koalicije u Vojvodini, izašla pred nas i ostale koalicione partnere bio je prepisani predlog SVM-a i Lige u 90 procenata, ali su iz tog predloga izbačeni svi mogući atributi autonomije koji su u skladu sa Ustavom. Samo su davali neke veće nadležnosti Vojvodini od onog što se sada nalazi u poslednjoj verziji statuta.

Predlog statuta je bio na javnoj raspravi zato što smo mi iz pokrajinske administracije zaista na sve moguće načine želeli da izbegnemo priču koja je pratila donošenje Ustava. Bio je na javnoj raspravi punih mesec dana, ljudi su kroz različite oblike komunikacije mogli da reaguju na predloženi tekst, držane su javne rasprave u vidu tribina, postojala je posebna e-mail adresa i adresa na koju su ljudi pisanim putem mogli da upute svoje primedbe, i svako ko je želeo da reaguje na tekst, odnosno tada još nacrt statuta, mogao je to da učini. Bilo je tu raznoraznih predloga i sugestija. Neki od njih su i usvojeni.

Završena je javna rasprava i mi smo u Skupštini Vojvodine 14. oktobra usvojili Predlog statuta. 13. oktobra je na adresu predsednika države, premijera države, predsednika Skupštine, premijera Vlade Vojvodine i na još desetak adresa stiglo pismo grupe intelektualaca okupljenih oko Srpske akademije nauka i umetnosti, u kome je Statut proglašen za separatistički akt, da smo mi pod okriljem noći napisali nekakav akt koji vodi ka secesiji Vojvodine i slično. I onda dođete u situaciju da se opet branite. Sad vam ja navodim sve ono u čemu su i mediji učestvovali. Tom pismu je data tolika medijska pažnja, a oni su se potpuno neutemeljeno obratili nama dan pre sednice na kojoj smo doneli Predlog statuta, a imali su mesec dana da učestvuju u javnoj raspravi i da kvalitativno utiču na sadržaj tog akta. Onda dolazimo u jednu potpuno neverovatnu situaciju, a ona se sad ponavlja vezano za kancelariju Vojvodine u Briselu, te ću napraviti paralelu između donošenje Statuta i otvaranje kancelarije.

Mi smo, znači, 14. oktobra 2008. godine doneli Predlog statuta Vojvodine. On je predlog do momenta dok Republički parlament ne da svoju saglasnost na njega. U procesu javne rasprave i u procesu čitave priče vezane za Statut, ja sam bila ta koja je sve vreme ukazivala na još jednu od nedoslednosti Ustava i Ustavnog zakona, a to je da Ustavni zakon predviđa obavezu pokrajinskog parlamenta da u roku od 90 dana od konstituisanja do saziva novog parlamenta mora da donese predlog novog statuta Vojvodine. Znači, mi smo imali rok od 90 dana to da uradimo. Međutim, Ustavni zakon nije predvideo rok u kome republička skupština mora da dāili ne dā svoju saglasnost na ovaj dokument. Mi smo ovaj dokument poslali redovnim putem u Skupštinu Srbije na davanje saglasnosti. Saglasnost smo dobili u decembru 2009. godine, odnosno 14 meseci kasnije. Tih 14 meseci kasnije su, u novijoj istoriji, sigurno 14 najmučnijih meseci što se tiče Vojvodine. Posle dugog vremena, odnosno od 1988. godine kada su “autonomaši” potpuno satanizovani i kada su prikazani kao neprijatelji naroda broj jedan, ponovo su se javili slični novinski napisi u medijima. To može da vam kaže i kolega Pralica pošto je rađena analiza kako je Vojvodina tretirana i kako je Vojvodina prikazana u medijima.

Jedan od polaznika seminara:

U kojim medijima je prikazana Vojvodina na taj način?

Jedan od polaznika seminara:

Dnevnik, Politika, Blic, Mađar so.

Jedan od polaznika seminara:

Kako su ponašali elektronski mediji, kao što je RTS?

Jedan od polaznika seminara:

Nisam pratio elektronske medije.

DISKURS IZ DEVEDESETIH

Maja Sedlarević:

Znači, ponovo se vratio diskurs ranih ’90-ih godina kada je Vojvodina satanizovana u smislu poistovećivanja autonomije sa separatističkim idejama. I onda dođete u jednu, potpuno glupu situaciju u kojoj vi morate da donesete statut kao najviši pravni akt Pokrajine koji mora da se uskladi sa novim Ustavom Republike Srbije, a s druge strane, ljudi koji su iz stranaka koje su pisale Ustav Republike Srbije (tu prevashodno mislim na DSS) optužuju vas da je to separatistički akt. To nije tačna informacija, jer je statut morao da bude u potpunosti usklađen sa Ustavom.

Elem, mi smo 14 meseci prolazili kroz jednu ozbiljnu agoniju i tu se najbolje pokazala slabost demokratije i parlamentarizma u Srbiji. Onda je Statut donet u jednoj poprilično negativnoj atmosferi, u kojoj su morali da se vrše neki kompromisi koji čak nisu bili ni pravno i proceduralno ispravni, a sve zarad toga da svi koalicioni partneri na republičkom nivou pristanu da glasaju za ovaj akt.

Znači, kad je donošen Ustav, imamo situaciju dvodnevnog referenduma pod sumnjivim okolnostima. Kada je bio Statut u pitanju, imamo sledeću situaciju – mi smo dokument poslali u republički parlament, republički parlament je trebalo da kaže – Da, saglasni smo – ili – Ne, nismo saglasni. E, oni to nisu uradili, nego su mimo bilo kakve procedure i bilo kakvih pravnih pravila vratili pokrajinskom parlamentu akt koji smo im mi poslali, i tražili da se izvrše neke izmene. Ja pripadam stranci koja je napustila to zasedanje i koja nije želela da učestvuje u ovoj aktivnosti zato što pokrajinski parlament ima svojih 120 poslanika, ti pokrajinski poslanici su predstavnici građanki i građana Vojvodine i, ako smo i izglasali ovo što piše na ovom papiru, vi meni recite da to nije dobro, pa ću ja onda da menjam, ali nemojte kao đacima ponavljačima da mi vraćate materijal koji se vama ne dopada.

Elem, krajem 2009. donet je Statut i donet je Zakon o utvrđivanju nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine.

Ja ću vam, na kraju, objasniti zašto ja uzimam uvek za primer Bojana Pajtića. U ovakvim situacijama mi je najjednostavnije da na njegovom primeru objasnim poziciju Vojvodine. Na kraju ću vam objasniti zašto.

Dolazimo u situaciju da je donet Zakon o utvrđivanju nadležnosti i onda krene da se priča o tome kako Vojvodina dobija 152 nadležnosti. Niko nikad niti je, niti će uspeti da izbroji jednu, dve, tri, četiri, pet, ni 152, ni 360, ni 14 nadležnosti. Prosto je to nemoguće, zato što to nije zakon kojim se nove nadležnosti sa republičkog prebacuju na pokrajinski nivo, nego je to zakon koji definiše sve moguće nadležnosti koje su i postojale, koje su sad prenete i koje će u se budućnosti prenositi sa republičkog na pokrajinski nivo. Prosto, brojem je nemoguće jasno definisati koji je to broj nadležnosti.

Jedan od polaznika seminara:

Oprostite, molim vas. Vi to pričate o vašem koalicionom partneru?

Maja Sedlarević:

Da, ja pričam o predsedniku Vlade.

Polaznik:

Kako biste pričali o predsedniku da nije koalicioni partner? He, he, he.

Maja Sedlarević:

Ja nemam nikakav problem…

Učesnik:

Ma šalim se ja…

Maja Sedlarević:

Ne, ne, ne, OK, ja hoću da vam odgovorim. Ja nemam nikakav problem da pričam i o tom učešću moje stranke u vladajućoj koaliciji, niti da kritikujem predsednika moje stranke, ukoliko je to potrebno. A objasniću vam zašto pričam o Bojanu Pajtiću.

Zašto 152? Zašto je rečena neka cifra koja ozbiljno zvuči? Vi kad kažete 152 nadležnosti, to zaista može ozbiljno da zvuči i svako bi mogao da kaže – Pa vidi, nije da baš nije ništa. – 152 nadležnosti ili neki broj nadležnosti su… svi poslovi koje Vojvodina radi ili je sad počela da radi. Na primer, Pokrajinski sekretarijat imenuje direktore škola, Odbor za obrazovanje menja imena škola… To su nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine, tog su značaja i vrednosti. Izvorna nadležnost Autonomne Pokrajine Vojvodine, ponoviću vam, jeste isključivo donošenje i utvrđivanje simbola Autonomne Pokrajine Vojvodine. E sad, dolazimo do ključnog pitanja, a to je Zakon o imovini i Zakon o izvornim prihodima Pokrajine i lokalnih samouprava. Ako pričamo sa aspekta lokalnih samouprava, nekog srednjeg nivoa vlasti, nekih budućih regiona koji će postojati u Republici Srbiji ili Vojvodini kao autonomnoj pokrajini u Srbiji, ovo su dva ključna pitanja.

Proces decentralizacije podrazumeva princip supsidijarnosti. Supsidijarnost je jedan od principa na kojima počiva Evropska Unija. Supsidijarnost je nešto što će zaista, za razliku od nekih stvari, biti zahtevana od nas. Šta znači supsidijarnost? Najjednostavnije rečeno, to znači spuštanje vlasti na najniži mogući nivo. U praksi, kod nas bi to značilo sledeće – sve što može da se reši na nivou mesne zajednice, rešava se na nivou mesne zajednice pa vi, recimo, dokumenta vezana za prostorni plan vašeg dela grada ili dozvole vezane za kraj mesta u kom živite možete dobiti u mesnoj zajednici. Sva ona pitanja i sve one stvari koje su vezane za lokalnu samoupravu dobijate u vašoj opštinskoj ili gradskoj upravi. Sve ono što je vezano za jedan region, sva pitanja koja mogu da se reše na nekom regionalnom nivou ostaju na tom srednjem nivou vlasti. Samo pitanja od državnog značaja ostaju na državnom nivou. To su pitanja fiskalne, monetarne politike, odbrane, spoljne politike… Naravno, spoljna politika mora da bude na državnom nivou i mora da bude centralizovana. Monetarna politika je kod nas na državnom nivou, a kada budemo ušli u Evropsku Uniju monetarna politika je nešto što će biti na nivou Evropske Unije. I to je pravilo koje je Evropska Unija nametnula svim državama članicama, i prosto je to princip koji ćemo mi morati da primenimo kod nas da bismo mogli uopšte da razmišljamo o Evropskoj Uniji. Supsidijarnost je jako dobra iz više razloga, a najbitniji razlog je taj što je time vlast mnogo bliža građanima. Kad vi za neku potvrdu ili nešto što vam treba možete da odete u sledeću ulicu gde je kancelarije mesne zajednice, to je super. Kad možete većinu stvari koje vam trebaju za bilo šta da uradite u svojoj opštini, to je sjajna stvar i to, prosto, pospešuje efikasniju komunikaciju građana i administracije, ne samo vlasti, nego i administracije uopšte.

Izvolite (obraćajući se jednom od učesnika seminara)

Polaznik seminara:

Da li supstidijarnost može da donese lokalna samouprava na svom nivou ili mora država, pošto lokalna samouprava donosi neke odluke o radu mesnih kancelarija?

Maja Sedlarević:

Ne. To mora da bude sistemski rešeno. Mora da bude sistemski rešeno! Postoje neke stvari koje lokalne samouprave mogu da donesu same, ali recimo, Inđija kao lokalna samouprava koja je najefikasnija u ovom momentu u zemlji Srbiji, najbolji je primer za to. Jer, vi u Inđiji sve potrebne dozvole možete da dobijete…

Jedan od polaznika:

Pričali smo o tome…

Maja Sedlarević:

Pričali ste o tome? Ali, sistemski mora da bude odluka države, odnosno zaista sa državnog vrha mora da postoji dobra volja, volja centralne vlasti da se ovo uradi. Jedna od fama koje prate proces decentralizacije jeste da je to nešto što može da se uradi preko noći. Naravno da ne može. Ali ja imam utisak, s obzirom na to da sam po prirodi posla u prilici da sarađujem sa mnogim evropskim regionima, da nekako sve priče o bilo kakvom napretku i bilo kakvim promenama idu jako sporo kod nas. I ovaj proces mora da se ubrza, jer je primena principa supsidijarnosti naša obaveza.

Vojvodina 2011, znači dve godine po donošenju Statuta i Zakona o utvrđivanju nadležnosti, ili četiri i po godine od donošenja Ustava Republike Srbije, ni malo ne stoji dobro i ništa lepo nemam da vam kažem ako me pitate za Vojvodinu danas. Što se tiče prenosa nadležnosti sa republičkog na pokrajinski nivo, ove nove nadležnosti su manje-više prenete, nisu još sve. Ono što mogu konkretno da vam navedem jeste da je nacionalni park Fruška gora vraćen na pokrajinsku ingerenciju. Ponovo je osnovan Zavod za zaštitu prirode Vojvodine koji je bio ukinut, odnosno i ta institucija je bila centralizovana. Vraćene su nam inspekcijske službe. To je negde oko 79 nadležnosti od onih 152. Zašto sam navela inspekcijske službe? Najbolji primer je problem sa kojim se mi susrećemo, a to je upravo vraćanje inspekcijiskih službi. Različita republička ministarstva i paralelni pokrajinski sekretarijati potpisali su sporazume po kojima inspekcijske službe, sa republičkog, prelaze na pokrajinski nivo, što je u redu. Ljudi su ostali inspektori, samo su sad u sklopu pokrajinske administracije. Međutim, dok mi nemamo svoj zakon o imovini, odnosno zakon o izvornim prihodima, nemamo svoje prihode. Republička vlast mora da obezbedi i prateća odgovarajuća novčana sredstva kojima će se finansirati nove nadležnosti odnosno, recimo, rad inspekcijskih službi.

Vi sad imate situaciju da su nadležnosti prenete, ali mi nemamo sredstva da ih finansiramo. I onda imate potpuno neverovatnu situaciju da, s obzirom na to da svaki pokrajinski sekretarijat ima svoj budžet, tim budžetom nisu predviđena sredstva za rad inspekcijskih službi. Osim plata za te ljude, ne postoje finansijska sredstva za rad. Može da se desi, na primer, neki veliki požar negde u nekom ataru u Vojvodini i da Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo bude kažnjen zato što nisu adekvatne inspekcijske mere vršene pre samog požara, a nisu vršene zato što ne postoji automobil, ne postoje sredstva da neko ode tamo i slično. I to su problemi sa kojima se mi susrećemo danas, i koje pokušavamo da na neki način prebrodimo premošćavanjem, odnosno, prebacivanjem sredstava sa jedne pozicije na drugu. To sa strane može da deluje trivijalno, ali u praksi je vrlo komplikovano, jer džaba vam nadležnost ako nemate para da je sprovodite.

Sad ću se vratiti na onih „najmanje sedam procenata iz budžeta“. Četiri godine kasnije niko sa sigurnošću ne može da vam potvrdi da je ikad do sad i tih sedam procenata ostvareno, odnosno da je ikad preneto sedam procenata budžeta u Vojvodinu, iz prostog razloga što republički budžet nije transparentan, niti transferna sredstva koje se sa republičkog prenose na pokrajisnki nivo. Ad hoc primer za to: donet je Zakon o privatizaciji pre nekoliko godina, 2003, ako se ne varam. Po tom zakonu, 50 odsto prihoda od svih privatizacionih procesa u Vojvodini pripada Autonomoj Pokrajini Vojvodini. Nikad niko neće utvrditi kolika su ta sredstva i koliko je Republika Pokrajini dužna od tih sredstava.

Neko od učesnika seminara:

Jel to i sa gradovima isto?

Maja Sedlarević:

Naravno, samo što je to polovina što se tiče Vojvodine. Recimo 10 odsto je za lokalnu samoupravu. Ovo vam je sve dokaz potpune centralizacije. To vam je opet ona priča – sve ide u Beograd, a onda Beograd vraća koliko kome hoće na kašičicu. Sve dok su ove stvari netransparentne i dok je sve toliko čvrsto centralizovano i zatvoreno u neki mali krug ljudi ili ministarstava na vlasti, ovoj zemlji neće biti dobro.

Šta želim još da vam kažem? Ja sam velika zagovornica decentralizacije i mislim da je to najbolji put za Republiku Srbiju i jedini put da se ova zemlja spasi. Zašto decentralizacija vlasti? Upravo zbog svega ovoga što sam vam sad rekla. Sve što sam vam rekla za Vojvodinu može da se umanji ili prenese na lokalne samouprave, ali i na druge regione u Republici Srbiji. Regionalizacija kao moguće rešenje.

Šta regionalizacija znači? Znači imati različite regione koji imaju različite potencijale. Kad vi napravite region i date mu mehanizam da se sam razvija, mehanizam podrazumeva određeni stepen vlasti, imovinu i sredstva – novac. Onda svaki region može da razvija potencijale koje ima. Naravno da ravničarski predeo, kakav je Vojvodina, i npr. Kopaonik ne treba da razvijaju iste kapacitete. To je potpuna glupost. Potreban je ravnomerni regionalni razvoj o kome se sve češće i sve više priča kod nas. Regionalizacija i decentralizacija nisu jedno te isto. To su dva paralelna procesa koji prosto nadopunjujujedan drugi, i kroz koje mi možemo da izgradimo jednu potpuno novu zemlju.

Da se vratim na naslov ove današnje teme, “Vojvođanska iskustva o procesu decentralizacije Srbije”. Ja mislim zaista da o decentralizaciji ne može da se priča a da se ne priča o Vojvodini. Isto tako, činjenica je da ne može Vojvodina da se izjednači ni sa jednim drugim budućim regionom u Srbiji. I to je nešto što je kao tema neizbežno. Znači, u Srbiji mora da bude primenjen asimetrični metod regionalizacije i decentralizacije vlasti, i ja kao predsednica Odbora za evropske integracije i međunarodnu regionalnu saradnju u Skupštini Vojvodine zaista sam puno puta bila u prilici da promovišem Vojvodinu kao jedini region u Republici Srbiji. Znate, to je jedno jako čudno iskustvo u kome vi shvatate da vas u Evropi ozbiljnije shvataju i više cene nego u sopstvenoj zemlji.

Zašto sam naglasila da je Vojvodina jedini region u Republici Srbiji? Po svim standardima Evropske Unije ili bilo kojih evropskih regionalnih organizacija postoje neki uslovi koji moraju da se ispune da bi se nešto nazivalo političkim regionom. U ovom momentu u Srbiji postoji zvanično jedan region i to je Autonomna Pokrajina Vojvodina, a još jedan bi mogao da postoji jer ispunjava sve uslove, a to je grad Beograd. Grad Beogard bi mogao da bude region za sebe, i ja lično mislim, ako mi date slobodu da kažem svoj lični stav, da bi u nekoj budućoj regionalizaciji i decentralizaciji vlasti asimetrija trebalo da se ogleda upravo u tome da Autonomna Pokrajina Vojvodina ima svoje nadležnosti i svoj stepen autonomije, a grad Beograd bi bio drugi region sa svojim nadležnostima i svojim ingerencijama. Ostali regioni bi mogli da budu neka treća grupa, ako možemo tako da kažemo.

Da bi neki region bio region, jedan od uslova je da treba da ima između dva do tri miliona stanovnika, da ima svoju regionalnu administraciju, da ima svoje predstavničko telo. Ne administraciju kao administraciju, nego svoje predstavničko telo, a to vam je Skupština Vojvodine, ako pričamo o Vojvodini. I mora da ispunjava još neke karakteristike: da ima određen broj gradova, da u određenom broju gradova ima visokoškolske obrazovna ustanove, da ima razvijenu industriju, ekonomske privredne potencijale i slično. I zbog toga je Vojvodina, u ovom momentu, jedini zvanični politički region u Srbiji. I podela na statističke regione je zaista samo podela na statističke regione – nikako ne može da se stavi znak jednakosti statističkih regiona koji se tiču ravnomernog regionalnog razvoja i političkih regiona kojih u ovoj zemlji, osim u Vojvodini, još uvek nema.

Govoreći o Vojvodini u 2011. godini, moram da kažem još neke podatke, da vam ilustrujem koliko je Vojvodina devastirana zbog centralizacije ove zemlje i zbog svega što se u ovoj zemlji dešavalo, i nažalost, još uvek se dešava. Vojvodina je, pored Slovenije i Hrvatske, do 1990. godine bila najrazvijeniji deo ove zemlje, i plate u Vojvodini su bile za 40 odsto više u odnosu na druge delove Republike Srbije. Onda su se desile devedeste i dve hiljadite godine, i sada je situacija takva da nemamo Pokrajinski zavod za statistiku od 1990. godine. Pokrajinski zavod za statistiku je ukinut ’90. godine. Zašto vam ovo naglašavam kao činjenicu? Jer je to vrlo interesantan podatak. Republički zavod za statistiku vodi statistiku na republičkom i lokalnom nivou i vi uopšte ne možete da dobijete podatke o Vojvodini kao pokrajini – koliko je BDP za Vojvodinu, kakve su demografske karakteristike, privredne karakteristike… Ništa od tih podataka ne postoji, zato što oni smatraju da nema potrebe da se vodi evidencija na tom nivou. U isto vreme, za razliku od Zavoda za statistiku Vojvodine koji je ukinut, nastavio je da postoji Zavod za statistiku grada Beograda. I vi sve te podatke možete da dobijete za grad Beograd, a za Vojvodinu ne možete.

Ono što je dodatno simptomatično bilo jeste da se neka vrsta statistike na pokrajinskom nivou vodila do pre sedam godina, do 2003. godine, i onda imate rupu od 2003. do 2009. godine. Posle donošenja Statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine, ja sam inicirala ponovno osnivanje Zavoda za statistiku jer Statut, između ostalog, kao jednu od nadležnosti Pokrajine predviđa vođenje statističke evidencije na teritoriji AP Vojvodine. Onda je direktor Republičkog zavoda za statistiku meni odgovorio da nema potrebe za osnivanje takvog zavoda, jer oni mogu da vode tu evidenciju, samo to do sada nisu uradili jer nisu smatrali za potrebno. Onda dođete u situaciju da se stvarno zapitate da li se tu sad neko šali ili o čemu se tu radi! A onda 2010. godine, posle našeg silnog insistiranja da počnemo da dobijamo podatke na pokrajinskom nivou, objave se podaci o Vojvodini i ja shvatim zašto mi nismo dobijali podatke o Vojvodini u prethodnom periodu. Što se tiče 2010. godine, u prvih 10 opština po primanjima građana, devet je iz Beograda. Nijedna nije iz Vojvodine u prvih 10. Na 12. mestu je Vršac, na 14. je Novi Sad, Pančevo je na 20, Zrenjanin je na 25, Subotica na 37, Sremska Mitrovica na 44. Pored Vršca i Novog Sada koji su u prvih 20 opština, na 13. mestu su Pećinci, Apatin na 16. i Beočin na 17. mestu.

Polaznik seminara:

A Inđija?

Maja Sedlarević:

Inđija nije u prvih 20. Inđija ima visok stepen nezaposlenosti. Mislim da će se efekti ovog što se sad dešava u Inđiji tek za koju godinu videti u nekom većem obimu.

I ovo vam je Vojvodina danas. Ja, kad sam išla u osnovnu školu, onda su nas iz poznavanja društva učili da je Autonomna Pokrajina Vojvodina žitnica Evrope, i da mi hranimo celu Evropu, i da smo mi najbogatiji i najrazvijeniji i najpametniji. Ja nemam baš toliko mnogo godina da bih mogla da kažem da je to neka daleka istorija. Ali, 2011. godine Vojvodina ne samo da nije više najrazvijeniji deo Srbije, nego spada među nerazvijene regione u Republici Srbiji. To je naša stvarnost i to je naša realnost.

Pre nego što završim svoje uvodno izlaganje i dam vam mogućnost da me pitate šta god želite, ništa nisam rekla o kancelariji u Briselu i zašto Bojana Pajtića navodim kao najbolji primer. Zato što je Bojan Pajtić idealan primer kako pripadnici stranaka iz Beograda, kada dođe do biranja između centrale u Beogradu ili stranke i interesa Vojvodine, uvek izaberu centralu u Beogradu. Na moju veliku žalost je tako. Znate, ja sam neko ko je u drugom mandatu u Skupštini AP Vojvodine i ja zaista vrlo idealistički pristupam profesiji koja mi se nametnula kao profesija. Ja sam politiku izabrala da bih menjala svet oko sebe i daleko je od idealnog baviti se ovim poslom. I postoje kompromisi, pogotovo onog momenta kada dođete u situaciju da odlučujete da, ili ćete biti sa Demokratskom strankom koja ima apsolutnu vlast u AP Vojvodini (ima 63 od 120 poslanika) i svaku odluku može sama da donese, ili ćete biti opozicija pa biti u društvu DSS-a ili Srpske radikalne stranke. To je odluka o tome da li ćete biti deo vladajuće koalicije pa moći da uradite nešto za Vojvodinu, ili u opoziciji koja neće moći ništa da promeni. Ja onda moram da pristanem da budem u takvoj koaliciji. I to je, nadam se, odgovor na vaše pitanje. Ja nemam nikakav problem da kritikujem i svoju stranku kada treba, i da kritikujem vladajuću koaliciju kojoj pripadamo kada treba, i da kažem kakva je situacija danas.

Još jedna rečenica za vas koji niste iz Vojvodine, a može vam biti interesantna sa aspekta toga koliko smo mi evropski region i koliko smo zaista cenjeni u Evropi. AP Vojvodine je 2002. godine je postala članica Skupštine evropskih regiona. To je najozbiljnija asocijacija regiona u Evropi, a tadašnja državna zajednica Srbija i Crna Gora još uvek nije bila primljena u Savet Evrope. Znači, Skupština evropskih regiona je prva institucija koja je deo tadašnje državne zajednice primila u svoje članstvo.

U Vojvodini se govori na šest službenih jezika i Skupština AP Vojvodine je parlament u kome se govori na šest jezika, i time je najmnogojezičniji parlament u Evropi posle samog Evropskog parlamenta. Samo se u Evropskom parlamentu govori na više jezika.

To su sve neke od karakteristika identiteta Vojvodine i uvek to ističem i naglašavam zato što, gledajući sa aspekta Evrope i gledajući sa aspekta mene, koja sam predstavnica pokrajinske administracije, ja zaista verujem u to da Vojvodina treba da bude i jeste taj „most Srbije ka Evropi“. Ali, nekako stalno nailazimo na to nerazumevanje. I vratiću se na sam početak današnjeg izlaganja pa ću reći – neko zlonameran će zaista pomisliti da je kragujevačka gimnazija najstarija gimnazija u Srbiji, Srba ili srpska, zato što vojvođanske gimnazije nisu u Srbiji, Srba ili srpske. I to su stvari o kojima morate da vodite računa i gde nam trebate kao partneri, da prosto razbijemo tu famu o separatističkim težnjama nas odavde. Toliko za ovo uvodno izlaganje i zaista sam otvorena za sva vaša pitanja, i volela bih nastavimo dijalog koji smo započeli.

Jedna od polaznica seminara:

Ja sam đak te gimnazije koje ste pomenuli. Mislim da koleginica nije bila zlonamerna, već možda nije bila dovoljno precizna. To je prva gimnazija osnovana u Srbiji, možda je tako preciznije reći. Osnovana je u vreme Miloša Obrenovića kada Vojvodina nije bila deo Srbije. Dakle, nismo namerno zlonamerni. Nas su vodili u Karlovačku gimnaziju na ekskurziju i mi znamo da je to najstarija srpska gimnazija. I možda se ona nije dobro izrazila. Ali, Prva kragujevačka gimnazija je prva osnovana u Srbiji, na šta smo mi jako ponosni i volimo to da istaknemo. Moje pitanje za vas je – rekli ste da bi Vojvodina trebala da ima poseban status jednog dana kada Srbija bude, nadamo se svi, regionalizovana i jasno mi je zbog čega je imala autonomiju i da sva ta prava treba da zadrži i bude posebna, ali zbog čega smatrate da Beograd treba da bude drugačiji region od nekih drugih regiona, recimo Šumadije.

Maja Sedlarević:

On, prosto, kao glavni grad mora imati poseban status. On možda neće biti zvan regionom kao ostali regioni u Srbiji, ali mi i sad imamo Zakon o glavnom gradu. Beograd u tom smislu… Beograd bi mogao, kada bi država išla u tom smeru, da postane region. On možda uopšte ne postane region, ali Beograd kao Beograd, kao glavni grad mora da ima poseban status, mislim to je prosto u svakoj zemlji tako.

Jedan od polaznika:

To je kao što je sada, mada je glupo poređenje, ali kao što postoje okruzi u svim delovima Srbije, u Beogradu ne postoji beogradski okrug.

Maja Sedlarević:

Da, mada mislim da je to sa okruzima jedno krajnje nesrećno rešenje. Pre jedno dve nedelje sam bila u Velikoj Britaniji. Britanska ambasada nam je organizovala studijsku posetu Velsu i centralnoj vlasti u Londonu. I sad, između ostalog, bili smo u prilici da budemo gosti stalne konferencije gradova i opština, odnosno neke takve slične asocijacije koja postoji i kod nas. Oni su nama pokušali da predstave njihov sistem funkcionisanja. Zatim smo došli u situaciju da nismo mogli da prevedemo na srpski jedan njihov termin, i mislili smo da je u pitanju nešto kao naši okruzi, ali to uopšte nisu kao naši okruzi nego su to, recimo, govoreći o Vojvodini – Srem, Banat i Bačka. Znači, oni imaju taj neki niži srednji nivo. I onda smo razgovarali na temu koliki je promašaj postojanja tih okruga kod nas, jer su potpuno nefukcionalni.

Jedan od polaznika:

Zbog čega je problem da se to ukine?

Maja Sedlarević:

Ja čak mislim da nije ni to. S obzirom da ima jako mali broj zaposlenih, to su male administracije…

Jedan od polaznika:

Zato što sam mislio da to u Vojvodini nema svrhe, a evo sad mi kažu kolege da ni u Srbiji nikakve koristi od njih nema.

Maja Sedlarević:

Jeste. Ja se slažem sa tim i mislim da će to biti neki prvi korak neke buduće reorganizacije te administracije na svim nivoima. Zato što se u praksi pokazalo da to nema nikakvu svrhu.

Jedna od polaznica seminara:

Iako nisam Vojvođanka, ja sam se onog dana kada se usvajao statut u Skupštini Vojvodine, osećala vrlo poniženo, pošto je predsednik Boris Tadić, koalicioni partner, obilazio rimske careve i išao na put do Sremske Mitrovice. Ne znam kako su se Vojvođani tada osećali, a put od Sremske Mitrovice do Novog Sada ima 56 km ili tačno jedan sat vožnje. To sam osetila kao jedan veliki šamar pravnom aktu Vojvodine i uopšte u odnosu prema svom koalicionom partneru. Međutim, da je Novi Sad Beograd, da li bi podela Vojvodine bila ova: „Srem, Banat i Bačka tri srca junačka“ ili bi izgledala drugačije? To je prvo pitanje. Drugo pitanje je: ja imam svoju intepretaciju ministra za privredu i regionalni razvoj, koji je usput i potpredsednik Vlade. On je osnovao Ujedinjene regione Srbije, pa sedi u vladi i predlaže Ustav po kom se sedam odsto vraća Vojvodini, a ta Vojvodina, kad sam ja to proučavala, pravi 40 odsto budžeta. Kako vi tumačite taj njegov gest osnivanja Ujedinjenih regiona Srbije, a i on vam je koalicioni partner?

Maja Sedlarević:

Prvo pitanje: ja mislim da onog momenta kada dođe do procesa decentralizacije, odnosno do spuštanja vlasti na niže nivoe, beogradizacija ne sme da bude zamenjena novosadizacijom. U tom smislu, mislim da princip supsidijarnosti neće podrazumevati nikakav nivo između lokalnih samouprava i pokrajinske vlasti, i mislim da nije ni potreban, jer je Vojvodina dovoljno mala. Vojvodina je optimalna kao region za dobro funkcionisanje. Vi nemate u Vojvodini, osim Novog Sada, ni jedan preterano velik grad, tako da mislim da će taj nivo Srema, Banata i Bačke ostati poetski ili teritorijalni, i mislim da neće biti stvaranja neke nove administracije na nekom novom nivou. To je što se prvog pitanja tiče.

Što se drugog pitanja tiče… pokušavam da smislim što bezbolniji odgovor, ali hajde da ovo smatramo mojim ličnim stavom. Ja zaista mislim da je Mlađan Dinkić politički profiter i da je on smislio priču Ujedinjenih regiona Srbije samo kao mogućnost da pronađe novi način da pređe cenzus i ostane na vlasti. U prilog tome najbolje govori činjenica koga je on sve prihvatio za koalicione partnere. Ja, kao osoba koja niz godina unazad živi u Novom Sadu, iako sam iz Sremske Mitrovice, ne mogu da verujem da neko može da za svog prvog koalicionog partnera uzme Maju Gojković, a da je sa demokratske strane. I sad vam je ovo moj lični utisak: Aleksandar Radonjić je napustio poslaničku grupu G17 plus pre nekih nedelju-dve dana. Pre dva meseca, tj. negde oko Nove godine, ja sam razgovarala sa Aleksandrom Radonjićem i rekla sam mu – Kako se ti sad osećaš? Pre četiri godine, kada je Maja Gojković ovde bila gradonačelnica, G17 uz Demokratsku stranku i Ligu je ovde bio u opoziciji? – I on konkretno, Aleksandar Radonjić, bio je jedan od nosilaca novosadske lokalne priče protiv Maje Gojković. I on je napustio G17 plus upravo zbog Maje Gojković. Mislim da to što je uradio Mlađan Dinkić ipak nije moglo da se desi bilo kojoj drugoj demokratskoj stranci u ovoj zemlji. Mojoj (stranci) sigurno ne.

Jedan od polaznika seminara:

Sve ovo što ste vi govorili bilo je jako ubedljivo i sa puno argumenata za one koji su slušali i, recimo, za ljude koji bi došli na neki skup na kojem bi im vi prezentovali sve ovo. Oni koji su, recimo, protiv autonomije Vojvodine videće da je to prava priča autonomije, a ne otcepljenje jednog dela. Međutim, najveći je problem što tu vašu priču ne čuje cela Srbija. Evo samo da vam navedem jedan primer: 2002. godine javio sam se gospodinu Čanku(tada je i dalje bila priča oko toga gde su naši novci), i bio sam vrlo bezobrazan. Kada je slučajno jedna koleginica dolazila u Novi Sad da radi intervju sa Đokom Balaševićem, jer je on imao koncert u Leskovcu, ja sam išao sa njom. Predložio sam da iskoristimo priliku i uzmemu izjavu za najaktuelniju stvar i napravimo intervju sa Nenadom Čankom. Ja sam se javio ujutru njegovoj sekretarici i žena me je pitala za kad mi treba, a ja sam rekao – za danas. Ona je rekla OK, videću i javiću. Ja sam mislio da me je otkačila. Nisam još bio ni na naplatnoj rampi, a ta gospođa ili gospođica me je pozvala i pitala da li mogu da budem u 13 sati ispred Izvršnog veća, i da će doći vozač po mene i odvesti me kući kod gospodina Čanka, jer je on još u gipsu. Đoka Balašević je bio tek uveče, pa smo imali vremena u toku dana. Uradili smo taj intervju i on je otvoreno pričao o svemu. Emitovano je na lokalnim televizijama na jugu Srbije i potpuno je promenilo komentare kod ljudi koje je iole interesovala politika, pa su rekli da je čovek u pravu. I ja bih se pitao gde su moje pare! Zašto bih ja finansirao nekog, a da mi taj neko ništa ne da. I to je problem! Što vas, dole od Jagodine naniže, pa sve do Preševa ljudi ne čuju?! Ne čuju ono što je prava istina i za šta se vi zalažete, nego misle onako kako im kolege serviraju priču u medijama.

Maja Sedlarević:

Dve stvari hoću da vam kažem. Prva stvar je da sve to što mi tražimo za Vojvodinu, mi tražimo i za druge krajeve Srbije. Sve ono što sam ja navela ovde za Vojvodinu, isto tako treba da dobiju i svi krajevi Srbije, i svima će nam biti i bolje i lakše, verujte mi. To je jedna stvar. Druga stvar, kad kažete Liga socijademokrata Vojvodina, kažete Nenad Čanak. Druga stvar koja je asocijacija na Ligu socijaldemokrata Vojvodine jeste – oni imaju onaj program Republika Vojvodina. Republika Vojvodina je program koji je donet ’99. godine, i ja mogu sad da vam potpišem da je to najkvalitetniji program regionalizacije i decentralizacije Srbije koji je ikad u ovoj zemlji urađen. Šta je problem s njim? Nenad Čanak je, između ostalog, marketinški mag, u smislu da je on čovek koji je završio ekonomiju i magistrirao marketing. On, da bi skrenuo pažnju na dokument koji je njegova stranka usvojila ’99. Godine, morao je da joj da bombastičan naslov „Republika Vojvodina“. Šta je problem sa bombastičnim naslovom i sadržajem koji je jako kvalitetan i jako ozbiljan? Problem je u tome što svi pročitaju naslov, a ne pročitaju sadržaj. Otiđite na sajt Lige pa pročitajte, i videćete kako mi vidimo ovaj koncept regionalizacije Srbije. Sigurna sam da ćete se svi složiti sa njim. Hoću da vam kažem, vezano za našu priču koju ne razumeju ljudi po Srbiji, da li je ovde neko iz nekog grada koji je otvorio ili je u procesu otvaranja kancelarije u Briselu? Ajde još jedna rečenica o Nenadu Čanku, a onda ćemo da pričamo o kancelariji u Briselu. Nenad Čanak je predsednik Nacionalnog saveta za decentralizaciju. Vrlo malo ljudi to zna i vrlo malo novinara, iz prostog razloga što je on imenovan, i ništa nije dobio, bilo kakvu mogućnost da Nacionalni savet za decentralizaciju radi na tom pitanju, jer mora postojati politička volja da bi se ušlo u jedan takav ozbiljan proces. On je održao dva okrugla stola, čak nisu ni bili okrugli stolovi nego su bile tribine, s obzirom da sam čula da su bile neverovatno posećene. Jedna je bila u Nišu, druga je bila u Kragujevcu.

Jedan od polaznika seminara:

Jedna je bila u Leskovcu letos, ali to na poziv nevladinih organizacija i nije moglo da se uđe unutra.

Maja Sedlarević:

Postoji ta, podsetićete me kako se zove ta asocijacija, Koalicija za decentralizaciju, je l’ se tako nekako zove? Uglavnom, to je asocijacija jednog broja nevladinih organizacija. To su radile Kancelarije saveta za decentralizaciju i ta koalicija nevladinih organizacija. On je imao turneju po Srbiji i kaže da je zaista doživljavao ovacije upravo u tom smislu.

Druga stvar koju sam htela da vam ispričam: predsednik Skupštine Vojvodine, Šandor Egereši, zajedno sa predsednicom Narodne skupštine Republike Srbije, Slavicom Đukić Dajanović, organizovao je kampanju obilazaka lokalnih samouprava po Srbiji ne bi li se predstavio Statut AP Vojvodine kao nesaparatistički akt. I u tom momentu to je tako bila jedna priča koja mislim da nikom nije bila baš najjasnija u momentu realizacije. Međutim, kad vi odete ljudima na noge u Leskovac, u Kragujevac ili Niš ili Jagodinu, onda vi njima objasnite šta znači statut. Između ostalog, objasnite im i šta je kancelarija lokalne samouprave, regiona ili autonomne pokrajine u Briselu. I onda dođete u jednu potpuno apsurdnu situaciju da različiti gradovi ili različite skupine gradova ili su otvorili ili otvaraju svoje predstavništvo u Briselu, a Vojvodina ga još uvek nema.

Znate li zbog čega? Zbog toga što ne postoji politička volja da se otvori ta kancelarija u Briselu. U Statutu AP Vojvodine eksplicitno stoji da AP Vojvodina može da otvori svoje predstavništvo u Briselu i drugim regionima isključivo uz saglasnost Vlade Republike Srbije. Kragujevac nije morao da traži saglasnost za otvaranje svoje kancelarije.

Zašto? Zato što Kragujevac verovatno neće da se otcepi. A Vojvodina, ako otvori svoje predstavništvo, to će sigurno za jedno dva meseca da preraste u neko diplomatsko predstavništvo, odnosno konzulat, a onda to znači u ambasadu, a onda to jeste prerogativ državnosti, a onda ode nama Vojvodina. Ja sam malo trivijalno pokušala da objasnim jednu potpuno apsurdnu situaciju. Šta znači kancelarija Vojvodine u Briselu? Volim da navedem Istru kao primer, zato što su nam susedi, a Istra isto ima konotaciju da hoće da se otcepi od Hrvatske. Uglavnom, Istrani reše da otvore svoju kancelariju bez saglasnosti Vlade Republike Hrvatske 2004. godine. Nije pisalo nigde da moraju da traže saglasnost i otvore oni svoje predstavništvo u Briselu. Mislim da je to bilo 2004. godine. I tu krene problem! Tušta i tma se sjati i Istru optuži da je to separatizam i da je to diplomatsko predstavništvo, i sve po redu. Istra napravi takve pomake, kad su evropski fondovi u pitanju, i toliko sredstava i investitora donese i dovede u Istru putem svoje kancelarije da se za manje od godinu dana u Briselu otvorilo još tri hrvatske kancelarije.

Tri hrvatske županije otvorile su svoje pradstavništvo, asocijacije i neke institucije su otvorile svoje predstavništvo, i Gospodarska komora Hrvatske otvorila je svoje predstavništvo, jer su ljudi prosto shvatili koliko je bitno biti u Briselu, na izvorištu stvari, i koliko manje košta to što zaposliš jednu osobu i iznajmiš prostor ili ga dobiješ na poklon. U Briselu, u ovom momentu preko 300 regija ima svoju kancelariju. Baden Vitenberg regija ima čitavu jednu zgradu koja je na nekoliko spratova i oni nama godinama unazad nude prostor za našu kancelariju, dok se ne snađemo, dok ne dokažemo kolika je bitnost otvaranja ovog predstavništva. Pomažu nam da se snađemo dok ne obezbedimo finansijska sredstva, a to nije jedina regija koja nama ustupa svoj prostor. Mi godinama unazad pokušavamo da objasnimo da to nije diplomatsko predstavništvo i da možemo da imamo samo višestruku korist od otvaranja predstavništva Vojvodine.

I onda opet dođemo u situaciju da u decembru mesecu, u toku unutarstranačkih izbora u Demokratskoj stranci, Vuk Jeremić dođe u posetu Bojanu Pajtiću i šta se desi? Sazovu press konferenciju i saopšte da će početkom 2011. godine Vojvodina dobiti svoje predstavništvo u Briselu i da će to predstavništvo biti smešteno u prostoru naše misije pri Savetu Evrope. To je bilo, kažem, nedelju-dve dana pre unutrašnjih izbora u Demokratskoj stranci i to, naravno, bude izgovoreno na sva zvona, i mi svi pozdravimo to i kažemo – E super, neka je marketing, ali eto obećali su pred kamerama i jedan i drugi. – Danas je 5. mart i mi se ceo januar, i ceo februar, i sad ovo marta, svađamo preko novina tako što Bojan Pajtić meni kaže da nama ni ne treba predstavništvo u Briselu i da sve što se radi u Briselu možemo mi iz Novog Sada da radimo. A onda se ja pitam a što si ga najavljivao mesec dana ranije! Ja onda njemu objasnim da je to jedna jako bitna stvar, i da smo jako oštećeni, i da smo u problemu, jer je mart mesec, a većina konkursa se otvara u januaru i februaru odnosno početkom godine, i mi smo ozbiljno na gubitku što ta kancelarija nije otvorena. Oni meni kažu – To je tehničko pitanje. – A ja kažem – A kako saglasnost Vlade Republike Srbije može da bude tehničko pitanje? Ima li nešto što može biti veće političko pitanje od toga da li će vlada da dā ili neće da dā svoju saglasnost na nešto? – Tako da, napravite paralelu o procesu donošenja Statuta i paralelu o otvaranju kancelarije u Briselu, pa ćete shvatiti kakav je tretman Vojvodine u ovom momentu i što se tiče centralnih vlasti.

Jedan od polaznika:

Hteo sam da vas pitam za ove posete Čanka Srbiji. Da li pored tih poseta možete da napravite jednu TV emisiju koja traje pola sata i da tu TV emisiju plasirate po regionalnim televizijama da se ljudima objasni šta se želi sa statusom Vojvodine, šta želi Vojvodina da uradi? Možda je to rešenje da se ljudi upoznaju sa tim, pa da i oni počnu da traže svoja prava, pa da tako utiču da krene decentralizacija.

Maja Sedlarević:

Pa, ja se apsolutno slažem sa vama, ali to je negde zajednički zadatak vas i nas. Mislim, prosto moramo da se dogovorimo da nametnemo temu decentralizacije kao temu o kojoj će se prvo afirmativno govoriti. Ja imam utisak da se kod nas o decentralizaciji još uvek krajnje neafirmativno govori. Čim neko kaže decentralizacija, odmah se krene sa tim „razbijaju nam državu“.

Jedan od polaznika:

To je isto kao ona emisija koju finansira Evropska Unija, Evronet.

Maja Sedlarević:

Ali recimo, Evronet je uradio jednu sjajnu emisiju upravo o decentralizaciji. Ja je nisam gledala. Da li je neko gledao? Ja sam juče bila gošća Kancelarije saveta za decentralizaciju, između ostalog, pričajući o tome da će njihov kolega biti vaš gost pre mene, a danas sa vama ja ovde. Direktorka Kancelarije Nataša Čorbić mi je rekla da je to bila sjajna emisija. Pričala mi je o tome kako je novinarka došla potpuno pripremljena, sa vrlo suvislim pitanjima, i kako je na kraju ispalo sve jako dobro. Eto, a recimo niko od nas je nije odgledao.

To jeste negde zajednički zadatak medija i političara. Moramo da nametnemo decentralizaciju kao temu, ali moramo to zajedno da uradimo. Ne može da bude zadatak samo medija, ali ne može ni da bude zadatak samo političara.
Je l’ to to? Nema više pitanja?

Nadam se da sam vam odgovorila bar na neka vaša pitanja, i da ćemo se viđati u nekim profesionalnim odnosima.

Hvala vam lepo.

(Transkript predavanja na seminaru “Mediji i decentralizacija”, održanom u Novom Sadu od 4. do 6. marta 2011. godine. Projekat podržala Ambasada Velike Britanije u Srbiji. Predavačica je potpredsednica Skupštine AP Vojvodine.)

Podelite ovu stranicu!