LUKA BOŽOVIĆ: Nedić drugi put među Srbima

10 Dec 2015

Nikada neće biti isti oni koji su sa puškom u ruci svoju slobodu, i slobodu drugih, branili do pobede i oni koji su pred okupatorom klečali i u njemu prepoznali sopstvene ideale

Logor Staro sajmište otvoren je 8. decembra 1941. godine. Sedamdeset i četiri godine nakon toga, na isti dan, javnost je obaveštena da je zvanično pokrenut postupak rehabilitacije Milana Nedića, kolaboracioniste i osvedočenog fašiste. Svesno ili ne, u Srbiji se nastavlja ruganje svim, pa i sopstvenim žrtvama, fašizma.

O sramoti Bojana Dimitrijevića ne vredi previše govoriti. Da u Srbiji nacionalističkim pučem na istoriju nije razoren antifašizam tokom devedsetih godina Bojan Dimitrijević posle izjava da su Jevreji sami odlazili u logore bio bi, u najmanju ruku, izopšten iz javnog života i otpušten iz Instituta za noviju istoriju (koji bi barem zarad svog integriteta trebalo da se ogradi od ove izjave). Ipak, ne vredi više ni očekivati od nekoga ko je knjige o kolaboracionisti Mihajloviću posvećivao ratnom zločincu Ratku Mladiću.

Uostalom, reč je nadasve o mistifikaciji Milana Nedića nekakvim istorijskim pitanjima. Ovde je reč o par ekselans političkim pitanjima. Kao što je Olga Manojlović Pintar rekla, istorijske činjenice su poznate, i njih prihvataju i oni koji su za rehabilitaciju Nedića. Ono što se razlikuje su njihova tumačenja, a ona su de facto politička, jer drugačija ne mogu biti. Ona polaze od ideoloških premisa i političkih vrednosti, i u krajnjem slučaju, iz odnosa prema fašizmu i kolaboraciji. Parola „Smrt fašizmu i domaćim izdajnicima“ nije slučajno takva, jer između njih suštinske razlike nema.

Republika Srbija je uspela i da rehabilituje Dragišu Cvetkovića, čoveka čiji je potpis na uredbama Vlade još pre stupanja u Trojni pakt. Jednom je Jevrejima ograničeno pravo na školovanje, a drugom, iako ne direktno, na učešće u privrednom životu. Ti zakoni jesu osnov rasitičkog odnosa prema Jevrejima koji će nastaviti Milan Nedić.

Nedićevu ulogu brane zajedničkim snagama isti oni koji granicu Srbije vide na liniji Karlovca i Karlobaga i oni koji misle da je komunizam (koji ih je školovao, obezbedio im poslove, i stanove pozamašne kvadrature) najveće zlo, koji ne osuđuju nedvosmisleno svaki fašizam. Briše se razlika između Bojana Dimitrijevića i Vojislava Šešelja, Mila Lompara, Siniše Kovačevića, Matije Bećkovića i svih onih koji na istoj liniji stoje. Istina, možda im argumentacija nije ista, ali to ne pravi nikakvu razliku među njima.

Zar je toliko teško odrediti se? Računica je posve jednostavna – borio si se protiv okupatora, antifašista si. Sarađivao si sa okupatorom i delio njegovu ideologiju – fašista si. Guranje Milana Nedića u sivu zonu ništa do opravdanje zločina. „Nad Jevrejima je počinjen holokaust, ali Milan Nedić je radio šta je morao da sačuva srpski narod“, čuo sam više puta. Ista ta logika, kojom je srpski narod u Jugoslaviji bio vredniji od Jevreja došlo se do logike ispisane u Ustavu Republike Srbije koji ju je proglasio „državom Srba i svih njenih građana“. Neke stvari su jednostavno crne ili bele, nema sredine, jer svaka sredina je opravdavanje zločina u ovom slučaju.

Iako je teško vući paralele, gotovo je nemoguće ne pomenuti instrumentalizaciju Kosovskog mita od strane Milana Nedića. Baš kao i naši savremenici, i on ga je koristio za legitimizaciju svojih političkih odluka. Svoje pogrešne odluke legitimisao je rečima koje su kasnije preuzeli svi oni koji imaju doprinos u rehabilitaciji – i Tadić, i Koštunica, i Milošević. Od srpskog Jerusalima preko vekovnih ognjišta i Vidovdana, sve te reči su govorili i Milan Nedić, i Koštunica i Milošević i Tadić. Ne, nije zaključak da su oni isti, nego je zaključak da nacionalistička nit koja se legitimiše periodom pre 1945. godine prožima sve zvanične politike od 1980. do danas. Nije bilo vlasti koja se njih odrekla, pa ni one Zorana Đinđića.

I na kraju, vredi pomenuti i da je pozadina pokretanja postupka (osim ideološke) i vraćanje imovine porodici. Suština cele stvari je u liberalističkom izjednačavanju komunizma i fašizma kao totalitarnih ideologija, a sve u cilju legitimisanja kapitalizma i tržišta kao jedinih ponuđenih opcija. Zarad tih „ideala“ zločinci se proglašavaju nevinim herojima koji su podnosili žrtvu za narod, a antifašisti koji su doneli slobodu i visoko platili njenu cenu – zločincima. Nikada neće biti isti oni koji su sa puškom u ruci svoju slobodu, i slobodu drugih, branili do pobede i oni koji su pred okupatorom klečali i u njemu prepoznali sopstvene ideale. Ti ideali ispisali su najmračniju stranicu Evrope i sveta u 20. veku. Kako stvari stoje, moraće im se opet stati na put. Da zaključak ne bude pesimističan, ipak ima jedna svetla činjenica u procesu rehabilitacije u Srbiji – naši sudovi nisu nadležni za Nirnberške presude, pa smo se spasli potpunog moralnog posrnuća i poniženja.

(Autor je potpredsednik SDU)