LSV: Iluzorno je očekivati da će Vojvođani zauvek trpeti centralizam

01 Mar 2014

Političke stranke o Vojvodini (4)

Nezavisno društvo novinara Vojvodine krajem decembra 2013. godine uputilo je otvorena pitanja relevantnim političkim strankama sa ciljem da se one konkretno i što preciznije odrede prema ustavno-pravnom statusu AP Vojvodine. Anketa je prosleđena na adrese 11 političkih partija (Srpska napredna stranka, Demokratska stranka, Socijalistička partija Srbije, Demokratska stranka Srbije, Liberalno-demokratska partija, Liga socijaldemokarata Vojvodine, Ujedinjeni regioni Srbije, Savez vojvođanskih Mađara, Srpska radikalna stranka, Nova stranka, Vojvođanska partija), a odgovora je stiglo – sedam. Odabir političkih stranaka bio je uslovljen, sa jedne strane, željom da se svi relevantni politički faktori izjasne o ovom, kako smo smatrali, važnom političkom pitanju, a sa druge strane – da se stavovima pokrije praktično ceo spektar određenja prema vojvođanskoj autonomiji: od onih koji podrazumevaju da se Vojvodina kao autonomija praktično ukine do onih koji smatraju da je jedino rešenje za građanke i građane Vojvodine – status republike u federalizovanoj državi.

Odgovori nisu pristigli od četiri partije: Srpske napredne stranke, Srpske radikalne stranke, Nove stranke i Ujedinjenih regiona Srbije. Naprednjaci su odbili da odgovore na pitanja, uz tvrdnju da im položaj Vojvodine nije „prioritet u predizbornoj kampanji“, dok su radikali smatrali da su njihovi odgovori bespredmetni s obzirom da odranije poznat stav prema ovom pitanju. Bez obrazloženja odgovori nisu stigli, bar ne do danas, i pored više čvrstih obećanja, ni od Ujedinjenih regiona Srbije i Nove stranke.

U sedam nastavaka „Autonomija“ objavljuje stavove političkih partija o Vojvodini, po abecednom redu.

ODGOVORI LIGE SOCIJALDEMOKRATA VOJVODINE

Da li je pitanje statusa Vojvodine rešeno Ustavom iz 2006. godine?
– Nije. Podsetimo, Liga socijaldemokrata Vojvodine je na to ukazivala i upozoravala i 2006. godine. Mi smo odmah rekli da Ustav otežava položaj Vojvodine i da bi on mogao biti način za lagano i sistematsko gušenje njene autonomije, te da je odredba o najmanje 7% budžeta samo prevara. Zato je LSV pozvala građanke i građane Vojvodine na bojkot ustavnog referenduma. Bojan Kostreš, zamenik predsednika LSV je te 2006.godine, kao predsednik Skupštine AP Vojvodine, bio jedini državni funkcioner u Srbiji koji je pozvao na bojkot ustavnog referenduma. Jedina stranka koja je pored Lige socijaldemokrata Vojvodine još pozivala na bojkot bio je LDP. I, setite se, taj ustavni referendum u Vojvodini i nije prošao. Prošao je u nekim drugim krajevima Srbije.

Koje se konkretne funkcije autonomije ostvaruju postojećim ustavnim rešenjima?
– U ovom trenutku, zbog odluke Ustavnog suda kojom su poništene odredbe Zakona o utvrđivanju nadležnosti APV, funkcije autonomije su potpuno desetkovane i AP Vojvodina je u vršenju svojih nadležnosti degradirana.

Koji su učinci Skupštine i Vlade Vojvodine mogući u postojećem ustavnom okviru, u odnosu na građane na koje se njihove odluke (akti) odnose?
– Učinci Vlade i Skupštine AP Vojvodine su nedovoljni zahvaljujući upravo ovakvoj situaciji. Posebno složena situacija nastaje u tome što Ustavni sud Srbije nije mogao da dira u finansijsku samostalnost autonomije, s obzirom na to da je ona garantovana Ustavom, dok je pitanje razgraničenja nadležnosti prepušteno zakonu. I to je ta praznina koja bi novim Ustavom morala biti izmenjena i regulisana isto kao i finansijska samostalnost Vojvodine.

Kako je moguće da načelno postoji politički kompromis o “ekonomskoj autonomiji”, koji je ozvaničen usvajanjem Ustava 2006. godine, i to odredbama o visini pokrajinskog budžeta (sedam posto) u odnosu na republički, a da se u praksi ta ustavna garancija krši?
– Bez obzira na to ko je na vlasti u Srbiji, postoji nekakva prećutna saglasnost među strankama sa centralom u Beogradu da se sve sme i može kada je u pitanju Vojvodina. Pa čak i da se krši Ustav. Evo, od donošenja tog Ustava, on se krši kada se dođe do pitanja vojvođanskog novca, a ove godine se čak krši po dva osnova. Ukidanje nadležnosti i otimanje imovine Vojvodine jeste krenulo od Miloševića i ustavnog puča u njegovoj režiji 1988 godine i jeste nastavljeno Zakonom o imovini koji je polovinom devedesetih pisao Vojislav Šešelj sa svojim saradnicima, ali nije prestalo ni posle 2000. godine iako su mnogi najavljivali da će tako biti. Jednako je nastavljeno sa lepljenjem etiketa Ligi da smo separatisti zato što se tome protivimo i zato što za Vojvodinu tražimo zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, pravo na imovinu i prihode. I dok se tako vikalo „separatisti“, Vojvodina, koja je u bivšoj SFRJ bila rame uz rame po razvijenosti i standardu sa Slovenijom i Hrvatskom, postala je nedovoljno razvijeni region. Samo po tom ustavnom osnovu o najmanje sedam odsto, Vojvodina je zakinuta za preko milijardu evra, što je bezbroj bolnica, škola, mostova i puteva, ili što je možda još bolji primer – toliko novca da bismo mogli rešiti problem 200 hiljada nezaposlenih.
Za mnoge stranke sa centralom u Beogradu, Vojvodina po svoj prilici dođe kao nekakav špajz odakle se uzima i rasprodaje i sa čijim se spremanjem oteže. Nemojte zaboraviti, zakon o finansiranju nadležnosti osam godina nije napisan, imovina joj nije vraćena, NIS je poklonjen bez pitanja, vojvođanska zemlja je prodavana bez pitanja, a sada se to sprema Elektrovojvodini. Čini se kao da neko smišljeno rasprodaje sve pa da ako jednog dana i dođe do toga da Vojvodina dobije delić autonomije kakvu je nekada imala, ostane prazna ljuštura. Ništa čime bi se upravljalo.

Može li se govoriti o autonomiji pokrajine ako ta teritorijalna jedinica nema izvorne prihode, niti zakonski regulisano finansiranje, već se njen “budžet” formira političkim nagodbama, dok više od dve trećine ovih sredstava čine transferi kojima pokrajina ne raspolaže jer se njima finansiraju nadležnosti republike – plate u prosveti i kulturi?
– Jasno da ne može. Građani i građanke Vojvodine dobro znaju da danas ne može ni da se okreči sve što je izgrađeno, sve što je napravljeno i što je radilo u vreme pune autonomije Vojvodine. O bezbednosti u to vreme, s obzirom na to da su vojvođanski policijaci bili bolje plaćeni od kolega u drugim krajevima Srbije, da i ne govorimo. Sa druge strane, predsednik Parlamenta regije Lombardija Rafael Kataneo, nedavno je u obraćanju vojvođanskim poslanicima rekao: “Nema autonomije bez finansija”. Dakle, to kaže čovek koji je na čelu parlamenta regije sa 10 miliona stanovnika, regije čiji je glavni grad Milano i regije koja sama ubire poreze i takse i kojoj ostaje 66 odsto njenih novaca. Regije na čijoj teritoriji radi 800 hiljada firmi, koja može da donosi svoje zakone i sklapa autonomne i samostalne ugovore i sporazume sa drugim državama i regijama i u koju se sliva 50 odsto od svih direktnih investicija u Italiju.

Šta je razlog što zakon o finansiranju Vojvodine nije donet od 2008. do 2014. godine?
– Nedostatak političke volje i onaj, već spomenuti, odnos prema Vojvodini kao špajzu. I to počev od onih stranaka koje su imale vertikalu moći u čitavoj državi a u Vojvodini ubirale glasove. I nije to prvi takav primer. Podsetimo, između ostalog, i na potvrdu Statuta APV čekalo se godinu dana.

Da li politička tumačenja okvira autonomije upućuju na to da su postojeća ustavna rešenja nedorečena i da bi ih trebalo preciznije definisati?
– Apsolutno. Jer, da nije tako, ne bismo ni bili u poziciji da zakon o finansiranju nadležnosti godinama nije napisan, niti da Ustavni sud na svakih pola godine ili godinu, kruni i obesmišljava vojvođansku autonomiju, da pokrajina u međuvremenu siromaši i propada i da se više ne ne skriva njeno zakidanje.

U kojoj meri je postojeći ustavni okvir u skladu sa evropskim rešenjima o ustrojstvu regionalnih nivoa vlasti?
– Generalno, LSV smatra da je ovaj Ustav u celini loš. Mi smo i 2006. godine i svih narednih godina upozoravali na to da on ne samo da guši vojvođansku autonomiju, nego nije u skladu ni sa međunarodnim pravom i kočnica je evropskim integracijama.

Može li se pitanje pokrajinske autonomije, zbog problema u njenom funkcionisanju, postaviti kao sporno u nastavku evropskih integracija, a s obzirom da se ono decidno navodi i u svim dosadašnjim izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije?
– Sigurno je da se prati i posmatra šta se čini sa vojvođanskom autonomijom, iz prostog razloga što je Vojvodina deo evropske porodice i evropski region. Osim toga, mi imamo običaj da kažemo da je autonomija Vojvodine barometar istinskih demokratskih promena, spremnosti na decentralizaciju Srbije i poštovanje različitosti. Da se, na tom pitanju, vidi postoji li istinska opredeljenost za evropski put.

Koji su predlozi vaše političke stranke za rešenje tog problema?
– Promena Ustava uz javnu raspravu koja je prošli put izostala i otklanjanje svih nepravilnosti koje brukaju Srbiju i pred sobom i pred svetom. Jasan dogovor oko autonomije Vojvodine i garanciju svega onoga što je Vojvodina nekada imala: zakonodavne, sudske, izvršne vlasti, imovine i prihoda. Takođe, taj Ustav treba da omogući decentralizaciju Srbije koja se sada koči. Mi smo rekli bezbroj puta da sve što želimo AP Vojvodini, želimo i drugim delovima Srbije, da mi ne želimo drugu državu nego drugačiju Srbiju. U vezi sa tim smo predložili i promenu izbornih zakona kako bi se omogućilo i ravnopravnije predstavljanje građana iz svih krajeva Srbije u republičkom parlamentu, a ne da, kao što je sada slučaj, imamo nesrazmerno veći broj poslanika iz Beograda.

Da li vaša politička stranka:
A) Podržava i smatra zadovoljavajućim postojeći nivo pokrajinske autonomije?
Ako je odgovor pozitivan – objasnite koji su konkretni efekti aktuelnih nadležnosti kad je u pitanju mogućnost ekonomskog i političkog razvoja APV unutar države i u procesu evrointegracija koji uključuje i raznovrsnu međuregionalnu saradnju. Ako je odgovor negativan – objasnite šta je u postojećem okviru sporno i zbog čega.
B) Smatra da Vojvodina treba da ima veći stepen autnomije, koji uključuje zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast u domenu pitanja od regionalnog interesa?
Objasnite kakvo bi to rešenje bilo, zašto to smatrate boljim rešenjem i koji bi bili njegovi efekti.
C) Predlaže drugačiji oblik i nivo autonomije Vojvodine?
Objasnite konkretno koji je to nivo autonomije i sa kojim nadležnostima pokrajinskih organa vlasti.
D) Zagovara ukidanje pokrajinske autonomije?
Objasnite zbog čega smatrate da bi to bilo svrsishodno.
– Vojvodini treba vratiti punu autonomiju kakvu je imala do ustavnog puča 1988 godine, poznatijeg kao „jogurt revolucija“, što znači: zakonodavnu, sudsku, izvršnu vlast, pravo na imovinu i prihode. Dakle, Vojvodina je imala i svoj Ustavni sud, imala je Narodnu banku, svoju policiju, svoje banke, svoju poljoprivredu, svoj Naftagas i druga preduzeća. I pored svega toga, bila je deo Srbije, njena autonomna pokrajina i nije imala nameru da se otcepljuje ili šta slično. Taj model uređenja u kojem sami upravljamo onim što je naše umesto da to radi neko umesto nas u Beogradu se i tada i posle, kada je za to bilo prilike , pokazivao boljim i efikasnijim.

Postoji li vojvođanski separatizam?
a) Ako smatrate da postoji, navedite koji su njegovi razlozi i motivi, čime se konkretno manifestuje (odluke i aktivnosti pokrajinskih organa) i kakvi su njegovi efekti i posledice (precizno ih navedite).
b) Ako smatrate da ne postoji, objasnite kako takve ocene razumete, te kako vidite to što su one konstanta u političkom vokabularu već duže od dve decenije.
– Ne postoji. Ta proizvodnja izmišljenog separatizma služi za pokrivanje drugih, dobro poznatih problema u državi. Ali, iluzorno je očekivati da će građani zauvek ćutati i trpeti centralizam zbog kojeg je Beograd sve veći i bogatiji, a ostatak Srbije sve siromašniji i prazniji.
Da će ćutatati i trpeti da se pitanje vojvođanske autonomije stalno gura pod tepih, dok se vojvođanska imovina rasporodaje, i da stalno postoje neki višestruki aršini: jedni za Beograd, drugi za opštine na severu Kosova, a neki najgori za Vojvodinu. Godinama je već tako da se onaj ko voli Vojvodinu proglašava separatistom, a ko voli Kosovo – patriotom. Dakle, mi smo za decentralizovanu i regionalizovanu državu. Ali ne kozmetički, tako što će se neka ispostava neke državne institucije otvoriti negde van Beograda, nego istinski, tako da se odluke donose van Beograda. I, kao autonomaši, mi to želimo Vojvodini, ali kao istinski decentralisti želimo i svim drugim regionima i krajevima Srbije… Srbija će biti onoliko jaka koliko bude spremna da se decentralizuje. I bilo bi jako dobro da to konačno shvati.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!