MADS BRUGER: Severna Koreja je ostavila trajnu crtu melanholije u meni

24 May 2013

Većina ljudi ne zna kako su Severnokorejci opsednuti čistoćom krvi. To je ekstremno rasistička i nacionalistička zemlja, kaže za Kontrapress danski novinar i režiser Mads Bruger

Bilo da je lažni liberijski diplomata koji  prokazuje korupciju na najvišem nivou u Centralnoafričkoj republici ili vođa dvočlane umetničke trupe koja provocira režim u Severnoj Koreji, danski autor Mads Bruger uvek pomera granice. Optuživali su ga da filmom „Crvena kapela“ širi propagandu, da je kao novinar prekršio sve etičke norme koje definišu taj poziv, da je napravio nehuman film…. No, zahvaljujući njemu dobili smo potpuno novi i neprocenjiv pogled u svet Severne Koreje.

Optuživali su ga da je i prešao granice posla kada se upustio u avanturu kupovine lažnog diplomatskog identiteta za film „Ambasador“, da se ponašao elitistički obzirom da je desetine hiljada evra trošio na mito, a rekvizite plaćao i po hiljadu evra, ali, opet, zahvaljujući njemu imamo izvaredan primer kako funkcioniše korupcija u postkolonijalnoj Africi iz koje nekadašnje kolonijalne sile nikada zapravo nisu ni otišle.

Uprkos moralnim i drugim pridikama, oba filma su pokupila mnoge nagrade na međunarodnim festivalima.

Mads Bruger je nakon svoja dva filma već zaradio pridev „kontroverzni“. On je danski novinar i TV autor, poznat po svojim specifičnim metodama “performativnog novinarstva”. Napisao je nekoliko knjiga, od kojih je najpoznatija „Borderlands“, posvećena najvećem slučaju organizovane seksualne zloupotrebe dece u Danskoj. Na nacionalnoj televiziji vodio je kasni noćni talk show pod nazivom „Jedanaesti sat“ u kojem je među gostima bio i bivši predsednik SSSR Mihail Gorbačov.  Autor je TV serije „Danci za Buša“ sa kojom je i počeo da eksperimentiše sa “igranjem uloga” u novinarstvu.

Prošle nedelje je bio gost Dokukina u Zagrebu i Slobodne zone u Beogradu, gde je održao i dva master classa za zainteresovanu publiku.

Za Kontrapress govorio zašto je odlučio da ruši granice tradicionalnog novinarstva, šta ga je najviše plašilo u Severnoj Koreji, a šta u Centralnoafričkoj republici, kakva je danas uloga Francuske u postkolonijalnoj Africi te zašto je bio depresivan kad je uhapšen Radovan Karadžić.

KONTRA: Liberijska vlada je najavila da će vas zakonski goniti i tražiti izručenje zbog filma „Ambasador“ prošle godine jer ste narušili ugled zemlje. Šta se na kraju desilo s tim?

Bruger: Ne znam šta se s tim dešava, ali pretpostavljam, ako pokrenu istragu, da će završiti istražujući sami sebe. Ne verujem da će biti nešto od toga.

KONTRA: Kako ste se osećali kad ste čuli da postoji mogućnost da za vama raspišu poternicu?

Bruger: Da sam bio sam ne bi me bilo briga. Problem je što sam u tom trenutku putovao sa svojim sedmogodišnjim sinom sa Novog Zelanda u Australiju i malo sam bio zabrinut jer sam promislio šta ako Australija ima neke posebne veze sa Liberijom. Ukratko, isparanoisalo me.

KONTRA: Radeći na filmu mnogo vremena ste potrošili na detaljima, poput čizama koje koštaju preko hiljadu evra.

Bruger: Nikada ne potcenjuj vrednost detalja. Nekoliko meseci sam istraživao kakve jahačke čizme da nosim, jer sam hteo savršene, dok nisam našao te belgijske koje vidite u filmu. Što se tiče cigareta, otišao bih na prijeme gde sam znao da će se pojaviti afričke diplomate koje su mi bile potrebne, seo bih i posmatrao kako se ponašaju i kako pričaju. Primetio sam da afričke diplomate puše crveni danhil i da su im to omiljene cigarete. Tako sam otkrio da i ja moram da imam te cigarete.

KONTRA: Postoji i zanimljiva priča o upaljaču koji ste koristili. Jednom ste izjavili da, kad god ga upalite, on redovno privuče nekog sociopatu.

Bruger: Dupon upaljač je veoma skup, ali je jako lep, pravi magičan zvuk kad ga otvarate. I taj zvuk privlači sociopate. Ako ste u baru i upalite Dupon upaljač, za nekoliko minuta sociopata će sedeti preko puta vas pričajući kako je i on jednom imao taj upaljač. Ključni motiv je da vam  ukrade upaljač, ali to je odličan način da ih upoznate.

KONTRA: Zašto ste polagali toliko pažnje detaljima?

Bruger: Ljudi misle, ako izgledaš i oblačiš se kao diplomata da si sigurno iz tog sveta. Imao sam nekoliko pravila kojih sam se striktno držao – đavo je u detaljima, ne pričaj previše o projektu, nikad ne potcenjuj moć rekvizita…  Zapravo, sumnjivo je jedino konvencionalno ponašanje.

Sve to ima veze i sa fantazijama – konkretno mojom fantazijom o crncima, ali i o fantazijama koje crnci imaju o belcima, jer je to obostrano. Većina belaca koje crnci mogu da vide u Bengiju su zapravo članovi nevladinih organizacija, koji baš i ne ostavljaju utisak ako fantaziraš o belcima. Pomislio sam, ako mogu da se transformišem u hologram crnačke fantazije ultimativnog belog diplomate, da će nešto u tome morati biti interesantno. I upalilo je.

KONTRA: Koja vam je bila najopasnija situacija u toku snimanja „Ambasadora“?

Bruger: Cela avantura je bila izuzetno opasna, ali jedne noći smo se vraćali iz noćnog kluba sa diplomatama  i biznismenima. Zaustavila nas je vojna policija  koja je mislila da smo misionari i odvela nas u policijsku stanicu gde je dežurni policajac bio potpuno drogiran. Njegova ispitivačka tehnika je izgledala ovako: on urla pitanja, a kad bi mi počeli da odgovaramo zagalamio bi „Zavežite“ i onda bi pitao novo pitanje, mi bi pokušali da odgovorimo i on bi opet zaurlao „Zavežite“ što je naš razgovor činilo poprilično stresnim. U isto vreme na radiju je išla pesma „I’m a barbie girl“ od Akve, zbog čega sam se osećao dodatno loše. Ali, u jednom trenutku je počeo pričati da će nas prebaciti u centralni državni zatvor u Bengiju, a to je mesto na koje zaista ne želite da idete.  Srećom, imao sam broj jednog od ministara sa kojim sam radio i uspeli smo da ga pozovemo, a obzirom da je bio budan i trezan, iako je obično non stop pijan, uspeo je da nas oslobodi. Ali to je bilo baš preživljavanje na ivici.

KONTRA: Ceo vaš posao u CAR-u je zapravo bilo krijumčarenje dijamanata, posao koji je bio iza zvanične priče o  fabrici šibica u kojoj bi zaposlili lokalne Pigmeje i naučili ih kako se proizvode obične šibice.  Šta ste na kraju uradili s dijamantima?

Bruger: Odlučio sam da neću krijumčariti dijamante ni u kom slučaju, to je bila linija koju nisam želeo da pređem. Otišao kod nekih sirijskih i jermenskih dilera u Bengiju i sve to prodao. To su bili dijamanti bez ikakvih dokumenata. Novac koji sam dobio dao sam Pigmejima za fabriku šibica. To je bilo iz ličnih moralnih skrupula.

KONTRA: Da, cela ta priča sa Pigmejima je krajnje interesantna. Kako ste došli na ideju da ih uključite u film?

Bruger: U državama poput Centralnoafričke republike ili Konga, Pigmeje smatraju veoma dobrim vračevima. Ljudi idu kod njih da dobiju kvalitetne vradžbine. Tako da je ideja da Pigmeji prave šibice zapravo pun pogodak, nešto kao da imate čarobne šibice. Indijski biznismen iz filma je napravio veliki biznis plan pravljenja šibica tamo i zaključio, da nema toliko korupcije, i da je zaista moguće napraviti fabriku šibica, da bi ona bila samoodrživa i profitabilna.

KONTRA: U filmu ukazujete i na problem nevladinih organizacija u tom delu sveta.

Bruger: Strana pomoć je u CAR-u ono što je kokain u Kolumbiji. Suštinski ona razara zemlju. Ne radi se ništa po pitanju uzroka situacije u zemlji. Naravno da nisam protiv strane pomoći, nemojte me pogrešno shvatiti, veoma poštujem rad nevladinih organizacija. Međutim, pogledajmo malo ulogu Francuske u CAR-u. Kad si tamo shvataš da  taj korumpirani neksus koji povezuje tu zemlju sa bivšim kolonijama još uvek postoji i u mestima poput Centralnoafričke republike, i da funkcioniše jako dobro. To je pravi problem i strana pomoć je beznačajna u odnosu na to delovanje.

KONTRA: Da li vidite rešenje?

Bruger: U tom smislu sam bez ideje kako da se to reši. Nadam se da će se stvari promeniti. Francusku intervenciju u Maliju nedavno podržavam. Bila je neophodna i uradili su dobar posao. Francuzi poznaju Afriku i znaju kako da operišu tamo, ali u isto vreme dok su izvodili akciju u Maliju, Centralnoafrička republika se potpuno raspadala, vojska je preuzela vlast, predsednik je izbegao u Kamerun, pobunjeničke snage su preuzele Bangi gde su počela ubistva i silovanja. To je sada jedan pandemonium. Francuzi ništa ne rade po tom pitanju, puštaju pobunjenike da rade šta hoće.  Četiri ili pet hiljada vojnika bi moglo lako da reši tu situaciju, da stvori sigurnost u Bangiju, ali to ne rade. To je jedna grozna, cinična priča.

Zabavno je kako ljudi u Evropi stalno pričaju o lošim postupcima Amerikanaca, da huškaju na rat i sl, ali niko ne govori o ulozi Francuske, na primer, u genocidu u Ruandi, kako su podržavali masakr. Ljudi u Africi vam mogu ispričati šta su Francuzi tamo uradili, ljudi u Evropi ne mogu, jer ne znaju.

KONTRA:  Da li je bilo reakcija državnih zvaničnika na film u Evropi?

Bruger: Zapravo ne. Dansko ministarstvo spoljnih poslova je bilo veoma zadovoljno filmom jer to smatraju kao delom otkrivanja priče kako korupcija funkcioniše, koji je njen jezik, tehnika. Oni ga upotrebljavaju kao informativni film kada pojašnjavaju javnosti šta je korupcija.  Zvali su me da dođem u ministarstvo krajem maja da razgovaramo o mojim iskustvima dok sam snimao film.

KONTRA: Da li se nešto desilo u CAR-u i Liberiji nakon „Ambasadora“?

Bruger: Da, mediji su istražili diplomatski kor u Liberijii i mislim da su našli osam lažnih diplomata. Liberijska vlada je rekla da će se time pozabaviti. Ne znam da li to zaista misle, ali to je svakako znak da se nešto zbog filma dešava.  Nadam se da će film inspirisati afričke novinare da se više bave eksperimentalnim novinarstvom.

AKO NE EVOLUIRA, NOVINARSTVO ĆE UMRETI

KONTRA:  Većina prigovora na vaše filmove bila je u sferi kršenja etičkih principa u novinarstvu.

Bruger: Ako mene pitate, filmovi imaju mnogo etičkih problema, s tog stanovišta gledano. Radio sam na nacionalnoj televiziji u Danskoj. Kodeks te medijske kuće ima 86 strana. Ako pratite sva pravila, nećete biti u mogućnosti da uopšte uključite kameru. Ne možete uraditi 100 odsto etički korektan prilog ako pratite sva ta pravila. Preteško je. Zato sam morao da uradim „Ambasador“ tajno, mimo znanja i bilo kakvog mešanja nacionalne televizije. Uradio sam ga sa Danskim filmskim institutom. „Crvena kapela“ je urađena dok sam bio u televiziji i tada se to smatralo problemom. Kasnije su zapravo bili srećni što sam snimio taj film. Sećam se kad sam se zaposlio na javnoj televiziji da mi je direktor rekao „Kad odlučimo da zaposlimo nekoga poput tebe, odmah primimo još trojicu ljudi da te spreče da radiš svoj posao“.

KONTRA: Kako vidite ulogu tradicionalnog novinarstva danas, ako se uzmu u obzir sva ta pravila kojih ste se odrekli zarad svoje priče?

Bruger: Pravila su tu s razlogom i ja ih podržavam. Ne verujem u stalno nekontrolisano anarhističko novinarstvo i ne zagovaram ovim filmovima da svi novinari rade ono što sam ja uradio. To bi svet učinilo groznim mestom. Međutim, brine me nestanak uzročnosti, od čega pati novinarstvo. Cela ideja je, da ako izložiš javnosti problem korupcije, da se nešto mora uraditi po tom pitanju, da postoje posledice za takvo ponašanje. Ali ta uzročnost  izostaje, ljude jednostavno nije briga i to je jedan od razloga zašto novinarstvo umire. Verujem da je neophodno za novinare da nalaze načine da revitalizuju taj poziv, da unose novine, čineći ga profinjenijim, usvajajući nove  metode i to se jedino može uraditi pomeranjem zadanih granica. U isto vreme sistem koji novinari trebaju da pokrivaju i otkrivaju javnosti postaje sve sofisticiraniji dan za danom. Ako novinarstvo ne evoluira, mi se više jednostavno nećemo moći nositi s tim.

KONTRA: Mislite li da su dokumentarni filmovi jedan od tih novih načina predstavljanja, otkrivanja određenih priča?

Bruger: Ceo budžet za „Ambasadora“ je milion evra i na ceo film sam potrošio tri godine rada. Ti uslovi su priču učinili zanimljivijom. Da sam radio konvencionalnu novinarsku priču za televiziju o istoj temi, mi ne bi danas sedeli ovde i vodili ovaj razgovor. Niko me ne bi pozvao da posetim Beograd ili Zagreb da pričam o svom filmu. Većinu ljudi ne zanima Centralnoafrička republika niti su ikada čuli za nju. Ali na način na koji sam tu priču predstavio, zainteresovalo je ljude za problem u toj zemlji. Na ovaj način ta priča funkcioniše bolje nego da je rađena na tradicionalno novinarski način.

KONTRA: Ali nam još uvek treba tradicionalno novinarstvo?

Bruger: Apsolutno da.

KONTRA: Da li vas je cela priča izmenila?

Bruger: Da, naučio sa da cenim što živim u državi poput Danske, koja ima vladavinu zakona, funkcionalnu državnu strukturu. To je zapravo kontra priča Centralnoafričke republike- jer su sve institucije potpuno nefunkcionalne zbog korupcije. Nemate pravu vladu ni vladavinu zakona. Ljudi poput jednog od mojih glavnih likova mogu jednostavno da izbrišu tu zemlju i to je ono što me strašno plaši i što me zapravo čini depresivnim kad razmišljam o situaciji u toj zemlji.

OPSEDNUTOST MATERINSTVOM U KOREJI

KONTRA: Pre „Ambasadora“ publika je imala priliku da vidi „Crvenu kapelu“, film koji nam na specifičan način daje uvid u život u Severnoj Koreji. Svojevremeno ste, nakon svega što ste tamo proživeli, izjavili da je severnokorejski režim nacistička Nemačka pa puta deset. Zašto to mislite?

Bruger: Većina ljudi ne zna kako su Severnokorejci opsednuti čistoćom krvi. To je ekstremno rasistička i nacionalistička zemlja. Obrazac koji vlada svime je ideja da Severnokorejci imaju najčišću krv na svetu, što ih čini veoma nedužnim, zbog čistoće njihovog porekla. Zato im treba strogi roditeljski nadzor koji imaju u „dragim vođama“ Kimovima. Na primer, ako je vaša porodica sarađivala sa Japancima tokom okupacije, vaša familija i vaše porodična linija će zauvek ostati uprljana i nečista. To znači da ćete zauvek živeti u teškoj bedi, daleko od Pjongjanga. Vi, vaša deca, vaše dece deca će zauvek imati nečistu krv i neće moći živeti u Pjongjangu, dobiti obrazovanje…  Oni sistematski zatvaraju i muče ljude koji nisu „čisti“. Način na koji su Amerikanci tamo predstavljeni je veoma sličan propagandi protiv Jevreja u nacističkoj Nemačkoj. Imate dečju televiziju gde se u crtanim filmovima beli veliki miš bori protiv zlih pacova, a pacovi su Amerikanci. Na ulicama Pjongjanga imate plakate na kojima je prosed američki špijun sa velikim nosom čija je glava naslonjena na bajonetu i ispod piše „Ubij špijune“. Na mnogo načina to je strašniji sistem od nacističkog. Severnom Korejom. Vojska sve vodi, ogromna je, to najmilitarizovanije društvo koje ćete ikada videti. Zbog toga što toliko dugo tako funkcioniše, taj sistem represije je postao vrlo dobro organizovan i sofisticiran. Postavili su to na novi nivo, daleko iznad onoga orvelovskog. Međutim, sada im polako dolazi  globalizacija. DVD sa filmovima se švercaju iz Južne Koreje i ljudi koji imaju DVD plejere u svojim stanovima gledaju te filmove. Ali tajna policija povremeno upadne u blokove i isključuje struju celim naseljima, zatim krene u obilazak svih stanova po mraku sa baterijama u rukama.  Ako vam je isključena struja ne možete izvaditi DVD ili kasetu, ako vam to nađu idete u logor. Ne samo vi, nego i vaše porodice.

KONTRA: Morali ste da predajete sve snimljene kasete na proveru. Šta nismo videli na filmu. Šta im se nije svidelo?

Bruger: Jedina stvar s kojom nisu bili zadovoljni je detalj – nesrećom je fotograf dok je snimao statuu Kim il Sunga koristio objektiv koji ga je učinio debljim nego što jeste. Rekli su mu da to izbriše, što je uradio. Ono što nije u filmu jeste da je jedan od dvojice komičara u pozorišnoj grupi, Sajmon, zapravo za njih bio najseksipilniji čovek u univerzumu, ideal severnokorejske lepote. Na dnevnom nivou su mu dobacivali kao je zgodan i dobro izgleda. Na kraju su ga ubeđivali da ostane u Pjongjangu i da glumi kao akcioni junak, što Sajmon nije hteo. Ali smo se uplašili da bi ga mogli kidnapovati, jer oni kidnapuju ljude. Kidnapovali su režisera iz južne Koreje i odveli ga u Severnu Koreju i naterali ga da im radi filmove. Napravio je severnokorejsku verziju „Godzile“. Kidnapovali su tinejdžere u Japanu da obuče njihove špijune u Pjongjangu. Nikad ne znate, bili su toliko opsednuti Sajmonom da smo se zaista zabrinuli.

KONTRA:  Kakva je razlika između Pjongjanga i drugih gradova u Koreji?

Bruger: Isto je ali drugačije. Pjongjang je kao bina na otvorenom za raspodelu Kimove moći. To je zabranjeni grad Severne Koreje. Ne možete tek tako doći u Pjongjang, morate imati specijalnu dozvolu da dođete u taj grad jer jedino ljudi koji zadovoljavaju estetske uslove koje je propisao režim, uključujući čistu krv i izgled, mogu biti tamo. I , naravno, ako su odani režimu. Severnokorejci tvrde da su savršeno socijalističko društvo, poslednji stadijum socijalizma, gde mogu da žive samo savršena socijalistička tela. Morate biti fizički zadovoljavajući, zdravi i režim vam mora verovati.

KONTRA: U filmu se vidi da ste pod pritiskom, u jednom trenutku su tu i suze i bes vaših saputnika zbog dešavanja u koja ste upali. Oseća se količina presije, bez obzira na duhovitu notu kojom pokušavate da ispričate priču. Kada vam je bilo najteže?

Bruger: U jednom trenutku smo razgovarali da li će uraditi nešto s nama. Ako tako odluče, to će svakako biti kasno noću. Jedne večeri oko ponoći neko je pokucao na moja vrata, otvorio sam i tu su bili direktor nacionalne filmske kompanije i severnokorejski diplomat. Stajali su i samo me gledali. Instinktivno sam hteo da kleknem i da se derem „molim vas nemojte me ubiti“. Ali pomislio sam, ako me puste da uzmem cigarete, verovatno nisu tu da me ubiju. Pa sam ih zamolio da uzmem cigarete i diplomata je samo klimnuo glavom. Ispostavilo se da su samo hteli malo da porazgovaraju kako sam proveo dan i sl. U ponoć.

KONTRA: Optužili su vas da ste tim filmom pokušavajući da razbijete jednu, zapravo pravili drugu vrstu propagande.

Bruger: Da, ambasador Severne Koreje u Švedskoj poslao je protestno pismo švedskoj javnoj televiziji u kojem je napisao da je razlika između čoveka i životinje ta da čovek ima savest što ja nemam. ’On je pas, mrzim ga’, tako je završio pismo, što su čudne reči za jednog diplomatu, ali zapravo sam ih shvatio kao kompliment  mom radu.

KONTRA:  Šta je koren ideološke korupcije u Severnoj Koreji?

Bruger: Severna Koreja je zapravo veoma korumpirana jer je to jedini način da se preživi. Mi pričamo o Severnoj Koreji kao staljinističkoj komunističkoj zemlji, što oni nisu, jer nisu toliko zainteresovani ni za staljinizam ni za komunizam. Njih interesuje Japansko carstvo. Režim je na mnogo načina zasnovan na kultu koji je gajio japanski car Hirohito. Videćete fotografije Kima kako jaše belog konja, tako je japanski car voleo da se potretiše.Severnokorejci su prekopirali način na koji su Japanci praktikovali nacionalizam. Decenije okupacije ostavile su traga na toj zemlji. Onda dolazi Korejski rat gde je SAD  bombardovala Pjongjang do temelja, ništa nije ostalo. Sve to je ostavilo trajan trag u kolektivnom nesvesnom Severnokorejaca, što se oseti do danas. Ono što je interesantno,  u propagandi Kimovi su skoro portretirani kao i muškarac i žena u jednom. Kim Jong Ilu su pridavane ženske vrline. Imate postere Kim Jong Ila koji privija na grudi vojnika  i ispod otprilike piše ’Koliko žudim za grudima mog voljenog generala’, što ima smisla. Najpre mnogo je teže napraviti pobunu protiv majke, nego protiv oca, autoritarna  figura majke je nešto s čim je teže izaći na kraj. Takođe, u korejskoj kulturi majka je važnija od oca. Ako pogledate  korejski rečnik definicija oca zauzima pola strane, dok defnicija majke ima 12 strana. Opsednuti su materinstvom i njenom važnošću.

KONTRA: Mislite da nisu komunistička zemlja?

Bruger: U osnovi ne. Oni su ekstremno rasistička, nacionalistička desničarska država opsednuti krvlju, militarizmom, nasiljem i nacionalizmom.

KONTRA: Jeste li poneli neke lepe uspomene iz S. Koreje?

Bruger: Mislim o Severnoj Koreji skoro svaki dan, ostavila je trajnu crtu melanholije u meni. Imati glavobolje u Severnoj Koreji je najgora stvar koja vam se može desiti, osećaćete se toliko depresivno i jadno i tužno kad imate glavobolje da možete osetiti ambijent oko vas . Suštinski to je totalni horor. Teško je misliti o Severnoj Koreji kao o mestu gde imaš zabavne uspomene. Ja se jesam zabavljao,  imali smo kuglanu u podrumu hotela, pa smo kuglali kad ne bi mogli da spavamo od stresa i paranoje.  Bilo je zabavno kuglanje u Koreji, ali  morate to uporediti s tim kakvo je to zaista mesto, a to menja sve vaše uspomene.

KONTRA: Ovo nije vaš prvi dolazak na Balkan. Istraživali ste i priču o vođi bosanskih Srba, haškom optuženiku Radovanu Karadžiću koji se dugo godina krio od pravosuđa. Šta je na kraju bilo s tom pričom?

Bruger:  Ponekad neke od najinteresantnijih ideja ne uspete da provedete u delo. Recimo, mi smo 2006. godine često boravili na Balkanu, jer smo pokušali da uradimo film o Radovanu Karadžiću. Čak smo se zbližili sa njegovim najbližim saradnicima Branom Crnčevićem, Momom Kaporom i Toholjom. Međutim, ceo film je rađen kao da ga nikada neće uhvatiti. I onda kad je uhapšen nama je propalo tri godine rada i mnogo snimljenog materijala. U jednom trenutku smo se uhvatili da smo depresivni što je Karadžić uhvaćen.

Brana Crnčević je čak jednim novinama za nas rekao da nas voli, da smo mladi i kul, da pijemo pivo skupa i da želi da bude s nama celo vreme.

Bili su to pomalo mračni likovi. Crnčević nam je u jednom trenutku rekao „Da je Hamlet bio Srbin pobio bi sve na dvoru“.

KONTRA: Šta sada radite?

Bruger: Završavam film o neobičnoj smrti jednog visokog zvaničnika EU. To se desilo devedesetih, u pitanju je šverc duvana u Južnoj Evropi. On je bio prvi EU zvaničnik koji je dospeo je pod istragu zbog velikih pronevera i prevare. Istraga je trajala tri godine, a  kad je trebalo da saopšte presudu, on je ispao kroz prozor svoje kancelarije. U filmu smo pokušali da istražimo da li je sam skočio ili je gurnut. To postavlja pitanje o tamnoj strani Evropske komisije, i imaćemo galeriju likova koji su neverovatni. U filmu, naprimer,  imamo generalnog direktora Odela za poljoprivredu EK, koji je na toj poziciji 15 godina. Taj odsek rukovodi sa više od pola sveukupnog budžeta EU, ogroman novac je u pitanju. Tokom cele svoje službe, dakle 15 godina, nikada nije dao intervju, ne zato što nije hteo nego ga niko nije zvao.

(Žarka Radoja, Kontrapress)

Podelite ovu stranicu!